Sem i Lun se prošetaše kroz naselje, tužno shvatajući da svi beže što dalje od njih. Lun se povremeno zaustavljao, proučavajući tu i tamo zidove ubogih koliba. Posle nekog vremena prihvatili su činjenicu da od tih nesretnika neče dobiti bez prisile nikakvu informaciju i odlučiše da se vrate do stražara na ulazu. Nije gubio vreme u ispitivanju tih vojničina, već se smesta raspitao za poručnika Džonsona za koga je Rajtova tvrdila da je, uprkos svom angažmanu, ozbiljno uzdrman događajima u kampu. Uputiše ga na jednu od vojnih baraka. Vojnik koji je unutar te prostorije sedeo kraj poluprazne flaše, povijenih obrva i poluspuštenih kapaka, čudno ih je promatrao svojim nejednakim, duboko usađenim očima. Široke usnice su mu bile jako stegnute, a mlohavi obrazi su slabo podrhtavali zbog nekog suzdržavanja. Izraz mu je mogao biti ljutnja, ali isto tako i nezainteresovanost ili začuđenost novim i neočekivanim prizorom.
- Slušajte, gospodo, devojke su unutar ograde... Dečkići takođe. Ja nisam vaše meso. - Izgovorio je
to tiho uz neobično vrludanje očima.
- Na vas nas je uputila Elizabeta Rajt, ali ako vam smetamo možemo izaći.
Najednom, bez najave, obrve mu se izviše, široki nos mu se nabrao a brčići kao da su mu se malo nakoštrešili, pa je dubokim, glasom zabrundao :
- Rajtova! Kako li je sad ta kučka? Izvukla se, a ja... Ali... Šta vi ustvari želite? Pretpostavljam da niste baš uobičajeni gosti hotela.
- Ne, mi smo novinari. - slaga Lun, raspitujući se pomalo o njegovom poslu. Što se toga ticalo nije se dvoumio oko odgovora. Njihova dužnost je bila jasna. Stanovnici ne smeju napuštati područje ograđeno žicom i gotovo. Na Lunovu zainteresovanost šta je razlog tako neobičnog pravila za civile koji su pod njihovom zaštitom, odgovorio je da postoje najmanje dva razloga. Prvi je to što svaki pojedinac koji se odavde uputi ka severu, smesta počinje da pravi nevolje. Drugi razlog, koji je bio zavijen nekim velom misterije, očigledno je kod njega izazivao ozbiljna premišljanja, sudeći po tome što mu je dotada srdačni ton glasa spušten na poverljivo i gotovo paranoično šaptanje,:
- Južnjaci ! Južnjaci ih love kao zveri. - Na pitanje zašto nema ljudi starijih od trideset godina
odgovorio je vidno lakše da je to zbog toga što im ovde ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć Odmah zatim i on je imao jedno pitanje.
- Vama baš ne govore mnogo o kampu, zar ne? - zavalio se udobnije.
- Šta je to što mi ne govore o kampu? - Zapita ga Lun znatiželjno.
- Ako vas oni nisu izvestili, moja zakletva me sprečava da to učinim. Najviše možete saznati od pukovnika, pa opet, nisam siguran da je to najbolji način.
Lun ga zapita i o tome zbog čega većina izbeglica nosi poveze oko vrata. Odgovor koji je dobio je bio vrlo neubedljiv, naime Džonson je tvrdio da je to zbog nekakvog sujeverja. Ako dotada poručnik, po Lunovom mišljenju, nije nijedanput slagao, sada je naprotiv bio potpuno ubeđen da ne govori istinu. Ipak, uprkos tome, njegovo mišljenje o tome vojniku je bilo izrazito pozitivno.
- Možda ćemo još koji put porazgovarati – zaključi Lun i njih dvojica kretoše kaizlazu. Pre no što
su izašli iz vojne nastambe Džonson se još jednom oglasio :
- Ali moram vam reći da mi je drago videti makar jedno ljudsko biće u tome vašem letovalištu!
Izašavši iz prostorije zaputili su se ka svome vozilu kraj kojega su stajala trojica južnjaka koje su
prethodno videli na parkingu kod ulaza u kamp. i dalje su delovali tupavo, ali sada je u njihovom stavu bilo nečeg pretećeg. Sem se tiho obratio Lunu :
- Ove gusarske spodobe mi se baš ni najmanje ne dopadaju, milion mu raspomamljenih ajkula.
- Ni meni, ali ne znamo šta su naumili. Ne možemo ih ovako blizu stražara napasti iz čista mira. - odgovori mu Lun isto tako tiho. Bez obzira na svoju zabrinutost nisu imali drugoga izbora nego da priđu kolima, a samim tim i čudnim ljudima kraj njih. Najednom u rukama sve trojice sevnuše ogromne oštrice kojima kretoše na njih. Sem u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu, pa je zaradio ozbiljnu posekotinu, ali je spasao život. Urliknuo je od bola, a zatim tresnuvši svog napadača otposla ga u carstvo snova. Lun je takođe bio iznenađen brzinom napada i našao se u prašini sa napadačem nad sobom. Na jedvite jade je zadržavao ruku mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći. Sem mu nije mogao pomoći, jer oko njega je kružio onaj treći napadač, spreman da mu zada fatalni udarac. Ni on više nije bio spretan kao nekada, ali snaga ga još uvek nije izneverila i toga je izgleda i napadač bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika. Nije se primicao nadohvat pesnica, već je uporno skakutao naokolo, trudeći se da umori svog protivnika. Stražari na ulazu u kamp ničime nisu davali do znanja da primećuju sukob i situacija je postajala sve teža. Bilo je prekasno da Lun upotrebi neko od svojih iznenađenja i protivnikov nož mu se mic po mic približavao grlu, dok je Sem sve više gubio korak u držanju protivnika na odstojanju, pa je sve češće bio prinuđen da izbegava hitre ubode upućene ka izloženim delovima tela. Kada je već sve izgledalo izgubljeno na vratima se pojavio poručnik Džonson sa pištoljem u ruci i ispalio je dva metka u vazduh, a zatim je uperio oružje u napadače. Ovi su se naglo zaustavili, začuđeno buljeći u njega, a zatim su sklonili noževe, dohvatili svog pajdaša i bez mnogo žurbe se povukoše. Džonson je odložio pištolj i prišao Semu, dok je Lun stenjući ustajao.
- Ova zasekotina nije preterano opasna, što je dobra vest. Na žalost, ako su vas ove barabe napale, postoji i loša vest. Njima komanduje Ernestina Braun, direktorica vašeg hotela. Koliko ja znam o njoj, nikako vam ne preporučujem da se vratite u hotel. Ta žena je gora od zmije. Neće se smiriti sve dok vas ne dokrajči. Ali, sad se zaista pitam kakvi ste to vi novinari. Ona ne bi nikada rizikovala nestanak javne ličnosti.
- Zahvalni smo vam na pomoći, poručniče i verujte mi da će doći vreme za objašnjenje svega što se ovde dešava. S obzirom na ono što sam od Rajtove čuo o vama, znao sam da vam možemo verovati, ali zasada vam mogu samo priznati da zaista nismo novinari. Kao što sam vam obećao, mi ćemo još koji put porazgovarati, a tada ću sigurno biti u prilici da vam mnogo više kažem. - Reče mu Lun pre no što je sa Semom seo u kola.
- NASTAVAK SUTRA-
- Slušajte, gospodo, devojke su unutar ograde... Dečkići takođe. Ja nisam vaše meso. - Izgovorio je
to tiho uz neobično vrludanje očima.
- Na vas nas je uputila Elizabeta Rajt, ali ako vam smetamo možemo izaći.
Najednom, bez najave, obrve mu se izviše, široki nos mu se nabrao a brčići kao da su mu se malo nakoštrešili, pa je dubokim, glasom zabrundao :
- Rajtova! Kako li je sad ta kučka? Izvukla se, a ja... Ali... Šta vi ustvari želite? Pretpostavljam da niste baš uobičajeni gosti hotela.
- Ne, mi smo novinari. - slaga Lun, raspitujući se pomalo o njegovom poslu. Što se toga ticalo nije se dvoumio oko odgovora. Njihova dužnost je bila jasna. Stanovnici ne smeju napuštati područje ograđeno žicom i gotovo. Na Lunovu zainteresovanost šta je razlog tako neobičnog pravila za civile koji su pod njihovom zaštitom, odgovorio je da postoje najmanje dva razloga. Prvi je to što svaki pojedinac koji se odavde uputi ka severu, smesta počinje da pravi nevolje. Drugi razlog, koji je bio zavijen nekim velom misterije, očigledno je kod njega izazivao ozbiljna premišljanja, sudeći po tome što mu je dotada srdačni ton glasa spušten na poverljivo i gotovo paranoično šaptanje,:
- Južnjaci ! Južnjaci ih love kao zveri. - Na pitanje zašto nema ljudi starijih od trideset godina
odgovorio je vidno lakše da je to zbog toga što im ovde ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć Odmah zatim i on je imao jedno pitanje.
- Vama baš ne govore mnogo o kampu, zar ne? - zavalio se udobnije.
- Šta je to što mi ne govore o kampu? - Zapita ga Lun znatiželjno.
- Ako vas oni nisu izvestili, moja zakletva me sprečava da to učinim. Najviše možete saznati od pukovnika, pa opet, nisam siguran da je to najbolji način.
Lun ga zapita i o tome zbog čega većina izbeglica nosi poveze oko vrata. Odgovor koji je dobio je bio vrlo neubedljiv, naime Džonson je tvrdio da je to zbog nekakvog sujeverja. Ako dotada poručnik, po Lunovom mišljenju, nije nijedanput slagao, sada je naprotiv bio potpuno ubeđen da ne govori istinu. Ipak, uprkos tome, njegovo mišljenje o tome vojniku je bilo izrazito pozitivno.
- Možda ćemo još koji put porazgovarati – zaključi Lun i njih dvojica kretoše kaizlazu. Pre no što
su izašli iz vojne nastambe Džonson se još jednom oglasio :
- Ali moram vam reći da mi je drago videti makar jedno ljudsko biće u tome vašem letovalištu!
Izašavši iz prostorije zaputili su se ka svome vozilu kraj kojega su stajala trojica južnjaka koje su
prethodno videli na parkingu kod ulaza u kamp. i dalje su delovali tupavo, ali sada je u njihovom stavu bilo nečeg pretećeg. Sem se tiho obratio Lunu :
- Ove gusarske spodobe mi se baš ni najmanje ne dopadaju, milion mu raspomamljenih ajkula.
- Ni meni, ali ne znamo šta su naumili. Ne možemo ih ovako blizu stražara napasti iz čista mira. - odgovori mu Lun isto tako tiho. Bez obzira na svoju zabrinutost nisu imali drugoga izbora nego da priđu kolima, a samim tim i čudnim ljudima kraj njih. Najednom u rukama sve trojice sevnuše ogromne oštrice kojima kretoše na njih. Sem u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu, pa je zaradio ozbiljnu posekotinu, ali je spasao život. Urliknuo je od bola, a zatim tresnuvši svog napadača otposla ga u carstvo snova. Lun je takođe bio iznenađen brzinom napada i našao se u prašini sa napadačem nad sobom. Na jedvite jade je zadržavao ruku mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći. Sem mu nije mogao pomoći, jer oko njega je kružio onaj treći napadač, spreman da mu zada fatalni udarac. Ni on više nije bio spretan kao nekada, ali snaga ga još uvek nije izneverila i toga je izgleda i napadač bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika. Nije se primicao nadohvat pesnica, već je uporno skakutao naokolo, trudeći se da umori svog protivnika. Stražari na ulazu u kamp ničime nisu davali do znanja da primećuju sukob i situacija je postajala sve teža. Bilo je prekasno da Lun upotrebi neko od svojih iznenađenja i protivnikov nož mu se mic po mic približavao grlu, dok je Sem sve više gubio korak u držanju protivnika na odstojanju, pa je sve češće bio prinuđen da izbegava hitre ubode upućene ka izloženim delovima tela. Kada je već sve izgledalo izgubljeno na vratima se pojavio poručnik Džonson sa pištoljem u ruci i ispalio je dva metka u vazduh, a zatim je uperio oružje u napadače. Ovi su se naglo zaustavili, začuđeno buljeći u njega, a zatim su sklonili noževe, dohvatili svog pajdaša i bez mnogo žurbe se povukoše. Džonson je odložio pištolj i prišao Semu, dok je Lun stenjući ustajao.
- Ova zasekotina nije preterano opasna, što je dobra vest. Na žalost, ako su vas ove barabe napale, postoji i loša vest. Njima komanduje Ernestina Braun, direktorica vašeg hotela. Koliko ja znam o njoj, nikako vam ne preporučujem da se vratite u hotel. Ta žena je gora od zmije. Neće se smiriti sve dok vas ne dokrajči. Ali, sad se zaista pitam kakvi ste to vi novinari. Ona ne bi nikada rizikovala nestanak javne ličnosti.
- Zahvalni smo vam na pomoći, poručniče i verujte mi da će doći vreme za objašnjenje svega što se ovde dešava. S obzirom na ono što sam od Rajtove čuo o vama, znao sam da vam možemo verovati, ali zasada vam mogu samo priznati da zaista nismo novinari. Kao što sam vam obećao, mi ćemo još koji put porazgovarati, a tada ću sigurno biti u prilici da vam mnogo više kažem. - Reče mu Lun pre no što je sa Semom seo u kola.
- NASTAVAK SUTRA-
