I
- Stotinu mu zubatih ajkula! - Začu se Semov nenadani uzvik. Ponovo je zaspao. To mu se sve češće dešavalo u poslednje vreme. Nije imao opravdanja za to što ga je Artur Markinč vrlo lako ubedio da se upusti u ovu avanturu, izuzev onoga što ga je na to teralo i ranije - neizdrživi bes koji je osećao svaki put kada bi začuo za Brauna, Majnarda i Falkona. Dugo je vremena prošlo otkako se povukao iz ovakvih poduhvata, jer godine su ga sustigle. Džejn je insistirala da se sa ovakvim životom prekine i možda je bila u pravu. Uostalom, on sam je rado pristao na to kada su se venčali, ali ovoga puta jednostavno nije izdržao. Nekako je uspeo da je ubedi da on i Sem žele da iskoriste leto za putovanje u tu najnoviju turističku atrakciju zvanu Montenegro. Dobro je znao da ona neće želeti da napusti svoju slikarsku školu i da će uspeti da pred njom sakrije svoju malu tajnu. Nije bio siguran da li ga je probudio Makfersonov uzvik ili nagla promena intenziteta svetlosti koja je došla potpuno neočekivano, terajući ga da podigne pogled. Neugodno truckanje je u potpunosti prestalo, mada brzina vozila nije bila smanjena, i za to je postojao uočljiv razlog. Nalazili su se u naselju - modernom, ekskluzivnom gradiću sa zgradama koje su očito bile nedavno izgrađene. Besprekorni put kojim su prolazili bio je širok, pravilno oivičen, regulisan saobraćajnim znakovima i pod pravim uglom spajao se sa jednom predivnom alejom sa drvoredom u sredini. Bila je popločana klinker opekama a zgrade sa obe strane su građene u rustičnom stilu. Fasade sa zaobljenim ivicama, prepune gipsanih ukrasa i plemenitog kamena, sa neobičnim, na vrhu proširenim i lučno povijenim prozorima i čudni klinasti krovovi nalik kulama bili su savršeno ukomponovani, upotpunjeni kamenim balkonima što su trbušasto i skladno činili celinu sa tim prizorom kao iz bajki o Šerehezadi. Kandelaberi starinskoga izgleda izrađeni od kovanog gvožđa su u pravilnim razmacima činili red uparen sa drvoredom, a između njih nalazile su se velike posude egzotičnog izgleda u kojima je vatrometom boja neobično cveće prosto zasenjivalo pogled. Iznad ovog nestvarnog prizora nalazilo se nešto još čudnije i zaprepašteno je podigao pogled na to svoje otkriće. Ogromna, moderna betonsko-staklena konstrukcija se kao monstrum uzdizala nad tihim gradićem. Bila su to kao dva ogromna betonska stuba na kojima su poput nebrojanog niza prstenja odbijali svetlost velika zaobljena stakla ogromnih prozora. Između kula se nalazio zid zatamnjenoga stakla, kockasto ispresecan blještavim metalnim gredama. Vrh jedne od tih kula se izdizao iznad ostatka zgrade blistajući od uglačanih mermernih ploča i produžavajući se iznad onog središnjeg dela, da bi se delom oslanjao na suprotnu kulu, a na njemu je neonskim sjajem blistao natpis : HOTEL ISKUŠENJE . Možda ova scena ne bi bila toliko iznenađujuća u Londonu, ali posle tridesetak milja vožnje kroz divlje šumsko - planinske predele po neasfaltiranom putu, više staze nego puta za motorna vozila, ovde na ničijoj zemlji, niti u Montenegru niti na području pod kontrolom ujedinjenih nacija, zaista bi to bio neočekivan događaj, pod uslovom da to nije bilo upravo ono što je tražio. Pred očima mu se javila slika one bedne sobice u Eseksu, zapuštene i prljave, sa gomilama ostataka hrane, piramidama praznih pivskih limenki i praznim flašama rakije koje su se kotrljale posvuda po prljavom betonskom podu. U jednom uglu zapazio je čak i sa police prevaljeni razbijeni televizor. Setio se oštrog pogleda Elizabete Rajt, nekada veoma lepe žene, ali tada podbule od alkohola, zapuštene i prljave, dok mu je, blago poluzavaljena u nekom rasturenom kauču, pričala sve ono što ga je ovde i dovelo. .Videvši je, u prvi mah je pomislio da će njena priča biti samo još jedno pijano bulažnjenje, kakvog se od bivših vojnika već naslušao. Pa ipak, njeno izvanredno jasno i elokventno izlaganje uz neverovatan talenat da se opiše i najsitniji detalj, ubrzo ga je uverilo da je ta žena potpuno drugačija od svih sagovornika do kojih ga je Markinč dotada doveo. Njeno često nervozno osvrtanje i pažljivo osmatranje ulice kroz musavi prozor kraj kojega je kauč bio postavljen, a još više od toga jedina pažljivo održavana stvar u toj prostoriji, otkočeni magnum duge cevi na stolici nadohvat te nervozne ruke, govorili su mu da je ta žena-vojnik zaista bila upletena u čudne poslove. Nije delovala uplašeno, ali je u svakom slučaju ostavljala utisak nekoga ko očekuje nevolje. Prosto je začuo njen promukli, sa vremena na vreme i kreštavi glas kako započinje tu njenu pomalo, čak i za njega, neverovatnu priču. Kada je završila to svoje prvo izlaganje, bez obzira na svoje poodmakle godine, čvrsto je bio odlučio da se priključi Markinčovoj potrazi. Ni Majnard sa svojom grupom više nije mogao biti u cvetu mladosti. Najzad bili su stariji od njega, pa ih to ipak nije sprečavalo da organizuju novu spletku. Pomalo ga je bunila opaska informatora o njihovim godinama, ali neko u njenom stanju je lako mogao pobrkati činjenice. Instinkt mu je govorio da ona niti laže, niti izmišlja, pa iako nikad nije poželeo da poseti ovaj divlji i necivilizovani deo sveta, priča te žene, koja jednostavno nije mogla da sačuva za sebe sve ono što je videla u vojnoj misiji u kojoj je provela dve godine, a posebno njeno pominjanje omrznutih imena, probudilo je u njemu nešto poput svraba na ožiljku davno izlečene rane. Pogledao je u svog saputnika i setno je shvatio da je taj ofucani morski vuk odavno postao samo jedan debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora sada je kraj njega sedeo tromi, okruglasti i nadasve dobrodušni dedica. Nije nameravao da ga uključuje u svoju potragu, ali dobri stari Sem ga je smesta pročitao. Nije se ustezao ni od pretnje da će sve ispričati Džejn ukoliko ga ne povede sa sobom, pa jednostavno nije imao drugog izbora. Tako su se njih dvojica našli u holu hotela “Iskušenje”.
- Stotinu mu zubatih ajkula! - Začu se Semov nenadani uzvik. Ponovo je zaspao. To mu se sve češće dešavalo u poslednje vreme. Nije imao opravdanja za to što ga je Artur Markinč vrlo lako ubedio da se upusti u ovu avanturu, izuzev onoga što ga je na to teralo i ranije - neizdrživi bes koji je osećao svaki put kada bi začuo za Brauna, Majnarda i Falkona. Dugo je vremena prošlo otkako se povukao iz ovakvih poduhvata, jer godine su ga sustigle. Džejn je insistirala da se sa ovakvim životom prekine i možda je bila u pravu. Uostalom, on sam je rado pristao na to kada su se venčali, ali ovoga puta jednostavno nije izdržao. Nekako je uspeo da je ubedi da on i Sem žele da iskoriste leto za putovanje u tu najnoviju turističku atrakciju zvanu Montenegro. Dobro je znao da ona neće želeti da napusti svoju slikarsku školu i da će uspeti da pred njom sakrije svoju malu tajnu. Nije bio siguran da li ga je probudio Makfersonov uzvik ili nagla promena intenziteta svetlosti koja je došla potpuno neočekivano, terajući ga da podigne pogled. Neugodno truckanje je u potpunosti prestalo, mada brzina vozila nije bila smanjena, i za to je postojao uočljiv razlog. Nalazili su se u naselju - modernom, ekskluzivnom gradiću sa zgradama koje su očito bile nedavno izgrađene. Besprekorni put kojim su prolazili bio je širok, pravilno oivičen, regulisan saobraćajnim znakovima i pod pravim uglom spajao se sa jednom predivnom alejom sa drvoredom u sredini. Bila je popločana klinker opekama a zgrade sa obe strane su građene u rustičnom stilu. Fasade sa zaobljenim ivicama, prepune gipsanih ukrasa i plemenitog kamena, sa neobičnim, na vrhu proširenim i lučno povijenim prozorima i čudni klinasti krovovi nalik kulama bili su savršeno ukomponovani, upotpunjeni kamenim balkonima što su trbušasto i skladno činili celinu sa tim prizorom kao iz bajki o Šerehezadi. Kandelaberi starinskoga izgleda izrađeni od kovanog gvožđa su u pravilnim razmacima činili red uparen sa drvoredom, a između njih nalazile su se velike posude egzotičnog izgleda u kojima je vatrometom boja neobično cveće prosto zasenjivalo pogled. Iznad ovog nestvarnog prizora nalazilo se nešto još čudnije i zaprepašteno je podigao pogled na to svoje otkriće. Ogromna, moderna betonsko-staklena konstrukcija se kao monstrum uzdizala nad tihim gradićem. Bila su to kao dva ogromna betonska stuba na kojima su poput nebrojanog niza prstenja odbijali svetlost velika zaobljena stakla ogromnih prozora. Između kula se nalazio zid zatamnjenoga stakla, kockasto ispresecan blještavim metalnim gredama. Vrh jedne od tih kula se izdizao iznad ostatka zgrade blistajući od uglačanih mermernih ploča i produžavajući se iznad onog središnjeg dela, da bi se delom oslanjao na suprotnu kulu, a na njemu je neonskim sjajem blistao natpis : HOTEL ISKUŠENJE . Možda ova scena ne bi bila toliko iznenađujuća u Londonu, ali posle tridesetak milja vožnje kroz divlje šumsko - planinske predele po neasfaltiranom putu, više staze nego puta za motorna vozila, ovde na ničijoj zemlji, niti u Montenegru niti na području pod kontrolom ujedinjenih nacija, zaista bi to bio neočekivan događaj, pod uslovom da to nije bilo upravo ono što je tražio. Pred očima mu se javila slika one bedne sobice u Eseksu, zapuštene i prljave, sa gomilama ostataka hrane, piramidama praznih pivskih limenki i praznim flašama rakije koje su se kotrljale posvuda po prljavom betonskom podu. U jednom uglu zapazio je čak i sa police prevaljeni razbijeni televizor. Setio se oštrog pogleda Elizabete Rajt, nekada veoma lepe žene, ali tada podbule od alkohola, zapuštene i prljave, dok mu je, blago poluzavaljena u nekom rasturenom kauču, pričala sve ono što ga je ovde i dovelo. .Videvši je, u prvi mah je pomislio da će njena priča biti samo još jedno pijano bulažnjenje, kakvog se od bivših vojnika već naslušao. Pa ipak, njeno izvanredno jasno i elokventno izlaganje uz neverovatan talenat da se opiše i najsitniji detalj, ubrzo ga je uverilo da je ta žena potpuno drugačija od svih sagovornika do kojih ga je Markinč dotada doveo. Njeno često nervozno osvrtanje i pažljivo osmatranje ulice kroz musavi prozor kraj kojega je kauč bio postavljen, a još više od toga jedina pažljivo održavana stvar u toj prostoriji, otkočeni magnum duge cevi na stolici nadohvat te nervozne ruke, govorili su mu da je ta žena-vojnik zaista bila upletena u čudne poslove. Nije delovala uplašeno, ali je u svakom slučaju ostavljala utisak nekoga ko očekuje nevolje. Prosto je začuo njen promukli, sa vremena na vreme i kreštavi glas kako započinje tu njenu pomalo, čak i za njega, neverovatnu priču. Kada je završila to svoje prvo izlaganje, bez obzira na svoje poodmakle godine, čvrsto je bio odlučio da se priključi Markinčovoj potrazi. Ni Majnard sa svojom grupom više nije mogao biti u cvetu mladosti. Najzad bili su stariji od njega, pa ih to ipak nije sprečavalo da organizuju novu spletku. Pomalo ga je bunila opaska informatora o njihovim godinama, ali neko u njenom stanju je lako mogao pobrkati činjenice. Instinkt mu je govorio da ona niti laže, niti izmišlja, pa iako nikad nije poželeo da poseti ovaj divlji i necivilizovani deo sveta, priča te žene, koja jednostavno nije mogla da sačuva za sebe sve ono što je videla u vojnoj misiji u kojoj je provela dve godine, a posebno njeno pominjanje omrznutih imena, probudilo je u njemu nešto poput svraba na ožiljku davno izlečene rane. Pogledao je u svog saputnika i setno je shvatio da je taj ofucani morski vuk odavno postao samo jedan debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora sada je kraj njega sedeo tromi, okruglasti i nadasve dobrodušni dedica. Nije nameravao da ga uključuje u svoju potragu, ali dobri stari Sem ga je smesta pročitao. Nije se ustezao ni od pretnje da će sve ispričati Džejn ukoliko ga ne povede sa sobom, pa jednostavno nije imao drugog izbora. Tako su se njih dvojica našli u holu hotela “Iskušenje”.