Već sam bio u pidžami kad su majka i otac ušli u moju sobu.
„Sine“, rekao je otac, „Moramo razgovarati.“
„Ne opet!“
„Ja te lepo molim da nas poslušaš“, rekla je majka.
„Ali moram spavati!“
„Ovo je samo pet minuta. A nije još ni osam sati, pa ne moraš s kokošima ići spavati!“
„Kakvim kokošima, imam samo svog tigrića. Ali, ajde požurite, hoću da se naspam, sutra rano moram u školu.“
„Možda i pogađaš o čemu se radi. Znaš da smo majka i ja odrasli na selu, gde ima puno različitih životinja...“
„Jooooj, ne opet to...!“
„I sad nam to jako nedostaje. Ja te molim, i majka te moli, da uvažiš našu želju da imamo psa.“
„Ma znam, tupite mi s tim psom već sto godina, pustite me na miru više... I što će nam pas? Ja za psa nemam vremena, ja moram učiti, a imam i treninge svaki dan.“
„Pa mi ćemo se baviti njime. Nećeš ga morati ti izvoditi u šetnju, ne boj se.“
„Možeš misliti! Tako su Ljupčetovi matorci nabavili koker španijela i sad njega teraju da ga izvodi svako poslepodne da bi se oni mogli điha-điha!“
„Šta!!“
„Ma ništa, zaboravite. Neću nikakvog psa i neću.“
“Znaš, mi i ne moramo tebe pitati za dopuštenje. To je stvar naše dobre volje.“
„Znam, rekli ste to već sto puta!“
„Ali bitno je da se svi članovi obitelji slože pre nego što pas dođe u kuću, to kažu svi stručnjaci...“
„Ma briga me za stručnjake, ja neću psa i neću. Pa da još i slini po meni…!“
“Sine, ne moraš ga ni taknuti. On – ili ona – neće smeti u tvoju sobu, to će biti zabranjena zona. Ali još ćeš se ti i predomisliti kad vidiš tog malog...“
„Neću! Ne volim pse i tačka. I ne lažite mi u oči. Ko će ga izvoditi dok ste mama i ti na poslu?“
„Jedan čovek.“
“Kakav čovek?
„Ili žena, ne znam, naći ćemo nekoga, ne moramo baš svaku sitnicu isplanirati unapred.“
„Ne morate? O yebote, kakvi ste vi roditelji...“
“Heeej, stani malo! Kakve su to psovke?“
“No dobro. Vratimo se psu. Dakle, izvodit će ga jedan čovek, ali nemate pojma ko je taj čovek?“
„Znaš, ne moramo oboje raditi“, rekla je majka, „Evo, ja mogu dati otkaz i brinuti za kuću i za psa!“
„Da ne bi!“, uzvratio je otac, „Ja da vas hranim, a psa preko dana uopšte da ne vidim. I ja ću dati otkaz!“
„Baš fino! Oboje ćete dati otkaz. Šta ćemo onda jesti?“
„Evo, mama je napravila gulaš.“
“Ma ne sad šta ćemo jesti, nego kad oboje date otkaz?“
„Ne znam sinko, ne možemo sve unapred isplanirati. Zašto si tako naporan? Ponekad se pitam jesi li ti naše dete. Mislim, stvarno mi je dosta i tebe i tvog razmaženog ponašanja; sutra donosim štene nemačkog ovčara: Viktorova Šana se okotila prošlog petka.“
„E pa ne može! Ja neću psa i neću!“
Proplakao sam poput malog deteta, a malo dete sam upravo i bio. Zaurlao sam između jecaja:
„Zaustavit ću disanje!“
„Ajde baš da vidim.“
“Hauuuuuuuuuuuup!“
