Размишљам о одласцима, чудна је то работа. На око ништа а оно можда баш нешто. Можда почетак а некада и крај. Сами по себи као и доласци, ни добри ни лоши. Емоције које их уреде су нешто посебно. Ти осјећаји су оно што одласке направи ониме по чему се памте. Дубоки или тек благи рефлекси нечека јачег и оштријег. Сјећам се одласка са станице, урезан ми у мислима дуго већ. Син насмијан и брзога погледа ка возу који долази а отац погледа упртог у младића. Машта сама наставља онако како само она умије, а неријетко је и она кратких крила у односу на живот. Пуно се прича крије иза оваквог одласка, тешких или другачијих. О томе се нека виша сила стара. Толико је прича и толико дјевојачких суза натопило пероне и пристаништа, толико одлазака и растанака. Ко ће то знати, и похватати суштину ако је има или... нема. Такви одласци однекуда су и доласци негдје друго. Доласци су другачији и чини ми се немају такву тежину. Или је то само због личног утиска? Не знам а вјероватно није ни важно. Неки одласци су тешки, или можда их само тако доживимо. Можда су и добри? Јесу ли? Ево се борим да прокљувим у то, а не иде ми. Везани смо једни за друге, на неки начин. Навикнемо се једноставно на нечије присуство, не размишљајући о њему и ономе што јесте или је био? Тек када нестане из видокруга осјетимо празнину, и баш том празнином се бавимо. Упражњеном позицијом за столом, на улици или у срцу. Та рупа нам смета и иритира, не тај којег више нема. Прође вријеме и навика да зуримо у ту празну столицу, ход или гест на који смо навикли да гледамо. Нађу очи нешто ново са чиме испуне видокруг, идемо даље. У некоме имагинарноме свијету постоји и даље та примарна слика, савршена? Није савршена и није дио нормалне психе, почетак лудила или крај разума бира се по вољи и потреби. И ево сам испред загонетке, шта је то разумно и нормално а шта стоји наспрам тога? Идиличан и складан приказ непостојећег са лијепим али тужним осјећајима, или онај нормалан на који нам разум указује и открива нам хладноћу овога свијета. Знам да није загонетка, бар за мене. Рјешење је лако, питање избора је ствар личног става и имамо сви право на њега. Мој избор је ове ноћи између, на ивици суза и усхићења. У од суза замагљеном погледу на упаљену свијећу онима који су отишли или можда онима који долазе. Не долазе земљаци сузе само од страха или немоћи, некада потеку и из душе и не само због туге. Тихо ноћи....
