“Treći korak je ‘rođenje postignuća’…Kada steknete ego", nastavio je Merlin, "ugledali
ste svet 'tamo spolja' pa nastaju novi porivi – potreba da se ide u taj svet i da se nešto postigne. Prvi znaci te promene su primitivni. Dete želi da uhvati predmete i da ih zadrži; želi da istražuje, osiguravši se da je u blizini majka. Uskoro želi da hoda i protestuje ako majka to ne dozvoljava. Ova želja za begom u početku je slaba. Međutim, s vremenom ono isto dete koje je želelo da bude zaštićeno želi da sada bude pušteno. To je zdrav nagon, jer ego zna da je nepoznato izvor straha. Da dete nije otišlo u svet da bi ga osvojilo, bojalo bi ga se sve više i više.
Sada se već udaljavamo od mira, jedinstva i poverenja s kojima ste rođeni. Ego počinje da dominira nad duhom. Kada se dete okrene prema unutra, tamo više nema čiste svesti, već samo sećanje. Iskustva su postala lična i nikada više se ne dele u potpunosti s drugima."
"Još jedna tužna priča", promrmljao je Parsifal.
"Bila bi, da se ovde završava", rekao je Merlin. "Međutim, postignuće vam pruža osećaj pouzdanja i jedinstvenosti. Svet objekata i događaja stvara individualnost. Egu je to potrebno, bar na putu koji ste vi, smrtnici, izabrali."
"Ali nije svako uspešan. Je li i to neophodan iskorak?" pitao je Galahad.
"Ne osvajaju svi nagrade, niti se njihov uspeh poistovećuje s novcem, radom ili položajem", rekao je Merlin. "Ali potreba za postignućem je najosnovnija. Ona je znak ega u akciji koji sebi dokazuje da može da izdrži na putu do slave. Zaista, postignuće je ono zbog čega ovaj svet postaje pun veselih događaja i pojava kojima se treba baviti iz kojih treba učiti. Kod nekih ljudi ta će faza trajati vrlo dugo, žeđ za slavom i bogatstvom zaseniće pravu svrhu potrage. Ali Bog potpuno dozvoljava slobodnu volju i ako osoba odluči da je spoljni svet važniji od nje same, prirodno će nastati žudnja za slavom i bogatstvom. Čarobnjak smatra da ego uopšte ne nudi mogućnost ispunjenja. On želi da kontroliše i ne zna za ljubav. "Slušaj mene", kaže on, "i zgrabi sve što možeš za sebe. U tom pravcu nalazi se sreća." Svi vi smrtnici bar neko vreme sledite taj savet. U tome nema ničeg lošeg s božanske tačke gledišta jer se na kraju pokaže da je Njegovo poverenje u slobodnu volju najmudriji izbor.
Teško da je potrebno reći da taj stepen ostaje s vama sve vreme, jer sve dok je prisutan ego, biće prisutna i potreba za postignućem. Ona nikad neće prestati. Na kraju, nema ograničenja za iskustva koja biste mogli doživeti; svet je beskonačan u svojoj različitosti. Ali kad ego raste, on prekriva duh raznim slojevima - bogatstvom, moći, slikom o sebi - sve dok tihi glas ne počne da se pita: "Gde je ljubav? Gde je bitak?" Nazire se četvrti korak, još jedno rođenje."
“ Četvrti korak je ‘uvođenje davanja’… S vremenom, ego otkrije novu zamisao", dodao je Merlin, "a to je da se sreća ne nalazi samo u uzimanju već i u davanju. To je ogromno otkriće jer se njime ego oslobađa mnogih vrsta strahova. Postoji strah od izolacije kojoj vodi potpuna sebičnost. Postoji strah od gubitka koji nastaje jer se ne možete večito držati istih stvari. Postoji strah od neprijatelja koji žele da uzmu nešto od vas.
Postavši davalac, ego više ne mora da živi s tim strahovima, bar ne u onoj meri kao pre. Dosadan problem je rešen. Ali, tu ima još nečega. Davanje povezuje dva čoveka, davaoca i primaoca. Ova veza stvara novi osećaj pripadanja, ali ne pasivnog pripadanja deteta koje spontano pripada majci, već aktivnog pripadanja nekome ko je naučio kako da stvara sreću.
Davanje je kreativan čin. Ono takođe preokreće stanovište ega. Pre nego što je došlo do pojave davanja, preovladavao je oprez zbog gubitka. Pod tim se podrazumeva gubitak novca ili imetka, ali takođe i gubitak slike o sebi, gubitak važnosti. Sada se osoba slobodno rastaje s nečim, a ipak uopšte ne oseća gubitak. Umesto toga, ego oseća zadovoljstvo. Čudno, jer zadovoljstvo uzimanja nije nikada bilo takvo."
Galahad je bio zamišljen. "Ljubav je ušla u srce. U tome je razlika."
"Da", rekao je Merlin. "Sve dok ego sledi svoje interese, ne oseća ljubav. Može da oseća veliku prijatnost, zadovoljstvo ili privrženost. Ti se osećaji ponekad nazivaju ljubavlju, ali ljubav je po prirodi nesebična, i potreban je nesebičan čin da bi prizvao ljubav. Davanje nije ograničeno na novac ili materijalne predmete nekome drugome. Postoji također služenje, davanje sebe, predanost, davanje ljubavi u čistom obliku.
Iz svih tih razloga stvaranje sklonosti ka davanju oslobađa. Iako ego još uvek preovladava, sada je počeo da gleda izvan sebe. Većina ljudi upoznaje zadovoljstvo davanja još u detinjstvu: većina roditelja uči svoju decu kako da dele s drugom decom. Ipak, pravo davanje dolazi tek kasnije. Toliko dugo dok dajete zato što vam je tako rečeno, ili zato što mislite da tako treba da činite, nećete osetiti duboko zadovoljstvo davanja. Davanje mora biti spontano, podstaknuto mišlju da je 'to ono što želim da učinim', a ne mišlju 'da će biti bolje ako to učinim\"
"Kada čovek počne da daje, nije li to znak da ego umire?", pitao je Parsifal.
Merlin se namrštio: "U alhemiji nema umiranja. Da bi se dosegao Gral nije potrebno da bilo šta nestane. Stara zamisao o smrti ega pretpostavlja da postoji nešto u vama što Bog osuđuje."
"Ali upravo si rekao da ego kontroliše i da je bez ljubavi", suprotstavio se Parsifal. "Da li je to deo Božjeg plana za nas?"
"Božji plan je da pronađete sebe", rekao je Merlin. “Vaša sudbina nije samo da dosegnete određeni cilj. Ako želite da istražite kako je to biti sebičan, neznalica, ubica ili potpuni nevernik, Bog dozvoljava sva ta iskustva. Zašto ne bi? Bog vas ne prosuđuje, nijedna vaša akcija u Božjim očima nije dobra ili loša."
"To je potresno", rekao je Galahad. "Ti kažeš da su ubica i svetac jednaki?"
"Jednaki su ako su grešnik i svetac samo maske koje ste navukli", odgovorio je Merlin. "Možda će svetac u ovom životu biti grešnik u sledećem, a onaj ko je grešnik danas mogao bi da nauči kako sutra da postane svetac. Sve te uloge su igra u Božjim očima. Ne kažem da silom morate zauzeti takvo stanovište. Međutim, tražili ste da vas vodim, pa vam moram pokazati šta leži na putu."
“Peti korak je ‘rođenje tragaoca’…Dugo vremena je sve bilo onako kako želi ego", nastavio je Merlin. "Pitanje: 'Šta je dobro za mene?' imalo je prednost; stvarna je bila jedino ograničena, individualna tačka gledišta. To je prirodno. Kao što sam rekao, relativni svet ima svrhu - da vas poduči da postanete pojedinac. Međutim, na kraju, individualnost se otvara i širi svoje horizonte. Moglo bi se predvideti da će ljudi, ako im se dopusti slobodna volja, postajati samo sve sebičniji i sebičniji. Kada bi bezosećajni ego, čija je želja da kontroliše, imao zadnju reč, možda bi to bila vaša sudbina. Ali, alhemija deluje na nevidljiv način, u tajnim prolazima duše.
S vremenom, davalac korača napred – prema tragaocu. U tom se razdoblju napuštaju stare ego brige. 'Ja' se širi. Osoba sada teži duhovnim iskustvima, osećajući da postoji izvor ljubavi i ispunjenja koje čak i najdublja ljubav prema drugom čoveku ne može da ponudi. Ova promena ponovo dolazi kao šok. Davalac je filantrop. Počeo je dajući porodici i prijateljima, zatim dobrotvornim organizacijama ili društvu, ali, na kraju, duh davanja ne može da bude zadovoljan sve dok dobrobiti od njega ne bude imalo celo čovečanstvo.
Ali, možeš li zaista dati nešto od sebe nekome drugome? Ovo pitanje dovodi te do granica individualnosti; to je pitanje na koje samo svetac može da odgovori. Prirodno je da stanje davanja upućuje na pitanja na koja nema odgovora i na taj način priprema pozornicu za novo rođenje. Davalac koji je želeo da zagrli svet, sada zna da svet više nije izvor ispunjenja.
Ono što je nekada stvaralo zadovoljstvo, sada je prazno; to posebno važi za potrebu ega za priznanjem i važnošću. Javlja se žeđ za licem Božjim, za životom u svetlu, za istraživanjem tišine čiste svesti: poriv tragaoca može imati mnogo oblika. Ipak, svi tragaoci dele osećaj da materijalni svet nije mesto gde njihove želje mogu da se ispune. Zašto je to tako? Nije li Bog svuda, nije li duh u najmanjem zrnu peska? Da, i ne. Bog je možda svuda, ali to ne pomaže ako ne vidiš gde je. Tragalac traži da bi video."
"Mislim da je to stepen u kojem počinje potraga za Gralom", rekao je Galahad.
“Za neke smrtnike, zaista, to je trenutak kada Gral postaje simbol duboke unutarnje potrebe", odgovorio je Merlin, "Ali svaki stepen je potraga, čak i gubitak bezazlenosti. Vi smrtnici, opsednuti ste cepanjem stvarnosti na dobro i loše, svece i grešnike, a život je zapravo božanski tok. Jedan poriv, poriv da se poseduje potpuno znanje i potpuno ispunjenje - to je ono što život vodi napred.
Ipak, u određenom smislu si u pravu. S rađanjem tragaoca, po prvi put možemo da imenujemo želju koja je do sada bila bezimena. Bilo da joj damo ime Bog, Gral, božanski Bitak ili duh - svejedno je. Sva ta imena ukazuju na novu, duboku potrebu da se pobegne granicama vremena i prostora. Vaša suština je neograničena. Rođeni ste za univerzalni život. Svet izgleda ograničen vremenom i prostorom, ali to je samo izgled."
"Zašto nas izgled vara?", pitao je Parsifal.
"Univerzum ne skriva ništa od vas", odgovorio je Merlin. "Niste prevareni. Privid granica je tu zato jer je ovaj svet škola, mesto za učenje. A osnovno pravilo je sledeće: Kako vidiš sebe, tako ćeš videti i svet. Ako na sebe gledaš kao na nevrednog i nepotpunog čoveka, to će prosuđivanje odbijati Boga od tebe. Mogao bi da tvrdiš da želiš Boga, ali tvoja su prosuđivanja istovremeno protiv tebe."
(...)