Pokretom ruke Merlin je umirio vatreni prsten koji se pretvorio u zagasiti sjaj. Svetla je bilo taman toliko da je njegov obris bio jedva vidljiv. Dva viteza su ga videla kao dugu senku s krunom bele kose koju osvetljava rastući mesec.
"Potraga, na čijem se kraju nalazi Gral kao nagrada, nije putovanje kraljevih neukih, slavoljubivih vitezova. Taj unutrašnji put je potraga za preobražajem. Čuli ste priče o alhemiji?"
Parsifal i Galahad su klimnuli.
"Alhemija je veština preobražaja", nastavio je Merlin, "a kada se ostvare njenih sedam koraka..."
"Sedam koraka?" pitao je Parsifal. "Gral je, dakle, ipak načinjen od zlata, jer ono što znam o alhemičarima..."
"Svašta, to su bapske priče. Ti znaš malo ili nimalo o toj veštini, a ipak je sprovodiš svakoga dana od svog rođenja," prekinuo ga je Merlin. "Svako dojenče je rođeni alhemičar, zatim zaboravlja tu veštinu da bi je kasnije ponovo steklo."
Parsifal je shvatio da će se čarobnjak oslanjati na zagonetke ako ga bude još prekidao, pa je zato seo i mudro nastavio da sluša.
"Najveći gubitak u životu", rekao je Merlin, "jeste gubitak duha. Svako od vas smrtnika došao je na svet da bi tražio Gral. Niko nije rođen s nekom prednošću; čarobnjak vidi da je svako stvoren da postigne slobodu i ispunjenje."
"Zar nisam već slobodan?" pitao je Parsifal.
"Na jednostavan način, da, jer te niko ne drži zatvorenog. Ali ja sam mislio na slobodu u dubljem smislu reči: na sposobnost da činiš ono što želiš", odgovorio je Merlin. "A ona postoji i na dubljim nivoima. Moraš da priznaš da te prošlost sve vreme drži u zatočeništvu - tvoja sećanja stvaraju uslove koji upravljaju tvojim životom. Kada bi se oslobodio svoje prošlosti mogao bi da zakoračiš u područje beskonačnih mogućnosti, rušeći prepreke poznatog u svakom trenutku. Gral je samo vidljivo obećanje da savršenstvo postoji. Da li razumeš?"
Sada kada ih je zagrejao, čarobnjak nije čekao na njihov pristanak, već je nastavio:
"Rekao sam da postoji sedam koraka alhemije na putu do slobode i ispunjenja. Prvi korak počinje pri rođenju, sledeći u detinjstvu, a ostali zavise od vas. Za vas se uvek brine božanski plan, ali kada odrastete, volja i želje postaju slobodne. Kao novorođenče bili ste dovoljno čisti i mogli ste da primite Gral, ali ste premalo znali o njegovom postojanju. Sada kada ste odrasli, znate za cilj, ali ste već zatvorili put do njega. Pojava slobodne volje prouzrokovala je gubitak Grala, a to je i sredstvo kojim će te ga na kraju ponovo pronaći."
Bojeći se da bi Parsifal mogao da se usprotivi, Galahad se brzo umešao:
"Hoćeš li nam pokazati tih sedam koraka?"
Merlin je dopustio da mu preko usana preleti blagi osmeh pre nego što je klimnuo
glavom i pristao.
“Prvi korak je 'bezazlenost'....Rođeni ste u stanju bezazlenosti. Od svih sastojaka koje koristi alhemičar, ovaj je najvažniji. Novorođeno dete ne postavlja pitanja oko svoje egzistencije; ono živi u prihvatanju sebe, u poverenju i ljubavi. Ispitivački glas sumnje još se ne čuje. Kada pogledate u oči malog deteta videćete da u njima nema mnogo individualnosti.
Pitanje: "Ko sam ja?", besmisleno je za bebu. Umesto toga, kroz njene oči sija sama svesnost koja je izvor svake mudrosti. Dete dolazi na ovaj svet iz samog Izvora života i postepeno se odvaja od njega. Nakon rođenja dete se još neko vreme kupa u bezvremenom. Ono ne zna o prošlosti ili budućnosti, ono poznaje samo stalnu sadašnjost. To znači da živi u večnosti, jer šta je drugo večnost nego sadašnji trenutak koji se stalno obnavlja? Dete već uživa u onome što Gral obećava - u besmrtnom životu - jer tajna besmrtnosti je živeti u bezvremenom."
"Ako je to istina", rekao je Galahad ozbiljno, "zašto nismo svi besmrtni od rođenja?"
"Seme i sklonost", odgovorio je Merlin. "U svakom detetu postoji sklonost da pređe iz bezvremenog sveta u svet sati, dana i godina, iz tišine unutrašnjeg sveta u aktivnost spoljnog, od izgubljenosti u sebe do izgubljenosti u privlačnim predmetima koji ga okružuju. Posmatrajte dojenče prvih nekoliko nedelja života. Videćete kako se njegova pažnja usmerava ka spoljnoj stvarnosti, na taj divni svet u kojem se našlo. I tako počinje alhemija, stalni preobražaj koji će pratiti svaki udah tokom godina koje dolaze.
Dete nije anđeo - njegova čistota je kratkog veka. U detetu se nalaze prvi tragovi ljutnje i straha, nepoverenja i sumnje. Kada dete napusti stanje bezazlenosti, ulazi u grublji svet udaraca i modrica. Javljaju se želje koje se ne ispunjavaju odmah i po prvi put se doživljava bol.
Vi smrtnici nazivate to padom ili gubitkom milosti, ali niste u pravu. Milost deluje na svakom koraku ljudske egzistencije, ali vaša ograničena percepcija ne dozvoljava vam uvek da je vidite."
"Kako je bilo šta u ovoj tužnoj priči povezano s alhemijom?" pitao je Parsifal još uvek skeptično.
"U svemu tome deluje skrivena čarolija", rekao je Merlin. "Dok dete raste, njegova izvorna bezazlenost zapravo se ne gubi. Ono što se zbiva je mnogo tajanstvenije. Bezazlenost je nedirnuta u stanju čistote, celine na koju ste jednostavno zaboravili.
Sada živite u delovima. Za vas, svet je ograničen: vaš osećaj Jastva vezan je za iskustva i sećanja koja ste nakupili. Izgleda da ste, zaboravljajući celinu, izgubili sebe, ali to je privid. Ne osećate se, niti ne delujete poput novorođenčeta. Zapravo,celina se ne može rascepkati; istinu ne može da povredi neistina. Vaš gubitak bezazlenosti je stvaran događaj u kojem istovremeno nema ni trunke stvarnosti. Na delu su sile alhemije, mada ih vi ne možete videti, čuti ili dodirnuti.”
"Kako da znam da je bezazlenost zaista tu?" pitao je Galahad.
"Ako želiš da dodirneš bezazlenost u sebi, traži obeležja deteta: budnost, znatiželju, čuđenje, sigurnost i osećaj života u savršenom skladu s bezvremenim. Svako novorođenče oseća upravo to."
"Sledeći korak", nastavio je Merlin, "najavljuje dolazak ega na pozornicu - osećaj 'ja'. Da biste imali 'ja', najpre morate imati 'ti' ili 'to'. Rađanje ega je rađanje dvojnosti. Taj događaj označava početak suprotnosti, a to znači početak suprotstavljanja. Svaki novi korak alhemije poništava onaj koji se odigrao pre njega, okrećući tako vaš svet naglavačke. Ali, ovaj korak možda je najšokantniji. Više niste Bog. Zamislite biće koje se u svom svetu oseća svemoćno. Svuda gde pogleda, njegove oči vide samo ogledalo sebe. Iznenada se ljudi i pojave zapažaju kao odvojena bića. Niko se ne seća tog trenutka punog razaranja jer se dogodio vrlo rano u detinjstvu. Ipak, bio je to trenutak promene jednak novom rođenju. Bili ste sretni kada ste bili Bog, a sada ste se rodili kao smrtnik.”
"To je takođe rođenje", rekao je Parsifal. "Da li je taj korak apsolutno neophodan?"
"O, da Seme i sklonosti", rekao sam vam. "Kad detetova znatiželja skreće njegovu pažnju prema spolja, šta ono vidi? Prvo vidi majčino lice. Prirodno je da će dete na majku spontano gledati kao na izvor ljubavi i hrane. Ali taj izvor je izvan samog deteta.
I u tome je stvar. Kako god majčina ljubav bila savršena, to nije ljubav prema sebi. Mnogo godina će te tražiti savršenu ljubav i na kraju otkriti da čeznete za sobom onakvim kakvi ste bili pre nego što se na pozornici pojavio iko drugi.
Najpre nije bilo odvajanja. Kada je dete dodirnulo majčine grudi, svoju kolevku ili zid, sve je to izgledalo kao deo jednog, nepodeljenog osećaja. Međutim, dete uskoro shvata da postoji i nešto drugo osim njega, spoljni svet. Ego kaže: "To sam ja, to nisam ja." Zatim se, postepeno, neke pojave poistovećuju sa "ja" - moja mama, moje igračke, moja glad, moj bol, moj krevet. Kada se pojave određene sklonosti ka određenim predmetima, javlja se ceo svet koji nije 'ja' - nije moja mama, nisu moje igračke, i tako dalje."
"Ne sećam se tog rođenja, kako si ga nazvao", rekao je Parsifal. "Ali ako je tačno ono što si rekao, onda potraga za Gralom počinje u tom trenutku. Gde bi drugde počela ako ne u odvajanju?"
"Da, dok ste sebe doživljavali kao 'božanske' nije bilo potrebe za potragom i ponovnim sticanjem Božjeg blagoslova", složio se Merlin. "Kada je došlo do odvajanja počeli ste sebe da tražite u predmetima i događajima. Izgubili ste sposobnost da sebe vidite kao izvor svega što postoji, jer beba ne greši kada na sebe gleda kao na izvor života. Kada počnete da istražujete spoljni svet, a njegov vam sadržaj postane privlačan, za njega počne da se vezuje vaša sreća. To se naziva objektoodnosnim stanjem nasuprot samoodnosnog u kojem je dojenče."
"Taj korak se ne gubi kako dete raste?" priupitao je Galahad.
"Ništa se ne gubi. Rođenje ega prouzrokovalo je nastanak određenih obeležja koje još uvek osećate: strah od napuštanja, potreba za priznanjem, posesivnost, anksioznost zbog odvajanja, zabrinutost, samosažaljevanje. Postajete zavisni od sveta jer ne možete više da se zadovoljite na jednostavan način kao što je to slučaj s novorođenčetom. Ali, ne očajavajte, jer iza tih promena nalazi se dublja sila koja
neprestano deluje."
(Nastavak sledi)