Stupio sam na spomen područje u kasno poslepodne. Provukao sam se pokraj čuvara koji je dremao u svojoj senci, a i da nije dremao sumnjam da bi mi naplatio, pa ostalo je samo sat i po do kraja radnog vremena.
Spomen područje bilo je pusto. “Ovde žive samo uspomene”, pjevala je Jane Birkin. Baš to me i privuklo: taj osećaj bezljudskosti, sve puno prhkih mumificiranih misli ni o čemu posebnom, misli koje tek što se nisu pretvorile u radostan besmisao.
Tek što sam ušao, prugasta siva mačka prošla mi je kroz noge i u tri se skoka uspela uz stablo pitomog kestena. Na stablu je stajala barbarskim činom prikucana teška spomen ploča na kojoj je pisalo: “Na mestu ovoga kestena jednog nepoznatog datuma jedan je nepoznat čovek učinio nešto nespoznatljivo.”
Vrlo informativno, pomislio sam. Čovek se naprosto zamisli; ali čovjek se zamisli od svakog vraga koji mu dođe u pohode. Krenuo sam prema napuštenoj trafici. Novine već požutele, duhan se sasušio, a roto-romani erozijom vremena istanjili se u roto-novele. Ispred trafike u zemlju zaboden natpis: “U ovoj je trafici tokom svog ružičastog razdoblja novine kupovala gospođa Katman, cvećarica.” A gde je kupovala novine pre i poslije ružičastog razdoblja? Kakve gluposti...
Spomen područje bilo je vrlo ugodno; tišina, šuštanje lišća pod papučama, meke sunčeve ranojesenske zrake miluju...hmmm, što se već ima za milovati, a ovde, bojim se malo toga; na spomen području, kako rekoh, nema nikog živog. Na jednoj klupici, na svoje veliko iznenađenje, ugledam osobu; ušmrkava se u svilenu maramicu. Približim se i shvatim da je to kip: “Spomenik peludnoj groznici”, piše na pločici.
Što sad sa svim tim? Sve slabije, sve mlitavije; njuškam, a znam da sam upravo ovo i tražio... I tako, hodam, dišem, mislim i iznenada se nađem pred policom na kojoj su trebale stajati knjige, ali umesto toga, prekriven debelim slojem prašine, stajao je komad žutog pergamenta na kojem je, očigledno, guščijim perom, bio ispisan naslov: “Noć Kristalne Pećine”. Pažljivo obrisah prašinu sa pergamenta i osetih duh vremena kako ispunjava moje biće. Misli nezaustavljivo krenuše…
U doba kralja Artura nijedna druga potraga nije pobuđivala više strasti od potrage za Svetim Gralom. Svi Arturovi vitezovi sanjali su o tome da ga pronađu jer bi to donelo Božju zaštitu i blagoslov njihovom kralju. Često se mogao videti vitez kako radi pokoru ne bi li primio viziju Grala, a slikari su se takmičili da svaku sliku Poslednje večere učine grandioznijom od prethodne.
"Gotovo je nemoguće uveriti smrtnike da potraga nikada nije za predmetima spoljnog sveta, kako god sveti oni bili", rekao je jednom Merlin Arturu.
Ovaj se sećao tih reči kad god je groznica za Gralom dosegla vrhunac, a to je obično bilo tokom dugih, tamnih zimskih meseci kada je vitezovima bilo dosadno i kada su bili nemirni. Posebno su se mladi medu njima trudili da pronađu Sveti Gral ili dvorac Monsalvat ili neko drugo mesto, mitsko ili stvarno, na kojem bi se Gral mogao nalaziti.
Kralj se držao podalje od svega toga.
"Ako želiš da ideš..." rekao bi utišavajući glas.
"Šta? Zar ne veruješ u Gral?" upita ga nestrpljivo ser Kej. Budući da se jednom, pre nego što je Artur izvukao mač iz kamena, smatrao kraljevim bratom, Kej je sebi dopuštao veću slobodu od drugih.
"Verujem? Pretpostavljam da bih ti rekao da verujem", odgovorio je Artur smireno, "ali ne na način na koji ti misliš, ne na način na koji ti sam veruješ."
Taj je odgovor bio previše prefinjen za Keja koji je zagrizao usnu da ne bi više pitao.
"Da li je Gral stvaran, moj gospodaru?" pitao je Galahad mnogo blažim tonom.
"Pitaš me kao da veruješ da sam ga držao u rukama", rekao je Artur.
"Ne znam da li da verujem u to ili ne", odgovorio je Galahad oklevajući, "ali priča se..."
"Šta se priča?"
"O Merlinu. Rečeno je da je on sam doneo pehar iz Svete zemlje gde je ležao u tajnosti mnogo vekova."
Artur je nakratko razmislio i promrmljao: "Kao i u svim pričama, i u ovoj ima zrno istine."
Dvorom se proširio šapat, jer bilo je to prvi put da je kralj priznao bilo kakvu povezanost sa dragocenošću o kojoj su svi sanjali. Ali Artur nije ništa više rekao.
Jedne vlažne noći, vrlo rano u proleće, kada su se polja odmrzavala, a medu uvelim božičnim ružama polako počeli da cvetaju sunovrati ne veći od nokta, daleko izvan zidina dvorca mogla se videti vatra. Oko nje su sedili ser Parsifal i ser Galahad koji su se zavetovali da će zajedno poći u svetu potragu. Bilo je prerano za odlazak u šume gde je prošlogodišnjeg snega još uvek bilo pod senkama drveća, pa su dva viteza molila i postila u malom šatoru na vidiku kraljevih odaja.
"Svoj san o pronalaženju Grala počeo sam da smatram ispraznim hirom", počeo je Parsifal. "Svaki vitez želi da bude prvi medu najboljima, ali s godinama sam okrenuo leda mojoj želji misleći da se radi o igri mog ponosa. Ali, mogu ti reći Galahade, moja duša gori od želje za tim predmetom."
"Kralj kaže da to nije predmet", podsetio ga je mladi vitez.
"Takođe kaže da ga je Merlin doneo u Englesku. Čuo si ga sam, zar ne?"
Parsifalov glas bio je pomalo izazovan, ali Galahad je samo klimnuo glavom. Ponekad molitve i pokora zapale veću vatru nego da je ugase, pomislio je. Galahad je morao da prizna da deli želju Parsifala koja je bila sve veća.
"Ako je ikome sudbina da pronađe Gral, to mora biti jedan od nas", rekao je bacivši malo suvog granja na vatru. "Mi smo jedini vitezovi koji zaista žive da bi štitili mir, a ne da jašemo po selima i širimo teror. Ne znam da li je moje srce dovoljno čisto da bih dobio Gral - nisam tako umišljen ili glup da mislim da on mora pasti u moje ruke - ali srce će me boleti sve dok ne pokušam."
U tom trenutku njih dvojica začula su korake koji su lomili još uvek prisutni tanki sloj leda koji je pokrivao tlo. Napeto su očekivali da se stranac predstavi, kada su začuli blago podrugljiv glas:
"Ne bojte se i dozvolite mi da mirno priđem. Potrebna mi je vatra, ako biste bili tako ljubazni da je podelite sa mnom."
Parsifal je pogledao Galahada, a zatim viknuo u tamu: "Odmakni se i zapali svoju vatru. Ovo je mesto za dva viteza koji u ovom trenutku ne smeju da budu u dodiru s nečistotom ovoga sveta."
Kao odgovor stigao je podrugljivi smeh: "Da zapalim svoju vatru, kažete. Onda ću napraviti baš to."
Pre nego što su reči zamrle, Parsifal je skočio na noge jer je tlo pod njim planulo. Galahad je začuđeno gledao videvši da ih sada okružuje vatreni krug koji kao da izvire iz smrznute zemlje. Pre nego što je mogao bilo šta da izgovori, kroz plamenove je prošla visoka prilika, mršava poput starog bora, i zastala ispred njih.
"Merlin!" rekao je Galahad pokušavajući da kontroliše svoje osećaje. "Šta te dovodi natrag nakon toliko vremena?"
"Ne tvoj nevaspitani prijatelj", odgovorio je Merlin gledajući Parsifala koji je pokušavao da zadrži onoliko dostojanstva koliko može čovek kome je iznenada počela da gori stražnjica.
"Sedi, sedi", naložio mu je čarobnjak.
Parsifal je osetio kako sramotni bol nestaje. Seo je pored Galahada, nasuprot Merlinu. Nijedan od njih dvojice nije ga još video, ali je Arturov opis bio tačan sve do vunenih čarapa i cipela od crne krtičje kože.
"Ne buljite", rekao je Merlin. "Razmišljam."
"O čemu?" pitao je Parsifal.
"I ne prekidajte me!" bilo je sve što je odgovorio čarobnjak. Nakon nekog vremena njegov kruti izraz lica malo je omekšao.
"Da, verujem da govorite istinu. Sada je jedini problem šta uraditi u vezi s tim."
"Istine o Gralu?" pitao je Galahad. "Mi zaista želimo da sledimo tu potragu."
Merlin ga je odobravajući proučavao. "Prepoznao si me bez glupih uvoda, a sada si gotovo pročitao moje misli. Vrlo obećavajuće!" rekao je.
Zbog svoje prirodne skromnosti Galahad je spustio pogled, nadajući se da mu ovu pohvalu Parsifal neće zameriti.
"Vaš kralj je govorio istinu", rekao je Merlin. "Gral nije predmet za kojim možete juriti na konju kao za lisicom. Nije načinjen od zlata i dragulja, i stoga ne donosi dobrobiti onome ko čuva njegovu tajnu. I činjenica da ga neko poseduje ne potvrđuje Božji blagoslov, kao ni činjenica da ga neko ne poseduje."
Parsifal, koji je bio sve uznemireniji, nije više mogao da izdrži: "Kako možeš da govoriš tako nešto? Gral mora da prenosi Božji blagoslov."
Merlin ga je zaustavio oštrim pogledom: "Moja draga budalo, ako je ceo ovaj svet Božje stvorenje, kako može bilo ko koji ga je video, bez obzira na to kako malen kamen bio, dobiti blagoslov samim tim što ga je video?"
"Ali Gral postoji, zar ne?" pitao je Galahad. "Kralj nam je rekao da si ti njegov zaštitnik."
Merlin je klimnuo smeškajući se.
"Štitim ono čemu zaštita nije potrebna, vodim potragu koja vas nikuda neće
odvesti i na kraju ću da budem tu kad pronađete Gral, iako nećete videti ni mene ni njega."
Merlin je bio prilično zadovoljan ovom zagonetkom i smireno otposlao oblačić dima iz usta, kao da je duvan već otkriven.
Parsifal je iznenada ustao.
"Ako sam ja ovde budala, dozvolite mi da odem."
Merlinovo se držanje nešto ublažilo.
"Ti si ono što jesi, a to u Božjim očima izgleda dovoljno dobro i dovoljno retko u ovom svetu bez nade", promrmljao je. "Molim te, sedi natrag na svoje mesto, ako želiš."
Još uvek ukrućen, Parsifal je prihvatio ovaj poziv.
"Nisam slučajno došao do vaše vatre. Ovde sam da bih vas odveo do Grala", izjavio je Merlin. "Postoji pravilo koje se ne može zaobići: kada je učenik spreman, pojavljuje se učitelj. Mogu da vas podučim onome što želite da znate. Moje uvodne napomene nisu bile grube ili mistične. Samo želim da očistite glave od bilo kakvih pogrešnih zamisli koje biste mogli imati o cilju vaše potrage."
(Nastavit će se)