(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NEDELJA
Nedelja. Jedini dan kada ne radim u kancelariji, osim kad baš moram, a moram zbog drugih, a ne zato što sam loše organizovana. U svakom slučaju, ova nedelja je obećavala da će biti lepa. Ne znam kako onaj kabasti Nemac zna, ali znam da zna, kad oči otvorim. Iako nije zvonio alarm na telefonu, pevac koji kukuriče I koji sve u kući nervira (ne znam zašto), Mrki je počeo da duva njuške nabijene u staklena vrata koja dele hodnik I ostatak prostorija u prizemlju. Mara se vrti oko njega. Zatim Mrkiša počinje da cvili požurujući me. Nekad stvarno ustanem laka I mogu da žurim, ali nekad bolovi sputavaju korak I pokret. Ovoga jutra sam izletela brzo u susret ljubavima. Skičanje, skakanje, lajanje, vrtenje u krug od koga ne mogu da priđem vratima da pritisnem kvaku hahahaha….trk po avliji i juriš u letnju kuhinju po doručak koji se s nestrpljenjem očekuje. Uz krckanje krekera pristavljam kafu. Mara završava ekstremno brzo, jer ne žvaće, ona samo guta, kao svi bretonci, te samo otvorim vrata da uđe kako bi Mrkiša mogao natenane da žvaće, cokće, uzdiše. U protivnom, čim Blenta makar skrene pogled ona mu sve pojede. Zato je debela. Pravila je Mara Opajdara razne zvrčke njemu. Potrči prema kapiji lajući, ovaj za njom ostavljajući punu činiju, a ona kao metak nazad I dok Blentavi stigne nazad ona mu je sve pojela. Ta kad nabije glavu u činiju, nema šanse da je izvadiš. To je bre kao tenk. Onda je Nemac provalio njenu podvalu, pa kad ona jurne na kapiju (nakon što je izgutala brzinom svetlosti sve iz svoje činije), on dođe samo do pola trema. Računa da ima vremena da se vrati do činije, a opet odatle vidi da li postoji razlog juriša na kapiju. A ona Opajdara, na sred avlije se okrene i gleda da li on ide za njom. Trebalo nam je vremena da ustanovimo da je uzrok njenom gojenju krađa iz Mrkišine činije, a ne zato što je previše hranimo. Stvarno je blentav onaj veliki. Mrkiša ulazi u kuhinju da se pohvali da je sve pojeo. Oboje istrčavaju napolje a Maca utrčava na kafu.
I počinje organizovan dan jer treba sve stići do 10 sati kada dolazi mali Svitac. On zauzme svo vreme, sav prostor. Napravih pitu sa sirom, pristavih čorbu, završih ručak koji je u rerni, sudovi sređeni, kuhinje takođe. Maca namesti našu sobu, opra kupatilo, razmesti dnevnu sobu najzgodnije za Svica. I dok je on čistio sneg, videh stare sanke naše dece kako vise u garaži. Propalo im je sedište. “Maco, a da napravimo ove sanke za Stefketa? On je lagan, greota da ga ne provozamo malo dok ima snega. Za iduću zimu će dobiti nove, a ove mogu sad poslužiti.”.
Pogleda me, pa skide one sanke. “Sad će deka da napravi, imam od čega”. I tako, nas dvoje u radionici. Maca ih zategnu, zameni po neki šraf. Sedište je ispleo od jakih traka I zaheftao za drvo sanki. Koliko su to dobre sanke I šta su sve preživele. Takve se više ne prave. Uopšte se više ne prave stvari da traju jer su kvalitetne. I ljudi postaše takvi kakve su I stvari koje prave. Sve za jednokratnu upotrebu ili u najboljem slučaju dok traje garancija. Samo što sve I svako nema garantni list. Stiže Svitac sa tatom. Zet ga vozi na sankama a on nema pojma, ali mu se dopada.
I onda kreće igranje. Za tri minuta dnevna soba je bila u organizovanom haosu. Stvar je u tome da se igračke rasture, a onda se bira ona sa kojom će se trenutno igrati. Naravno sve je to praćeno gafovima malog Svica. Toliko se smejemo sa njim jer je zaista smešan. I velika je maza. Taj kad te zagrli I poljubi odmah kreneš da se topiš. Veliki je zvrk. Nemirko pravi koji uopšte ne staje. Jako znatiželjno dete. Obožava muziku, pesmice. Igra stalno. Sam pušta muziku na onim muzičkim igračkama. Uspavljivanje je obavezno uz pesmu. Mama ga je tako navikla. Od kako ga je rodila stalno peva. Sve ga zanima, a kuhinjama je fasciniran. A I kako ne bi kad majku gleda kako radi u kuhinji od kako se rodio. Činije, šerpe, kašike, varjače. Presretan je kada ga majka stavi na radni sto I on učestvuje u spremanju. Zato je danas kod nas, da mama može na miru da sprema to što je naumila.
“A…a…a”…..govori ležeći na podu ručice zavučene ispod kreveta. Nešto mu je odletelo tamo. Sad će nana da ti dohvati. Natrtim se u tom nevelikom prostoru, kad tamo nema ničeg. “Pa nema nikakve igračke ovde” Glasno se nasmeja I najlepši osmeh mi polete u zagrljaj. Ručice se spustiše oko mog vrata. Puče jedno “cmok” hahahaha Opasnik.
Nanina čorba je super. I sad mogu na spavkanje. Zajedno legosmo. Obavezno prebaci ruku preko mog lica ili vrata. Ustah pre njega. Deka je tu a ja odoh u letnju kuhinju da završim drugi ručak. Dolazim a on je budan. “Evo, tu ti je nana. Zalepljen si za nju kao čičak. Hladne su ti ruke od vode maco” “Evo sad će nanče, samo da operem ruke toplom vodom” Naravno, deka je morao da ga uzme u naručje I krenuše zamnom u kupatilo hahah
Onda ručak za vreme koga je Svitac rekao novu reč “ujka”. Ponosni ujka ga je naučio da se plezi hahaha I tako dan hoda između poljubaca, smeha, “ne to Stefane”, igranja, plesanja. Deka je otišao na posao, te nas dvoje odosmo na sprat kod Makija i Boki koja je bila tu. Ostavih im bebu da popijem malečku kafu. Ovaj naš je prilično grub, ne ume da se igra sa malim detetom, ali Boki i Stefke se međusobno obožavaju. Maki kaže da čeka da Svitac malo poraste kako bi mogli lepo da komuniciraju. I dođe taj moment jako brzo. Pošto je naš sin prosuo kafu, verovatno sklanjajući nešto od Stefana, lupio je rukama o sto i opsovao. Sledećeg sekunda obe ručice su lupile o sto i psovka je ponovljena u tačnoj intonaciji hahahaha I tako, Stefke je naučio da psuje, tj. ostvario je komunikaciju sa ujakom. Ponavlja sve kao papagaj. Jednostavne reči izgovori, ali rečenice još ne može. Zato ih kaže na svom jeziku ali u tačnoj intonaciji. Nema šanse da ne ne razumeš hahaha Onda smo gledali lepu emisiju o baletu, balerinama I baletanima, igrali se, jeli, pili, mazili. Ćitali smo “knjigicu” slikovnicu sa životinjicama. Tu je izgovorio novu reč pčelaaaaaaaaaa…….tj. celaaaaaaaaaaaaaa Stavim ga u krilo I pričam mu šta se dešava u emisiji. Učimo da sedimo I slušamo glas. Pošao je u jaslice. Nije bilo nikakvih problema. Vaspitačice su jako zadovoljne načinom njegove adaptacije i time da on zaplače na 1-2 minuta, a onda prekine i nečim drugim se zainteresuje. Onda mu dođoše roditelji. Odmah je maznuo mamin mobilni da mu pusti pesmice.
Eto, jedna lepa nedelja koja je bila potrebna Cic da napravi ovo. Možda joj to preraste i u biznis.
selo od kolača....sve je jestivo osim činije
print screen windows
upload a picture
PS Dobar dan od naninog kuvara
izelico 
