Najdraži stih

[Nina]

U tuđem srcu – Dušica Milanović

Otkud ja znam ko sve spava
u tuđem srcu.
Dok milujem onih nekoliko glava
koje mirno snuju u mom
i tad sumnjam koliko mene u njima ima.

Sumnja je težak saputnik.
I kad poseduješ čak i svetionik
zalutaš kad te ona vodi.

Da li sumnjam i dakle postojim
ili postojim da bi me ona ubila.
Ili sam je oterala kad sam se
svežom vodom umila.

Dok sam se kupala dragi me milujući
teši rečima da sam mu u srcu jedina,
sva u sapunici visokim falsetom
penom sam mu ubeđena odvraćala…

Kasno si se probudila,
i kasno si stigla, opominje me sumnja.
Mene koja sam precizna kao vreme.

I ona koja mi je večito teško breme
uortačila se sa tim vremenom,
i s predumišljajem me goni
ko da mi zna sudnji dan, a zna, i ja znam…
U tuđem srcu niko nikad nije sam.

 

[Baudrillard]

Afrička Afrodita XXI veka

Noć crta siluetu žene,
i shvata crnu boju njene iluzije.

Dan njen oblik izjednači
sa oblikom Afrike.

Njene oči vidi čitav
jedan kontinent naše sete.

Noć spusti njene iluzije
u svoje boje.

Po crnom kontinentu njene lepote,
šetaju deca njenih jutara.

Lavovi njenih želja rastrgnuše
antilope nejasnosti njene sudbine.

Sanda Ristić-Stojanović

 

[Živorad Drugi]

O, politi vrt, da se osveži zelenilo!
Daj vode žednom drveću. I više no što treba.
I ne zaboravi žbunove, ne zaboravi
One što ne daju ploda, izmučene,
Željne! I ne zaboravi
Korov što se probio između cveća,
I on je žedan. Polivaj ne samo
Svežu travu i sasušenu travu:
Osveži i golu suhu zemlju.


Breht

 

[Nina]

Žak Prever - Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je

Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...

Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući

Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš!

Vrati se!

I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila

Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!

Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

 

[Nina]

Drumovi će poželjet’ ludaka
(Pavlu Vuisiću)

Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće,
vjekovima za njima će plakat’
ojađeno nebo i drveće.


Na gradove udariće trava
i zavesti svoju strahovladu,
svi cvjetovi ostaće bez glava
da bi bili sa travom u skladu.

Neće biti toga ko će smjeti
da posumnja u sve ko do sada,
poput teške omorine ljeti
svijetom će vladati dosada.

I ljudi će poći u povratak,
opčinjeni minulim stoljećem…
Drumovi će poželjet’ ludaka,
a ludaka više biti neće…

Vito Nikolić

 

[Nina]

Ne odlazi tiho u tu blagu noć*

Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

Iako mudri shvatiše: tama je pravedna,
Jer rečma munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste se, besne, dok svetlost se gasi.

Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dilan Tomas

 

[Nina]

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.
Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.


Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

 

[Nina]

Nemoj stajati na mom grobu i plakati

Nemoj stajati na mom grobu i plakati.
Nisam tamo. Ne spavam.
Ja sam jedan od hiljadu vetrova koji duvaju.
Ja sam dragulj što blista na snegu.
Ja sam sunčevo svetlo na zrelom žitu.
Ja sam nežna jesenja kiša.
Kad se probudiš u jutarnjem miru
Ja sam užurbanost koja se javlja
Kod ptica što kruže u letu.
Ja sam zvezda što sja na nebu.
Nemoj stajati na mom grobu i plakati.
Nisam tamo. Nisam umro.

Meri Elizabet Fraj

 

[Nina]

Kad zaboraviš nedelju

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim i sretna sam...
I kad ponedeljak ne bi trebao nikada doći!
Kad to zaboraviš, kažem...


I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog
Mastilom na jugozapadnom uglu na
Nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata,
Pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš...


Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe,
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini,
I nežno se slivali jedno u drugo...
Kad, kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio...

Gvendolin Bruks

 

[Nina]

Deseta sveća – Slađana Belko

Uvek u taj pesak
ubadam istim redom.
Prva je moja, za mene,
potom za decu, unuke,
snahe, onda profesorska,
sledi doktorska i ta
poslednja deseta,
promenljiva je,
uvek zamenljiva.

Nekad pesnička,
potom školska,
rođačka retko,
jednom vojnička
čak i komšijska,
ali nikada tvoja.

Do danas, sve do
danas, mili moj
Polihistore.
Koliko god
se opirali rečima,
nismo uspeli delima.

I zato,
na ovaj sveti dan
ta deseta sveća
tebi namenjena
nek plamičkom
osvetli naš put.

Tebi u sutra,
meni u juče.
Kad se već sretosmo.
I volesmo. Do sjaja.
Nek i sveća
izgori. Do kraja.

 

[Nina]

U mojoj glavi stanuješ, Stevan Raičković


U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

 

[Nina]

Postoji u meni mnogo čežnji, i mnogo težnji i još više želja,
neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka.

Da li ću se ikada prizemljiti, ni sama ne znam.
A i ne želim.

Želim uvek biti i ostati dete jer jedino tako,
mogu da ponekad opravdam suze u svojim očima!"

Ljiljana H. Đurović

 

[Baudrillard]

Baš sada

Baš sada,
u mojoj sobi stolice bi da
odgrizu parče noći i da ga daju umišljenoj atmosferi,
tvdeći to je srce,
to je pesma.

Baš sada,
stvari se prijavljuju za plimu mojih odluka,
zidovi se vajkaju da mogu biti prisustvo,
tok pesme,
sve što je bilo juče.

Baš sad,
svemir označava svoje strasti na
poleđini mog jezika,
na poleđini mog tumaranja.

Oznake srca,
progovore maltene kao dani i noći koji
će se naći i u pesmama i
u nama.

Baš sada,
ogoljenost to je svih četvrtina nekog prisustva
koje ima srce veka a
obraća se nama i
traži strasti sve,
progoreva kao reči veka o
talogu sopstvenog srca.

Buktimo u spremnosti
našeg vremena da
prizna da je bilo
i lomača i srce.

Sanda Ristić Stojanović

 

[Nina]

Činilo se noćas
da si opet ovde
i da te ljubim
kao sto sam znala
htela sam da pitam
otkuda se vraćaš
i otrov da budem
i melem i rana

Htela sam da priznaš
da ti je sad žao
i da me k'o nekad
opet voliš malo
a onda se jutro
razlilo po nama
i sve se u meni
prekinulo, stalo

Uzalud se budim
ponovo je veče
u bučnome stanu
neki čudni ljudi
piju moje vino
govore o tebi
nemarno bez srca
pripiti i ludi

Htela sam da priznaš
da ti je sad žao
i da me k'o nekad
opet voliš malo
a onda se jutro
razlilo po nama
i sve se u meni
prekinulo, stalo

I ja nesto glumim
smejem se bez smisla
pobdnik u laži
i putnik bez cilja
znam da je lakše
kada nikog nema
plakala bih glasno
zaspala od vina
ovako u gužvi
smejem se bez smisla

O Bože
Bisera Veletanlic