Misterija smrti dva slikara..

Neno

Neno

Elita
Poruka
20.451

Zašto su ubijeni Mihailo i Branko? Misterija smrti dva slikara - jedan stradao zbog brade, drugi zbog šamara?​

branko_popovic_i_mihailo_milovanovic.jpg

Sudbina je htela da oba znamenita Užičanina dočekaju užasan kraj.

U isto vreme su studirali na Likovnoj akademiji u Minhenu, završli je 1909. godine. Obojica ratovali u oba Balkanska rata, sa srpskom vojskom u Velikom ratu prešli Albaniju, došli na Krf i bili dobitnici visokih vojnih priznanja. Obojica su bili osnivači Udruženja likovnih umatnika Srbije. Istoričari umetnosti bi rekli: Mihailo Milovanović je bio ratni slikar, vezan više za svoj rodni kraj, a Branko Popović – prva liga.

Oba znamenita Užičanina streljana su bez suđenja, a mnogo godina kasnije su rehabilitovana, ali ljaga nepravde i srama zauvek ostaje upisana u domaću istoriju kao prikaz vremena i opomena da se nikada ne ponovi i nikome ne dogodi.

Mihailo streljan zbog brade?​

Koliko će umetnici stradati dolaskom komunista na vlast u Srbiji, moglo je izgleda da se nasluti već na samom početku Drugog svetskog rata. Prva veća teritorija pod vlašću partizana, kasnije nazvana Užička republika, trajala je svega 67 dana.

U poslednjim danima njenog postojanja – 28. novembra 1941. godine – partizani su streljali srpskog slikara i vajara Mihaila Milovanovića, nosioca Albanske spomenice, Ordena svetog Save i Ordena Jugoslovenske krune trećeg stepena. Autora čuvenih portreta srpskih vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepe Stepanovića i Petra Bojovića, te kralja Petra I Karađorđevića i regenta Aleksandra Karađorđevića ubili su bez suđenja pod optužbom da je engleski špijun.

Mihailo Milovanović bio je ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske u Prvom svetskom ratu, minhenski đak, patriota koji je početkom novog rata znanje nemačkog jezika koristio da pomogne svojim Užičanima. Igrom slučaja, na likovnoj akademiji u Minhenu studirao je sa ocem pukovnika Alberta Hansa Štokhauzena, nemačkog komadanta Užica 1941. godine. Pozivajući se na prijateljstvo sa ocem nemačkog pukovnika, prema svedočenjima brojnih Užičana i njihovih srodnika, spasao je mnoge sunarodnike, i komuniste i one koji to nisu bili, od nemačkog zarobljeništva i streljanja.

Zakasnelu pravdu dočekali su slikarevi potomci 66 godina kasnije. Okružni sud u Užicu 21. marta 2007. godine doneo je rešenje o rehabilitaciji ubijenog umetnika i utvrdio da je pod optužbom da je engleski špijun streljan bez ikakvog suđenja. Uz presudu stoji da Milovanović nikako nije mogao biti engleski špijun, s obzirom na mesto u kom je živeo i potvrdu kako je od Nemaca spasao sina Jova Piščevića, šefa Poreske uprave Užica.

Nikola Kusovac, penzionisani kustos Narodnog muzeja, kaže da su u poratnom vremenu u muzeju više smatrali da je slikar ubijen "greškom". Da su ga partizani streljali samo zato što je imao bradu. Takvo je vreme bilo. A da je bio engleski špijun, to nikada niko nije ni pomislio.

Od Gostinice do Minhena​

A gde je živeo Milovanović za koga su partizani tvrdili da je, od svega, eto baš, engleski špijun? U selu Ribaševini. To je podno Jelove gore, od Užica ka Kosijeriću i nedaleko od Milovanovićevog rodnog sela Gostinica… Tu pre da se, i tada, a i sada, sakriješ da te niko ne nađe, a ne da imaš koga da špijuniraš.

Baš odatle ponikao je prvi akademski slikar užičkog kraja. Malo je falilo da ovaj predstavnik minhenske škole u srpskom slikarstvu bude kamenorezac i umesto portreta slavnih vojskovođa, izrađuje spomenike svojim Užičanima.

Kao jedan od sedmoro dece kome je otac rano umro, a majka se preudala, već nakon drugog razreda morao je da napusti školovanje. Tri godine je služio kod seoskog gazde, pa u kafani u Ribaševini. O tom periodu Milovanović je u svojoj zabelešci, koja se čuva u dokumentaciji njegovog sina zapisao:

- Nisam imao još ni deset godina kad su me dali prvi put u najam jednom mom ujaku u istom selu. To je bilo odmah posle očeve smrti. Tek sam bio svršio dva razreda osnovne škole. Naravno da o mom daljem školovanju nije moglo biti više ni reči. Sa ovim prvim najmom imao sam odužiti dug koji je načinjen kod ovog mog ujaka oko očeve sahrane. Tek sam taj dug odslužio, a iskočio je drugi, novi.

A novi, načinjen majčinom preudajom, vodi ga u seosku kafanu da radi kao pekar i konobar. Kada mu je dozlogrdilo da po selu služi, uputio se sa nekim rabadžijom u Valjevo da završi kamenorezački zanat. Počeo je tu da slika i piše pesme, a ubrzo i da izrađuje spomenike lepše od svog učitelja. Prema jednoj priči, posle preležane upale pluća, lekari mu savetuju da se mane kamenorezačkog zanata, a, prema drugoj, da je upoznao valjevca Dragomira Glišića, slikara i ratnog fotografa koje je uticao na Milovanovića da se opredeli za slikarstvo. Kako god da bilo, on stiže u Beograd. U prestonici radi portrete viđenijih ljudi i bezuspešno pokušava da upiše Crtačku školu Kirila Kutlika. Zato 1904. godine odlazi u Minhen, u to vreme jednu od kulturnih prestonica Evrope, gde već naredne godina upisuje Likovnu akademiju.

Dva puta preko Albanije​

Bio je još u Minhenu kada je u novinama pročitao vest o početku prvog Balkanskog rata. Krenuo je odmah put Srbije, a komanda u Užicu ga raspoređuje u Drinsku diviziju drugog poziva. Tada je sa vojskom prvi put prešao Albaniju i stigao do grada Lješa, dajući opet Srbiji za kratko izlaz na more. Učestvovao je i u drugom Balkanskom ratu. Iz ova dva rata Milovanović je ostavio roman "Lendina vodenica", objavljen tek 1997. godine, 56 godina od nastajanja i slike, među kojima su Odmor ratnika, Artiljerci, Vojnik sa šarenicom i Turci na Kumanovu, Pešadija u napadu…

Misleći da je ratovanje gotovo, Mihailo Milovanović odlazi na usavršavanje u Prag. Bio je odličan pevač i guslar, te, poput mnogih intelektualaca toga doba, opčinjen idejom panslavizma. U Pragu učestvuje na brojnim okupljanjima panslavista. Tu upozaje i buduću suprugu, Čehinju Valpurgu-Valu Salaškovu. Ali ni tu nema mira. Počinje Prvi svetski rat, a zbog jedne fotografije iz Balkanskih ratova na kojoj je sa pukovnikom Plazinom, komadantom odreda koji je prvi ušao u Lješ, austijska policija hapsi srpskog slikara.

Već prekaljeni ratnik nije želeo da novi sukob provede u apsani. Kao u filmu, već naredne noći beži iz zatvora, odlazi u atelje po svoje gusle, poručuje verenici da ga čeka i opet kreće u Srbiju. Trebalo mu je više od mesec dana da, preko Berlina gde nabavlja lažni ruski pasoš, potom Varšave, Ukrajine, Crnog mora i Rumunije stigne u Srbiju i priključi se svojoj Drinskoj diviziji. Drugi put prelazi Albaniju i stiže na Krf.

***
 
***

Niz spomenika za večnost​

Tokom oporavka na ovom grčkom ostrvu Milovanović je 1916. godine u Agios Mateosu uradio čuveni spomenik palim Drincima. Isti onaj koji je na gotovo svim turističkim prospektima koje Srbima nude turističke agencije reklamirajući Krf, do koga predstavnici SPC vode nagrađene učenike, ekskurzije ga ne propuštaju, a niko ime Mihaila Milovanovića, njegovog tvorca, ne izgovara. Svi znaju za Janisa Janulusa, Grka koji je svoju njivu poklonio srpskoj vojsci, pominju ga, i treba ga uvek pomenuti, a, pogledate li kojim slučajem Vikipediju, naći ćete da ga je svečano otkrio regent Aleksandar Karađorđević 17. maja 1916, te da su ga preživeli podigli svojim preminulim saborcima. A ko ga je izradio? Ime slikara i vajara niko ne pominje. Ubili ga partizani, pa još uvek nije zgodno? Ili manjak znanja? - piše na sajtu standard.rs.

Po završetku rata Milovanović radi niz spomenika. Ko krene put Bajine Bašte, Tare, neće propustiti da poseti manastir Raču, ukraj Drine, kako ga pominju u Početku bune protiv dahija. Tamo u kamenu uklesan spomenik Hadži Melentiju, arhimandritu manastira i jednom od vođa Prvog srpskog ustanka, Milovanović je uradio 1924. godine. Potom je, tokom boravka u Mladenovcu, od 1926. do 1929, uradio Spomenik palim ratnicima 1912-1918, od belog venčačkog mermera. Kažu, Mladenovčani su toliko bili zainteresovani za umetnikov rad da je uvek po nekoliko njih pravilo umetniku društvo. Kao model za lik ratnika poslužio mu je Mladenovčanin, pekarski radnik Petar Kuzmanović, zvani Petar Bukva. Svečanom otkrivanju 24. oktobra prisustvovali su i patrijarh srpski Dimitrije, Kralj Aleksandar I Karađorđević i kraljica Marija. Od istog mermera Milovanović je u Mladenovcu uradio i ikonostas u Hramu Uspenja Presvete Bogorodice. Ali je crkva tokom Drugog rata dosta oštećena, samo deo Milovanovićevog rada je sačuvan.

Od novca zarađenog u Mladenovcu slikar gradi modernu kuću s ateljeom u selu Ribaševina, poznatu u kraju kao Vila Milovanovića. U intervjuu za Užičku nedelju pisac prve monografije o stradalom slikaru, Užičanin Đorđe Pilčević, o tom periodu Milovanovićevog života kaže:

„On je bio Solunac, a u Ribaševini, Gostinici i Karanu je bilo dosta Solunaca. Uveče su se često okupljali kod njega, on je svirao gusle i svi su pevali. Tokom noći to se čulo u celoj dolini. Njegova žena Vala, Čehinja, svirala je klavir. To je bila jedna od retkih kuća u zapadnoj Srbiji koja je imala klavir. Ona ga je donela iz Praga.“

Tako je živeo do jeseni 1941. godine. Slikara koji je tri rata ratovao za Srbiju partizani su streljali u selu Krčagovu. Mesec dana kasnije supruga Vala uspela je, uz dozvolu Nemaca, da prenese posmrtne ostatke svoga supruga u rodno selo. Nakon rata, imovina porodice Milovanović je konfiskovana.

A šta je sa vilom Milovanovića?​

Krajem devedesetih slikar i vajar Milovanović izlazi iz zaborava. Posle objavljivanja njegovog romana "dobija" dve monografije – Đorđa Pilčevića i Miodraga Jovanovića. U Užicu ispred Doma Vojske Srbije otkrivena je slikareva bista, rad vajara Branka Tijanića, a u užičkom muzeju osnovan je Milovanovićev legat. I Mladenovac ga se setio: jedna od centalnih ulica nosi njegovo ime. Užice mu nije dodelilo ulicu. Bilo je pokušaja, predlog je bio da jedan prilazni seoski put ponese ima ovog umetnika, ali to nije baš imalo smisla. Poznavaoci njegovog života i dela tvrde da ovaj umetnik zasigurno nikad nije ni prošao tim putem.

Konfiskacijom vila Milovanovića dodeljena je vojsci, u njoj je smešteno skladište vojne opreme i hemikalija. Gradske vlasti Užicea otkupile su je od Ministarstva vojske 2011. godine. Kuća u Ribeševini je sada ruina, polomljenih prozora, urušenog krova koja i dalje propada. Ali se zato i dalje na jednom napuklom zidu dobro vidi, paradoksa li, napis "Živeo drug Tito". Gradske vlasti Užica obećavaju da će vila slikara Mihaila Milovanovića u njegovoj rodnoj Ribaševini biti rekonstruisana i dobiti svoj legat tokom ove godine.

Branko se nije vratio po svoj kaput​

Tri godine nakon Milovanovićeve smrti, u novembru 1944. godine na naslovnoj strani "Politike" objavljen je spisak 105 koje je streljala narodna vlast. Svi bez suđenja. Među njima i Branko Popović, slikar, arhitekta, profesor istorije umetnosti i dekan Tehničkog fakulteta u Beogradu.
branko_popovic.jpg
Ispostavilo se da se samo jedan sa spiska greškom tu našao, nije ubijen, tako da je, kasnije je utvrđeno, broj smanjen na 104.

Branko Popović bio je veoma poštovan univerzitetski profesor, pisao je izvanredne tekstove, prikazivao izložbe u Muzeju kneza Pavla, sarađivao u Umetničkom pregledu i izlagao svoja dela u Parizu (1919), Londonu (1930), Rimu (1937) i na 22. Bijenalu u Veneciji (1940). Jedno od najznačajnih umetničkih udruženja između dva svetska rata bila je grupa Oblik. Okupljala je slikare, vajare i arhitekte, zagovarala modernizam u tadašnjoj umetnosti. Među članovima bila su naistaknutiji stvaraoci u Kraljevini Jugoslaviji – od Petra Dobrovića, Jovana Bijelića i Save Šumanovića, do Tome Rosandića i Sretena Stojanovića, Zore Petrović, Koste Hakmana, Ivana Radovića… Predsednik ovog udruženja bio je slikar Branko Popović.

Kako je to da je baš Branko Popović streljan? Sticaj nesrećnih okolnosti? Zavist? Većina slikara radila je, stvarala, i tokom okupacije. Neki su, poznato je, radili čak i portrete nacističkog vođe. I svi su nastavili da rade i dolaskom komunista na vlast. Iz svedočenja sinova Branka Popovića, izjava za novine tokom postupka rehabilitacije njihovog oca, i njihovih sećanja, saznajemo kako je došlo do slikarevog tragičnog kraja.

Dana 20. oktobra 1944. godine, kada su partizani umarširali u Beograd, Branko Popović je, po starom srpskom običaju, poneo rakiju i pogaču i sa sinovima otišao da pozdravi oslobodioce. Vratio se potom kući, u stan u Knez Mihailovoj 24. Nije prošlo mnogo vremena, a na vrata su im pokucala dvojica vojnika. Pozvan je na saslušanje. Supruga Divna stigla je samo da mu kaže da uzme kaput, a on odgovori da mu ne treba, da nije hladno i da će brzo da se vrati.

Nije se vratio. Tek nakon nekoliko dana porodica je od jednog porodičnog prijatelja, koji je tih dana bio na ispitivanju u Udbinom zatvoru na Obilićevom vencu, saznala da je i Popović tamo, na šestom spratu zgrade. Trojica sinova, Simeon, Borivoje i Prijezda, prolazili su narednih dana pored zatvora ne bi li uspeli da vide oca na nekom od prozora. Nisu ga videli. A on njih? Ne znaju.

Useljavanje druga Kuna​

Za porodicu Popović bilo je to vreme iščekivanja, neizvesnosti. Najbizarniji događaj koji je ih je zadesio tokom očekivanja da im se otac vrati ispričao je pre desetak godina, dok je opet iščekivao – očevu rehabilitaciju – za "Večernje novosti" Brankov sin Prijezda.

Desio se nekoliko dana posle slikarevog hapšenja. U posetu im je došao očev prijatelj slikar Đorđe Andrejević Kun. Levičar, učesnik Španskog građanskog rata, partizan, prvoborac. Stigao je u uniformi. Pri kraju večere upitao je Brankovu suprugu:

- Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje?

- Pobogu, Đorđe, pa, Branko je još živ - odgovorila je zaprepašćeno.

Kun se, ispričao je Prijezda Popović, tada strašno zbunio, prebledeo. Sigurno je, rekao je Prijezda, znao da njihov otac više nije živ i dodao:

- Toliko je želeo da se dočepa našeg stana i ateljea da se demaskirao.

Mesec dana kasnije, 27. novembra u "Politici" su na spisku streljanih pronašli i ime supruga i oca, slikara i profesora Branka Popovića. Usledili su teški dani. Opet su partizani zakucali na vrata. Ovaj put da im kažu da bi za tri dana trebalo da se isele iz stana. Krišom su, noću iznosili stvari iz stana. Trećag dana morali su da napuste svoj dom sa tri kofera.

Izbegavali su ih prijatelji, komšije okretale glavu da ne moraju da ih pozdrave, a ni rođacima se nije mililo da imaju veze sa "narodnim neprijateljima". Te prve, najteže dane, proveli su kod strine. U njihov stan se uselio Đorđe Andrejević Kun. Postoji jedna priča, sinovi su je čuli od slikara Mihaila Petrova, kako je Kun u stan pozvao najuglednije slikare i među njima i Petrova. Sedeli su u trpezariji, za velikim stolom od mahagonija, Kun je podigao čašu i započeo zdravicu rečima:

- Ovo je servis Branka Popovića. A ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!

Verovatno niko ne želi da veruje da slikar Kun ima ikakve veze sa ubistvom Branka Popovića. Da je sve to ipak bio sticaj nesrećnih okolnosti, ali najgore je kada za "objašnjenje" dobijete rečenicu: "bilo je takvo vreme". Kakvo?


***
 
***

Misterija smrti Branka Popovića​

Sinovi su pokušavali da saznaju šta se uistinu dogodilo. Kako je ubijen njihov otac. Prva, zvanična, je da je odlukom Vojnog suda streljan bez sudskog postupka. Do drugog izvora došli su preko jednog od poratnih upravnika Narodnog muzeja. Upravnik je poznavao sudskog pisara iz Pančeva koji je tvrdio da je bio zapisničar na saslušanju Branka Popovića. U ovoj verziji islednik je vređao slikara, te mu je ovaj lupio šamar, a islednik se latio pištolja i ubio ga. Ovu verziju priče ispričao je i Nikola Kusovac, koji je kao kustos u Narodnom muzeju radio dok su sve ove priče bile sveže, a većina aktera živi:

- Branko je bio tvrd, ponosan čovek, a islednik primitivan. Po svemu sudeći, islednik mu je psovao nekog, Branko ga udario, lupio šamar, i islednik ga upucao. Ništa se ne zna tačno, ali ovo je jedna priča koja ima dosta osnova. Tako da mu ni nije suđeno. Naprosto je izgleda Branko reagovao kao i svaki ugledan čovek koga tu neki oznaš-udbaš koji je iz šume došao isleđuje.

Treću verziju čuo je Brankov sin Borivoje od svog gimnazijskog profesora istorije. Nekadašnji docent Kijevskog univerziteta profesor Konoval rekao mu je da njegov otac nije ubijen. Sovjetske trupe stručnjake poput njihovog oca, objasnio je profesor, nisu ubijali već odvodili u SSSR. Pod drugim imenom, uz najbolje uslove za rad, ti ljudi su živeli u zabranjenim gradovima. Godinama su čekali da im se otac javi.

Porodici Popović nove vlasti konfiskovale su kuću u Ulici cara Uroša. Kasnije je srušena i na tom mestu izgrađen Muzej fresaka. Nacionalizacijom im je oduzeta zgrada u Knez Mihailovoj ulici i još nekolicina objakata na Slaviji i u užem centru grada.

Nesuđeni gradonačelnik Beograda​

Branko Popović rođen je u Užicu. Otac Stojan bio osnivač prve fabrike platna, ćebadi, vunenih štofova i šalova. Branko je završio Tehnički fakultet, potom je studirao slikarstvo u Minhenu i usavršavao se u Parizu. Učestvovao je u oba Balkanska rata. Bio ranjen 1912. godine kod Kumanova, a tokom Drugog preležao je tifus. Potom je u Prvom svetsko ratu sa Srpskom vojskom prešao Albaniju. Vest o smrti francuskog vajara Ogista Rodena stigla je te 1917. godine i do Krfa. Branko je tada napisao članak koji počinje rečima:

- Prvi put video sam ga 1909. u Jesenjem salonu u Parizu - te nadalje svog prijatelja opisuje kao starog ratnika i vođu gusara sa Severnog mora. Popović, oficir 7. pešadijskog puka dobio je čin potpukovnika. Odlikovan je ordenom za hrabrost u Prvom i Drugom balkanskom ratu i francuskog krsta Legije časti u Velikom ratu.

Drugi svetski rat veliki srpski slikar dočekao je kao dekan Tehničkog fakulteta. Umalo da s početka rata postane gradonačelnik Beograda. Ponudio mu je tu poziciju general Dušan Simović, vođa vojnog puča kojim je srušeno namesništvo kneza Pavla Karađorđevića i kralj Petar Drugi Karađorđević proglašen punoletnim. Popović, član Demokratske stranke, složio se, ali pod uslovom da ga podrže svi partijski prvaci. Džaba mu je Simović govorio da ga postavlja on, a ne stranke. Jedan od prvaka imao je neki prigovor i Popović je odbio mesto gradonačelnika. Da je prihvatio, emigrirao bi sa vladom u London i preživeo. Nije potom prihvatio ni ponudu da tokom rata sa porodicom preko Bugarske u ode u Carigrad.

Grob mu se ne zna​

Nemci su po dolasku u Beograd odmah zauzeli zgradu Tehničkog fakulteta, odmah opljačkali deo fonda biblioteke i opreme. Dekan Popović, minhenski đak, iskoristio je svoje znanje nemačkog jezika, organizovao profesore i uspeo da zgradu vrati prethodnoj nameni. Uspeo je da spasi i deo kolekcije slika Joce Vujića, veleposednika, osnivača prvog privatnog muzeja i velikog dobrotvora koji je najveći deo svoje biblioteke i 250 umetničkih dela poklonio Univerzitetu u Beogradu.

Kada je nemači komadant bacio oko na slike na fakultetu, Popović se poslužio lukavstvom. Izmislio je priču da se još neki nemački starešina interesuje baš za te slike i dogovorio sa dotičnim komadantom da ih on privremeno skloni u svoj stan, a da onom drugom, izmišljenom, kažu da su dela na restauraciji. Tako je na zidovima dnevne sobe porodice Popović završilo desetak slika, među kojima i remek-dela Đure Jakšića Devojka u plavom (1856) i Konstantina Danila Moja supruga Sofija Deli (1840). Nakon oslobođenja, slike iz Vujićeve kolekcije odnete su u Narodni muzej jer je državna komisija odlučila da će tamo biti zbrinutije nego na Univerzitetu.

U naporima da sačuva što se sačuvati može, Branka Popovića su Nemci uhapsili. Odveden je u logor na Banjici. Supruga Divna pisala je tada nemačkom komadantu grada da je Branko minhenski đak, umetnik koji se ne bavi politikom i otac troje dece. Izbegao je nemačko streljanje. Nakon dva meseca je pušten. Vratio se na fakultet i, prema svedočenjima njegovih sinova, trudio se da spasava svoje studente jer na fakultet su stizali spiskovi onih koje treba prijaviti policiji čim se pojave. Porodica se nadala da će se neko od studenata kojima je pomogao javiti, zauzeti za profesora i dekana, ali to se nije dogodilo.

Branko Popović naslikao je oko 100 dela. Sačuvana je 81 slika i nekoliko desetina crteža. Deset njegovih radova čuva Narodni muzej i kao umetnik zastupljen je u stalnoj postavci. Rehabilitovan je 2007. godine. Grob mu se ne zna.

Srbija Danas/V.Janković
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top