Prolog, ili deo koji Arion nije video
Bluesy pamti taj dan vrlo maglovito. Dobro je znala sta je ceka, za razliku od drugih kokosaka koje su uvek mislile da ih vode u novi zivot na brdu okrunjenog kukuruza. Gazda nije izgledao kao los covek. Gledao je nekako sazaljivo polozivsi je na drveni panj. Gazdarica je izasla iz kuce i prisla da mu pomogne. U taj cas, cuo se lepet krila, i na zemlju tik uz njih spustio se mocni gavran. Gazdarica je ispustila vrisak, takvog nikad u zivotu nije videla i sakrila se iza muza. Bluesy je zacudjeno gledala u pticurinu, nije ni sanjala da gavrani umeju da budu tako lepi. Ona je o njima cula sve najgore. Ovaj je bio sjajne crno-indigo boje i jos sjajnijih okruglih ociju. I progovori on ljudskim glasom, gledajuci u gazdaricu: "Ispunicu ti jednu zelju ako mi ustupis ovo pile". Gazdarica je bila opaka i na daleko poznata jezicara. Brzo se povratila od prvobitnog soka i uzvratila:" Ili tri ili nista!" Gavran je samo rasirio krila, podigao se, i brzinom da je oko jedva pratilo, obrusio se nad kokoske, zgrabio iz njihove sredine Lea i podigao se, laganim zamahom "Racunaj ovog petlica kao dve zelje". Bluesy je lezala bez daha, suznih ociju gledajuci u Lea. Gazdarica je gajila podjednako jaka osecanja prema njemu pa je kriknula iz sveg glasa "Pristajem!! Dobro...evo, htela bih satelitski TV, ali besplatan, do kraja zivota".
Gavran je klimnuo glavom, ispustio Lea, koji se docekao nespretno na troprste noge, ugruvao se malo, i ljutito odgurnuo kokoske koje su mu odmah pritrcale. Gazdarica je utrcala u kucu, i odande se nakon dva minuta zacuo njen krik odusevljenja. Gazda, koji je sve vreme cutao, je bez reci pustio Bluesy i odmakao se. Ona je i dalje gledala sirom otvorenih ociju u gavrana i polako ustala sa panja. On je pozvao krilom da mu pridje. Iz bliza je bio magnificent. Nezno je uhvatio svojim mocnim kljunom iznad glave i podigao ih u vazduh zamahom krila. Bluesy se vrtilo u glavi, nije se usudjivala da gleda dole, ali je krajickom oka videla da je Leo uzleprsao na ogradu, na najvisi vrh i gledao za njima.
Leteli su jedno duze vreme. Bluesy je jedva disala od retkog vazduha i mesavine osecanja. Svet je sa te visine bio lepsi i od zvezdanog neba i od Leove cvrene kreste, i odsjaja sunca na njegovom perju, i onda je, odjednom, od siline emocija i svega prezivljenog, zaridala iz sveg glasa. Gavran je usporio, i poceo polako da se spusta ka gustoj tamno-zelenoj sumi ispod njih. Na blagom vetru, pronasao je krosnju, spustio se jos malo i sleteo na debelu mocnu granu, odmah pored najveceg gnezda koje je Bluesy ikada videla. Onako, sa strane, izgledalo je kao da ima najmoderniji komfor i sve sto se pozeleti moze.
Gavran je pustio, i ona se jedva zadrzala da ne padne. Nije smela ni da zamisli koliko su visoko iznad zemlje. Nasla je dobar oslonac i hrabro ga pogledala, kroz suze. On je odmeravao podsmesljivim ocima "Darling, bas si prava kokoska!" Bluesy nije nikada bila narocito zadovoljna mnogim aspektima svog zivota, ali sigurno nije mislila da je biti kokoska nesto lose.To mu je i rekla. Gavran se nasmejao dubokim glasom "To je tacno, ali da vidimo, hranila si se zrnima koja niko nije hteo, ili u halapljivoj zurbi nije primetio, niko te nije voleo, osim onog petlica, ali je on to samo na tanke kriske, kad bi stigao, izmedju punackih, jedrih kokoski oko njega. Ti si njega volela za sve ono sto nisi imala, i mastala o tome kako ce jednog jutra svet osvanuti savsim drugaciji, svi ce biti dobri jedni prema drugima, bice hrane za sve i niko nece jesti i kokodakati u isto vreme, gazda i gazdarica nece svakih par dana uzeti koje pile, ili prase, ili odraslu koku, i da ces birati sama koliko ces i kad nositi jaja... da nastavim?"
Bluesy se osecala manjom od najmanjeg kukuruznog zrna. Kako je on sve to znao o njoj?!
"Kako se zoves, pile? Ja sam Rave."
"Bluesy".
Gledala ga je sasvim zbunjena. "Zasto si me spasio danas, Rave? I, hvala."
"Nema na cemu, Bluesy. Recimo da sam ja tvoja Fairy Godmother. Slusaj, znam da si zbunjena, iscrpljena, ali ne izgledas mi narocito uplasena. Znao sam da imas previse srca za jednu kokosku" i tu je pogleda jednim pogledom od koga joj se usijala cubica "zato cu te sada ostaviti samu. U gnezdu cas naci sve sto ti treba. Spavaj lepo, videcemo se sutra."
"Ali..! Kako cu sici sa drveta sama?! I gde ces ti biti?"
"Sa drveta ces sici kad naucis da letis. Ja necu biti daleko."
Bluesy nije cula ostatak : "Kad naucim da LETIM?!!"
"Aha" i Rave je rasirio ponovo svoja mocna krila, uzdigao se iznad nje, namignuo joj i nestao.
Arion zastade. Kakva li su ovo čudna vrata? Ne liče ni na jedna koje je video u zamku. Vrata su bila od crnog ružinog drveta bogato ukrašena rezbarijom. Delovala su jako masivno. Arion se za trenutak zamisli a potom im priđe i pokuša da ih otvori. Vrata su se otvarala sporo, uz užasnu škripu koju je pojačavala akustičnost hodnika na poslednjem spratu zamka koji je vodio do njih. Mrak. A potom obrisi i forme počeše da se razlivaju tamnom prostorijom. Soba je bila prašnjava i zapuštena. Odavala je sumoran izgled.. kao da niko u nju nije ulazio decenijama.
Arion zakorači u nju.
Soba je bila prepuna ogledala.. niodkuda prozora, a na sredini sobe na mermernom postolju stajala je knjiga u kožnom povezu. Znatiželjno, Arion priđe knjizi, otrese prašinu i paučinu sa nje i okrenu prve požutele stranice...
Knjiga je na uvodnoj stranici imala kaligrafski urađenu sliku vilinog konjica. Prvo početno slovo ofarbano već izlizanom crvenom bojom se razlikovalo po veličini u odnosu na ostala.. poslednje slovo koje je ocrtavalo rep završavalo se sa početkom prvog i bilo je plave boje.
Arion okrenu stranu.
Knjiga je nosila naslov "Soba sa ogledalima". Sadržaj je bio kratak i u velikom delu nosio je reč ogledalo kao prefix.
Ogledalo koje pokazuje prošlost sadašnjost i budućnost.
Ogledalo koje razdvaja istinu od laži.
Ogledalo koje predviđa snove.
Ogledalo koje vodi do sveta mrtvih.
Ogledalo koje menja pol.
Obično ogledalo.
Arion spusti knjigu i okrenu glavu u pravcu ogledala koja su stajala u geometrijski pravilnom krugu oko njega.
On priđe jednom od njih.
U odrazu ugleda uplašenu kokošku kako je čučala na grani nekog drveta kako se trese od hladnoće. Iznad grane na kojoj je stajala kokoška nalazila se nepomična bela sova. Šuma u kojoj se nalazio ovaj čudan prizor je bila gusta i mračna i okruživala je omanje jezero sa kristalno čistom vodom. Leptir florescentnih krila probijajući se kroz mrak doleti do kokoške.
- Zdravo - pozdravi leptir kokošku - kako se zoveš?
- Bluesy - odgovori uplašena kokoška.
- Odakle ti na ovom drvetu? - upita je leptir - koliko ja znam kokoške ne umeju da lete?
- Gavran je je ščepao i doneo ovde. Rekao mi je da se ne plašim. Kaže da može da me nauči da letim..a potom je odleteo.
- Hmm.. - reče leptir - leteti uopšte nije teško ali nisam siguran da bi ti sa tim tvojim krilima mogla uopšte da poletiš.. Pogledaj ova moja.. dvaput su veća od mene.. a ta tvoja.. su dva puta manja od tebe. Kako misliš da siđeš sa drveta - upita je?
- Ne znam ni sama. Ne plašim se visine ali mislim kad bi pala sa ovog visokog drveta siguno ne bi preživela. - požali se kokoška.
- Sluašaj - leptir se doseti - Postoji jedna mudra ptica koja zna sve tajne ove šume. Ona živi dva dana letenja u pravcu severa. Možda ona može da ti pomogne? Hoćeš da me sačekaš da odletim do nje i pitam je za pomoć?
- Čini mi se da nemam baš puno izbora - konstatova kokoška gledajući u koren drveta.
- U redu onda, pokušaću da je nađem što pre. Vidimo se, i nemoj da uradiš nešto isuviše glupo pre nego li se vratim - reče leptir i odleprša u mrak.
***
Arion se odmaknu od ogledala i vrati knjizi.
Kakva li je ovo čudna prostorija?
Kakva su ovo ogledala?
I šta treba da predstavlja ova slika u ogledalu?
....
(To be continued)
***
Ostavši sama.. kokoška poče da se priseća života na farmi..prostranog zelenog dvorišta po kome je volela da trči, udobnog gnezda u kojem je najviše volela da provodi svoje vreme pričajući sa drugaricama beskrajne priče.. petla koji ju je voleo..svakog 28 dana u mesecu.. dobroćudnog gazde koji ih je sve hranio..
Slike koje su se nizale munjevitom brzinom pomešane sa osećajem nesigurnosti i uplašenosti prozrokovaše njen tihi jecaj. U početku to beše samo obično tiho grcanje ali kako je prolazilo vreme kokoška briznu u poluhisteričan plač.
- Oh, ko me to budi iz sna? Čiji je to plač koji mi ne da se koncentrišem? - upita do tad okamenjena sova.
Zbunjena i iznenađena kokoška obrisa suze, da je kojim slučajem ne bi video niko kako plače, i reče:
- Oprostite poštovano sovo što sam vas probudila, zaista nisam imala nameru, ali moja sudbina je teška nesreća koja mi se desila.. Ja - kokoška na ovako visokom i opasnom drvetu - bez ikakve nade da ću sa njega sići jer ne umem da letim.
- A ko ti kaže da ne umeš da letiš? Jesi li ti ptica? - upita je sova.
- Ja ne znam šta sam. Kokoška sam. - slegnu kokoška ramenima.
- Ako imaš krila onda si ptica - poduči je sova.
Kokoška se pogleda i zaključi da ima krila, da ih je oduvek imala.. ali su njena krila krhka i dva puta manja od nje..
- Pa.. imam krila ali ona nisu ni izblizu tako velika kao vaša - odgovori kokoška.
Sova se osmehnu i reče:
- Ali ipak su to krila. A ona služe za letenje. Jel tako?
- Tako je - reče kokoška sad već za nijansu više smirena nego pre.
Kokoški se povrati nada da bi jednom ipak mogla da siđe sa ovog odvratnog drveta. Za sada još ne zna kako će to učiniti, letenjem ili ne, ali dokle god je živa ima nade da joj se i to desi.
...
(To be continued)
Gavran je klimnuo glavom, ispustio Lea, koji se docekao nespretno na troprste noge, ugruvao se malo, i ljutito odgurnuo kokoske koje su mu odmah pritrcale. Gazdarica je utrcala u kucu, i odande se nakon dva minuta zacuo njen krik odusevljenja. Gazda, koji je sve vreme cutao, je bez reci pustio Bluesy i odmakao se. Ona je i dalje gledala sirom otvorenih ociju u gavrana i polako ustala sa panja. On je pozvao krilom da mu pridje. Iz bliza je bio magnificent. Nezno je uhvatio svojim mocnim kljunom iznad glave i podigao ih u vazduh zamahom krila. Bluesy se vrtilo u glavi, nije se usudjivala da gleda dole, ali je krajickom oka videla da je Leo uzleprsao na ogradu, na najvisi vrh i gledao za njima.
Leteli su jedno duze vreme. Bluesy je jedva disala od retkog vazduha i mesavine osecanja. Svet je sa te visine bio lepsi i od zvezdanog neba i od Leove cvrene kreste, i odsjaja sunca na njegovom perju, i onda je, odjednom, od siline emocija i svega prezivljenog, zaridala iz sveg glasa. Gavran je usporio, i poceo polako da se spusta ka gustoj tamno-zelenoj sumi ispod njih. Na blagom vetru, pronasao je krosnju, spustio se jos malo i sleteo na debelu mocnu granu, odmah pored najveceg gnezda koje je Bluesy ikada videla. Onako, sa strane, izgledalo je kao da ima najmoderniji komfor i sve sto se pozeleti moze.
Gavran je pustio, i ona se jedva zadrzala da ne padne. Nije smela ni da zamisli koliko su visoko iznad zemlje. Nasla je dobar oslonac i hrabro ga pogledala, kroz suze. On je odmeravao podsmesljivim ocima "Darling, bas si prava kokoska!" Bluesy nije nikada bila narocito zadovoljna mnogim aspektima svog zivota, ali sigurno nije mislila da je biti kokoska nesto lose.To mu je i rekla. Gavran se nasmejao dubokim glasom "To je tacno, ali da vidimo, hranila si se zrnima koja niko nije hteo, ili u halapljivoj zurbi nije primetio, niko te nije voleo, osim onog petlica, ali je on to samo na tanke kriske, kad bi stigao, izmedju punackih, jedrih kokoski oko njega. Ti si njega volela za sve ono sto nisi imala, i mastala o tome kako ce jednog jutra svet osvanuti savsim drugaciji, svi ce biti dobri jedni prema drugima, bice hrane za sve i niko nece jesti i kokodakati u isto vreme, gazda i gazdarica nece svakih par dana uzeti koje pile, ili prase, ili odraslu koku, i da ces birati sama koliko ces i kad nositi jaja... da nastavim?"
Bluesy se osecala manjom od najmanjeg kukuruznog zrna. Kako je on sve to znao o njoj?!
"Kako se zoves, pile? Ja sam Rave."
"Bluesy".
Gledala ga je sasvim zbunjena. "Zasto si me spasio danas, Rave? I, hvala."
"Nema na cemu, Bluesy. Recimo da sam ja tvoja Fairy Godmother. Slusaj, znam da si zbunjena, iscrpljena, ali ne izgledas mi narocito uplasena. Znao sam da imas previse srca za jednu kokosku" i tu je pogleda jednim pogledom od koga joj se usijala cubica "zato cu te sada ostaviti samu. U gnezdu cas naci sve sto ti treba. Spavaj lepo, videcemo se sutra."
"Ali..! Kako cu sici sa drveta sama?! I gde ces ti biti?"
"Sa drveta ces sici kad naucis da letis. Ja necu biti daleko."
Bluesy nije cula ostatak : "Kad naucim da LETIM?!!"
"Aha" i Rave je rasirio ponovo svoja mocna krila, uzdigao se iznad nje, namignuo joj i nestao.
Arion zastade. Kakva li su ovo čudna vrata? Ne liče ni na jedna koje je video u zamku. Vrata su bila od crnog ružinog drveta bogato ukrašena rezbarijom. Delovala su jako masivno. Arion se za trenutak zamisli a potom im priđe i pokuša da ih otvori. Vrata su se otvarala sporo, uz užasnu škripu koju je pojačavala akustičnost hodnika na poslednjem spratu zamka koji je vodio do njih. Mrak. A potom obrisi i forme počeše da se razlivaju tamnom prostorijom. Soba je bila prašnjava i zapuštena. Odavala je sumoran izgled.. kao da niko u nju nije ulazio decenijama.
Arion zakorači u nju.
Soba je bila prepuna ogledala.. niodkuda prozora, a na sredini sobe na mermernom postolju stajala je knjiga u kožnom povezu. Znatiželjno, Arion priđe knjizi, otrese prašinu i paučinu sa nje i okrenu prve požutele stranice...
Knjiga je na uvodnoj stranici imala kaligrafski urađenu sliku vilinog konjica. Prvo početno slovo ofarbano već izlizanom crvenom bojom se razlikovalo po veličini u odnosu na ostala.. poslednje slovo koje je ocrtavalo rep završavalo se sa početkom prvog i bilo je plave boje.
Arion okrenu stranu.
Knjiga je nosila naslov "Soba sa ogledalima". Sadržaj je bio kratak i u velikom delu nosio je reč ogledalo kao prefix.
Ogledalo koje pokazuje prošlost sadašnjost i budućnost.
Ogledalo koje razdvaja istinu od laži.
Ogledalo koje predviđa snove.
Ogledalo koje vodi do sveta mrtvih.
Ogledalo koje menja pol.
Obično ogledalo.
Arion spusti knjigu i okrenu glavu u pravcu ogledala koja su stajala u geometrijski pravilnom krugu oko njega.
On priđe jednom od njih.
U odrazu ugleda uplašenu kokošku kako je čučala na grani nekog drveta kako se trese od hladnoće. Iznad grane na kojoj je stajala kokoška nalazila se nepomična bela sova. Šuma u kojoj se nalazio ovaj čudan prizor je bila gusta i mračna i okruživala je omanje jezero sa kristalno čistom vodom. Leptir florescentnih krila probijajući se kroz mrak doleti do kokoške.
- Zdravo - pozdravi leptir kokošku - kako se zoveš?
- Bluesy - odgovori uplašena kokoška.
- Odakle ti na ovom drvetu? - upita je leptir - koliko ja znam kokoške ne umeju da lete?
- Gavran je je ščepao i doneo ovde. Rekao mi je da se ne plašim. Kaže da može da me nauči da letim..a potom je odleteo.
- Hmm.. - reče leptir - leteti uopšte nije teško ali nisam siguran da bi ti sa tim tvojim krilima mogla uopšte da poletiš.. Pogledaj ova moja.. dvaput su veća od mene.. a ta tvoja.. su dva puta manja od tebe. Kako misliš da siđeš sa drveta - upita je?
- Ne znam ni sama. Ne plašim se visine ali mislim kad bi pala sa ovog visokog drveta siguno ne bi preživela. - požali se kokoška.
- Sluašaj - leptir se doseti - Postoji jedna mudra ptica koja zna sve tajne ove šume. Ona živi dva dana letenja u pravcu severa. Možda ona može da ti pomogne? Hoćeš da me sačekaš da odletim do nje i pitam je za pomoć?
- Čini mi se da nemam baš puno izbora - konstatova kokoška gledajući u koren drveta.
- U redu onda, pokušaću da je nađem što pre. Vidimo se, i nemoj da uradiš nešto isuviše glupo pre nego li se vratim - reče leptir i odleprša u mrak.
***
Arion se odmaknu od ogledala i vrati knjizi.
Kakva li je ovo čudna prostorija?
Kakva su ovo ogledala?
I šta treba da predstavlja ova slika u ogledalu?
....
(To be continued)
***
Ostavši sama.. kokoška poče da se priseća života na farmi..prostranog zelenog dvorišta po kome je volela da trči, udobnog gnezda u kojem je najviše volela da provodi svoje vreme pričajući sa drugaricama beskrajne priče.. petla koji ju je voleo..svakog 28 dana u mesecu.. dobroćudnog gazde koji ih je sve hranio..
Slike koje su se nizale munjevitom brzinom pomešane sa osećajem nesigurnosti i uplašenosti prozrokovaše njen tihi jecaj. U početku to beše samo obično tiho grcanje ali kako je prolazilo vreme kokoška briznu u poluhisteričan plač.
- Oh, ko me to budi iz sna? Čiji je to plač koji mi ne da se koncentrišem? - upita do tad okamenjena sova.
Zbunjena i iznenađena kokoška obrisa suze, da je kojim slučajem ne bi video niko kako plače, i reče:
- Oprostite poštovano sovo što sam vas probudila, zaista nisam imala nameru, ali moja sudbina je teška nesreća koja mi se desila.. Ja - kokoška na ovako visokom i opasnom drvetu - bez ikakve nade da ću sa njega sići jer ne umem da letim.
- A ko ti kaže da ne umeš da letiš? Jesi li ti ptica? - upita je sova.
- Ja ne znam šta sam. Kokoška sam. - slegnu kokoška ramenima.
- Ako imaš krila onda si ptica - poduči je sova.
Kokoška se pogleda i zaključi da ima krila, da ih je oduvek imala.. ali su njena krila krhka i dva puta manja od nje..
- Pa.. imam krila ali ona nisu ni izblizu tako velika kao vaša - odgovori kokoška.
Sova se osmehnu i reče:
- Ali ipak su to krila. A ona služe za letenje. Jel tako?
- Tako je - reče kokoška sad već za nijansu više smirena nego pre.
Kokoški se povrati nada da bi jednom ipak mogla da siđe sa ovog odvratnog drveta. Za sada još ne zna kako će to učiniti, letenjem ili ne, ali dokle god je živa ima nade da joj se i to desi.
...
(To be continued)
a nastavka nema.