Kakve su Julije XXI veka?

[gost 88651]

... bunis me 'alles gut' ?- ljubav nije trazenje, ljubav je davanje ' . Zar ne trazimo i uzvracamo za nadjeno ?

Ne, to za mene nije ljubav nego trgovina, iluzija.

 

[faraonn]

Ne, to za mene nije ljubav nego trgovina, iluzija.

... ako se uputimo na samo-davanje , ostace od nas ,- nista !
Ako u emocijama ne upiremo pogled na dato , nemamo se cemu nadati jer apetiti su takvog reda da sezu prema bijelim dzigericama da i njih zacrne . Ja svakako nijesam za trgovinu ali ni gubitnik mi se ne isplati vise ,- ne !
Sad ne trgujem ali i ne-dajem . Zatisje i kmislim da je Budizam u pravu sto ne vjeruje u Ljubav , upravo sto uvodi Covjeka u svijet Tuge ....

 

[gost 88651]

... ako se uputimo na samo-davanje , ostace od nas ,- nista !
Ako u emocijama ne upiremo pogled na dato , nemamo se cemu nadati jer apetiti su takvog reda da sezu prema bijelim dzigericama da i njih zacrne . Ja svakako nijesam za trgovinu ali ni gubitnik mi se ne isplati vise ,- ne !
Sad ne trgujem ali i ne-dajem . Zatisje i kmislim da je Budizam u pravu sto ne vjeruje u Ljubav , upravo sto uvodi Covjeka u svijet Tuge ....

Na neki način se slažem sa ovim što si napisao.

Ljubav možda nije prava reč..."ljubav" je krajnost uma, kao i "mržnja"...prihvatanje je možda bolja reč.

Kad se pred tobom odigrava nešto što bi mogao da okarakterišeš kao zastrašujuće ili jezivo, a ti jednostavno više ne osećaš strah i samo to posmatraš...to je tako opuštajući osećaj...prihvatanje...ni ljubav ni mržnja...jednostavno, prihvatanje...

Fina neutralna tačka ravnoteže...najbliža istini, ako mene pitaš.

To je valjda ono što je Buda nazvao "Srednji put".

 

[Borac za prava zivotinja]

Prihvatanje...
To je kao da sediš na obali mora i vidiš more, horizont, nebo... primetiš i oblutke koji se presijavaju u vodi, školjke, morske zvezde, ribe... čuješ šum talasa, huk vetra... osećaš sunce na svojoj koži... Možeš da vidiš i morske nemani (ili Neptuna - glavom i bradom) ali sve to prihvataš , onako - bez straha, ljubavi i mržnje.
Čovek si a nisi. Kamen si a nisi.

Šta je to? Ravnodušnost? Bestrasnost?
Ravna linija...
Na monitoru, koji beleži rad srca, ravna linija označava smrt.

Zar je biti ravnodušan vrhunac našeg postojanja? Zar je TO mudrost, zar je TO život - ne osećati ništa? Samo prihvatati... Gledati na svet sa hladne udaljenosti, s težnjom da budeš toliko objektivan ... radi sopstvenog mira, ili radi "istine" koja se očitava u sagledavanju stvari kakve možda, samo možda, jesu - bez upliva u naš senzitivni svet? Nema kognicije bez senzacije. Nema života dok ne naučiš šta su radost, užitak, bol, patnja, ljubav, mržnja. Naše postojanje u kome nema povremenih "krajnosti uma" je šupljina, metafizička crna rupa... ništa.

Jer: nema spoznaje života dok se ne pobuniš, uskovitlaš, ostrastiš pa tek onda, kada te prođe jedna faza (od milion u toku samo jedne godine našeg življenja), možeš biti ravnodušan, bestrasan, ili opušten... polumrtav... zombi... šta god, ali na kratko, jer je u čovekovoj prirodi da se stalno kreće, uči jovo-nanovo, pa i da se sudara sa drugima ili razbija glavu o zid.
Zato što je život traganje a ne spavanje;
ne sedenje na tronu objekivnog posmatrača već aktivno učešće u večitom krivudanju u cik-cak liniji;
ne dostizanje fine tačke neutralne ravnoteže, već dostizanje nečeg finijeg, manje neutralnog, manje izbalansiranog - ljubavi.

 

[Cordon]

uvek kad se kaze prihvatanje prva asocijacije mi je na leni brusa i zaebanciju na temu prihvatanja smrti.... posle svih varijanti izvlachenja od nje, laganja samog sebe i drugih, bezanja od nje, maskiranja smrti nechim drugim ...kaze na samom kraju i u trenutku dolaska sudnjeg momenta.... i accept

 

[gost 88651]

Zar je biti ravnodušan vrhunac našeg postojanja? Zar je TO mudrost, zar je TO život - ne osećati ništa? Samo prihvatati...

Mislim da da.

Trči okolo koliko hoćeš, otkrivaj, tragaj, imaš slobodnu volju, tako i treba, zapravo i ja to radim.

Međutim, mislim da ćeš jednom i ti shvatiti zašto sam napisao:

Mislim da da.

Ali, po meni, to neće biti "ne osećati ništa".

Mislim da ćeš jedino tad osetiti sve.

 

[LBarbara]

Prihvatanje...
To je kao da sediš na obali mora i vidiš more, horizont, nebo... primetiš i oblutke koji se presijavaju u vodi, školjke, morske zvezde, ribe... čuješ šum talasa, huk vetra... osećaš sunce na svojoj koži... Možeš da vidiš i morske nemani (ili Neptuna - glavom i bradom) ali sve to prihvataš , onako - bez straha, ljubavi i mržnje.
Čovek si a nisi. Kamen si a nisi.

Šta je to? Ravnodušnost? Bestrasnost?
Ravna linija...
Na monitoru, koji beleži rad srca, ravna linija označava smrt.

Zar je biti ravnodušan vrhunac našeg postojanja? Zar je TO mudrost, zar je TO život - ne osećati ništa? Samo prihvatati... Gledati na svet sa hladne udaljenosti, s težnjom da budeš toliko objektivan ... radi sopstvenog mira, ili radi "istine" koja se očitava u sagledavanju stvari kakve možda, samo možda, jesu - bez upliva u naš senzitivni svet? Nema kognicije bez senzacije. Nema života dok ne naučiš šta su radost, užitak, bol, patnja, ljubav, mržnja. Naše postojanje u kome nema povremenih "krajnosti uma" je šupljina, metafizička crna rupa... ništa.

Jer: nema spoznaje života dok se ne pobuniš, uskovitlaš, ostrastiš pa tek onda, kada te prođe jedna faza (od milion u toku samo jedne godine našeg življenja), možeš biti ravnodušan, bestrasan, ili opušten... polumrtav... zombi... šta god, ali na kratko, jer je u čovekovoj prirodi da se stalno kreće, uči jovo-nanovo, pa i da se sudara sa drugima ili razbija glavu o zid.
Zato što je život traganje a ne spavanje;
ne sedenje na tronu objekivnog posmatrača već aktivno učešće u večitom krivudanju u cik-cak liniji;
ne dostizanje fine tačke neutralne ravnoteže, već dostizanje nečeg finijeg, manje neutralnog, manje izbalansiranog - ljubavi.

Da, iz ove perspektive, izgleda da je biti ravnodusan vrhunac naseg postojanja...
Dogodi se ravna linija a zatim smrt koja samo u tom slucaju ne boli.
Kad se sad okrenem licem ka proslosti ne treperi nista tamo gde je gorelo...

 

[Richard III]

Današnje Julije su cinične, hladne, distancirane, sklone nipodaštavanju svega oko sebe samo da ne ispadnu krindž Možda i lupetam, ali mislim da je danas definicija romantike drastično izmenjena, naročito kod mladje populacije. Ali je ipak ima... itekako je ima.

A što se tiče Šekspira, on će uvek biti fenomen, uostalom pogledajte moj niknejm Pored dramskih tekstova mnogo volim filmove koji su radjeni po Šekspirovim delima, a adaptirani za ovo naše vreme, mislim da je on uvek savremen i da je to sjajan način da se približi mladjoj populaciji koja slabo čita, a i ako čita nema strpljenja da udje u taj vremenski period i sve nijanse njegovih radova.

Inače jedna od ubedljivo najboljih filmskih adaptacija Šekspira po meni jeste baš Richard III iz 1995-e. Toplo preporučujem svakome da pogleda ovaj sjajan film. Tu je Richard prikazan kao budući fašistički diktator Engleske u odori kralja, kao čovek koji u modernim vremenima radi sve ono što je radio u dramskom tekstu.