U početku se svašta pričalo, a nakon svega još i više toga. U stvarnosti nije bilo tako. Nije bilo ni onako, ali možda je bilo ovako kako ja pričam. Da, zašto ne bi bilo ovako, upravo ovako.
Kao prvo, nije istina da sam Mariju oženio već trudnu, a još je manja istina da je začela "bezgrešno“, kako vele. Oplodio sam je ja, Josip, Davidov baštinik, u kući mojih predaka, s mojih deset prstiju i s onim što već treba ići gde i kako.
Ta priča o nekom razblaženom začeću krenula je od samoga mog sina, Isusa; širio ju je meni u inat zato što sam ga, dok je naukovao kod mene kao kalfa, povukao za duge kose jer je upropastio dva hrastova trupca. Ja mu to nikada nisam zamerao – što je pričao o nekom svom drugom, nebeskom "Ocu“ – mladići svašta rade u tim godinama pa čak je i red da se pomalo suprotstavljaju očevima, ali nije uredu da se sad oko toga stvara takva fama .
Moj sin je zapravo izrastao u pristojnog mladića koji mi je mnogo pomagao u radionici, a jednom me čak i spasio od pobešnjelog rimskog legionara nezadovoljnog mojim odgovorom na njegovo pitanje: “Kakva su ovo vremena došla?“
Isus ga je primio za ruku, a ovaj ljigavi poslušnik glupog Augusta u trenu je probledeo, poklonio se i krenuo dalje ulicom, kao omađijan.
Kad se pojavio onaj Jovan koji je ljude krstio u raznoraznim rekama, jezerima, lokvama – i u najzloglasnijim krčmama – sve se bilo okrenulo. Isus je krenuo za njim na puteve neznane, meni se nije ni javio, a ni majku ne znam je li pozdravio. Godinama ga nismo videli, lutao je pustinjama i vrištinama Judeje, po planinama se penjao, u gradovima čuda izvodio, mrtve oživljavao i šta sve nismo čuli... A onda se vratio, na kratko, naravno, jer njegova je sudbina, izgleda, bila davno zapisana. Posetio nas je, ali jedva da je progovarao. Nikakva čuda nije izvodio, iako su mase ljudi bez prestanka deždile pred kućom i pratile ga gde god da je krenuo.
Govorio sam mu da mu se divim što ga ljudi slede i da mu je Bog, ako ne Otac, dao veliku priliku. I da bi te ljude okupljene oko njega trebalo naoružati (jer ja poznajem jednog trgovca oružjem koji je spreman, čak iz Baktrije, dopremiti celi karavan mačeva, koplja, štitova, lukova i skitskih otrovnih strelica). I da bi on, moj sin, trebao povesti ljude u borbu za slobodnu Judeju, da isteramo već jednom te gnjusne Rimljane. Ja ću ti u svemu biti od pomoći, a ti se spremaj: bićeš Židovski kralj, rekao sam mu.
Ponašao se kao da me nije čuo. Samo je položio ruku na moje čelo, kako je već imao običaj raditi s raznim jadnicima i nezadovoljnicima – u koje sam možda spadao i sam. Ali nikakvo čudo nije se dogodilo. Otišao je svojim putem, nije odustao od svojih mekušnih propovedi, a još manje od svoga Nebeskog oca na kojeg se pozivao u svakoj prilici. Priznajem, počeo sam i ja posećivati krčme i pustinjske kolibe, odao se napitcima za koje do tada ni čuo nisam. Vele da sam u pijanstvu pričao uvek jednu te istu priču: o mom sinu jedincu, Kralju Židova.
Ono što se dogodilo godinu dana posle, otreznilo me potpuno. Ipak, kad mi je Marija rekla da je na krstu pisalo “Kralj Židova“, bilo mi je milo. Ali nije mi bilo drago što su ga Rimljani na smrt osudili kao da se za slobodu borio, a ni za šta se nije borio, sin moj jadni, dobri, zbunjeni; trebao se kloniti svega toga; možda bi se i klonio da sam mu rekao nešto – nešto što se govori deci koja propovedaju spas, a očeve traže po nebesima; trebao sam mu reći, ali šta?
Pitao sam se tada, a odgovor nisam našao ni tri dana posle, kad mi se vaskrsli sin ukazao među opiljcima cedrovine koju sam dan pre dobio po čudesno niskoj ceni. (Možda je to bilo čudo!)
”Sine“, rekao sam mu, “Kuda ideš?“
”Ka Ocu.“
”Ja sam tvoj otac“, rekoh,
Uto mi se ogrtač razgrnuo sam od sebe. Neki propuh mi se stao motati oko međunožja. Znao sam na što smera, moj jadni sin.
”Znam!“, povikao sam, “Znam i sam! Znam da su mi… odsekli su mi mošnje moje kad sam, još dečak, pljunuo mrskog Quirinala, rimsko pseto. I otac moj nije me mogao spasiti, kao što ni ja nisam mogao tebe. Ali ti si sin, moj sin! S ovih deset prstiju...“, urlao sam kroz plač.
Ali Isus, moj sin, već je počeo lebdeti, polegao licem prema nebu; telo kao da mu je urastalo u krovne grede, čulo se pucketanja drveta. Otpalo je sa plafona nešto slame i sasušenog blata,a u visini, u daljini kao da začuh slab zov:
“Oče moj, koji jesi...“, i onda sve utihne.
