- Poruka
- 334.428
Poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova u mladosti na proputovanju kroz Japan u glavu je ranio japanski policajac, bivši samuraj.
Srećnim spletom okolnosti on je preživeo taj atentat, ali je kasniji težak poraz u ratu s Japanom ozbiljno uzdrmao njegovu vlast, doprinevši Prvoj ruskoj revoluciji.
Prestolonaslednik Nikolaj Aleksandrovič Romanov prilikom obilaska Nagasakija
Nikolaj Aleksandrovič je 1890. godine pošao na epski put u zemlje Istoka dug preko 50.000 kilometara, koji je trebalo da ga zabavi, ali i poduči stranim kulturama i od njega napravi zrelu osobu širokog obrazovanja, verziranu u politici, međunarodnim odnosima i umetnosti.
On je iz Rusije najpre otputovao do Trsta, odakle se brodom zaputio u Grčku, gde mu se pridružio rođak, princ Jorgos. Njih dvojica prvo su se uputili u Egipat, gde su uživali u krstarenju Nilom i obilasku drevnog kulturnog blaga duž njegove obale. Sledeća stanica je bila Aden na jugu Arabijskog poluostrva, nakon čega su prestolonaslednici proveli nekoliko nezaboravnih nedelja u Indiji, da bi potom preko Cejlona (današnje Šri Lanke), Jave (Indonezije), Singapura, Sijama (današnji Tajland) i Kine stigli u južne japanske luke Nagasaki i Kagošima.
Carević je u sklopu svojih priprema za avanturu u Japanu pročitao u to vreme nov i vrlo popularan, a sada skoro potpuno zaboravljeni (autobiografski) roman Madam Hrizantema francuskog oficira i književnika Pjera Lotija. Prestolonaslednika su ta literatura, a sudeći po svedočenju saputnika, i ruski mornari već prisutni u Nagasakiju uveli u tajne erotskog života u Japanu, s obzirom na to da su, kao i francuski autor, i sami tokom boravka u Zemlji izlazećeg sunca praktikovali viševekovni običaj uzimanja lokalnih siromašnih devojaka kao „privremenih supruga“.
O stepenu zabave, opuštanja, pa i frivolnosti, svedoče i izveštaji da je Nikolaj čak na ruci uradio tetovažu zmaja po ugledu na muškog junaka Madam Hrizanteme, štiva koje je kasnije delimično inspirisalo čuvenu operu italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija Madam Baterflaj (bukvalno „Madam Leptir“).
Nikolaj je sa svojim grčkim rođakom iz Kagošime otplovio za luku Kobe, na zapadnom delu glavnog japanskog ostrva Honšu, odakle se kopnom uputio u razgledanje drevne prestonice Kjota i njegove okoline. Upravo tu, u mestu Ocu, na obali jezera Biva nedaleko od Kjota, na budućeg zaštitnika Srbije sabljom je nasrnuo japanski policajac Cuda Sanzo, bivši pripadnik rasformiranog feudalnog sloja samuraja.
Atentator policajac Sanzo Cuda
Jer, dok je ruski princ bezbrižno uživao u čarima japanske arhitekture i umetnosti, kupujući suvenire i gustirajući specijalitete domaće kuhinje, usput se opuštajući sa lokalnim damama, dalekoistočna zemlja je vrila u ljutom kotlu koji se sastojao od zbunjujućih i bolnih društvenih promena, vatrenog patriotskog zanosa i više ili manje osnovanih strahova od stranih kolonizatora i misionara.
Opomenut Opijumskim ratovima i paljenjem carske palate u Pekingu, i uzdrman rastućim prisustvom zapadnih sila u istočnoj Aziji, te sve snažnijim pritiscima stranih flota na sopstvene obale, Japan je u to vreme provodio munjevit skok iz feudalizma u moderni kapitalizam – gradio i utvrđivao nacionalnu državu. To je podrazumevalo duboke tektonske, pa i traumatične promene: ukidanje vlasti samurajskog staleža i uopšte feudalnih društvenih slojeva; formulisanje ustava i zakonodavstva i osnivanje parlamenta; nagli uvoz i prihvatanje evropskih mera i standarda, principa organizovanja vojske i ratovanja; upijanje zapadne nauke, tehnologije i arhitekture ili otvaranje zemlje za delovanje hrišćanskih misionara.
Sve to pratilo je i opravdanim strahom i grandioznom nacionalističkom ambicijom motivisano naoružavanje usmereno na to da se Zemlja izlazećeg sunca najpre odupre spoljnoj pretnji, a onda i teritorijalnom ekspanzijom na uštrb oslabljene Kine i njenog ekonomski i vojno nejakog vazala Koreje na međunarodnoj sceni dokaže kao civilizovana i moćna nacija u rangu sa zapadnim silama.
Taj vreli društveni lonac začinile su zloslutne glasine u vezi navodnih neprijateljskih namera Rusije. Naime, Petrograd je 1890. objavio plan o izgradnji Trans-sibirske železnice, koja je trebala da bude završena za deset godina i Rusiji omogući ne samo jačanje vojnog prisustva na sopstvenom Dalekom istoku, već i projekciju ekonomske i vojne moći na Mandžuriju i Korejsko poluostrvo. Štaviše, Nikolaja je nakon Japana u Vladivostoku čekala upravo ceremonija otvaranja radova na izgradnji te pruge.Državni vrh u Tokiju brinulo je ekonomsko i vojno jačanje ruskog primorja, jer je priželjkivao teritoriju i prirodne resurse Kurila i Sahalina, te i sam imao pretenzije na Korejsko poluostrvo i Mandžuriju, bogatu žitaricama, ugljem i rudom gvožđa.
S druge strane, među običnim Japancima se proširio strah da bi Rusija u budućnosti čak mogla da napadne njihovu zemlju, odnosno, pokuša da je kolonizuje, jer bi Trans-sibirskom železnicom mogla da dopremi ogroman broj vojnika i sve što je potrebno za opremanje utvrđenja i ratnih luka, koje bi poslužile kao odskočna daska za invaziju. Oni su čak poverovali da je carević u Japanu upravo da bi izvideo situaciju i pripremio osvajanje!
Tako je, na povratku sa izleta do najvećeg japanskog jezera Biva, dok se vozio u rikši kroz gradić Ocu princ Nikolaj zadobio skoro deset centimetara dugu posekotinu na čelu, kao i udarac sečivom u potiljak, te pretrpeo manje povrede uveta i šake. Od sigurne smrti spasio ga je rođak Jorgos, koji je, po dramatičnijoj verziji događaja, uspeo da štapom od bambusa blokira jedan od udaraca koji je zadao pripadnik obezbeđenja Cuda, a po drugoj, skromnijoj i, čini se, realnijoj, tog policajca atentatora udario u leđa.
Za počinioca, dakle, atentat je nesumnjivo bio patriotski način. No, mada je Japan tada bio zahvaćen plamenom nacionalizma, a dobar deo stanovništva u prisustvu stranaca video veliku opasnost, u toj ostrvskoj zemlji atentat je pre svega shvaćen kao velika ljaga, odnosno, gubitak obraza i nacionalna sramota.
Da je napad na gosta nečuven prestup pokazala je i brza reakcija dvaju seljaka koji su vukli rikše u koloni u kojoj su se kretali ruski princ i njegova pratnja i koji su se odmah dali u poteru za atentatorom, pristigli ga i savladali.
Japanski car Mucuhito (danas poznat po svom posthumnom imenu Meiđi) smesta se uputio iz nove prestonice Tokio u Kjoto, gde je prebačen ranjeni ruski prestolonaslednik, da bi mu se lično izvinio za povrede i uvredu koje je pretrpeo. To je učinio ne samo radi etikecije, već i zbog zabrinutosti da bi Rusija mogla da ranjavanje svog prestolonaslednika iskoristi kao povod za rat, pogotovo stoga što su u Kobeu tada bili ukotvljeni brodovi ruske Pacifičke flote.
Dvadesetdvogodišnjeg carevića je zasulo oko 10.000 telegrama podrške u kojima su mu japanski građani i organizacije želeli brzi oporavak i izražavali žaljenje za to što mu se dogodilo. U zavičaju atentatora u planinskoj prefekturi Jamagata su čak formalnim dekretom zabranili da se ime i prezime koje je nosio daju novorođenčadi.
Ostavke su podneli ministri unutrašnjih i spoljnih poslova, a kako bi odobrovoljila dvor u Petrogradu vlada u Tokiju je od suda zatražila da primeni zakonske odredbe namenjene kažnjavanju eventualnih atentatora na japansku carsku porodicu, koje počinioca terete izdajom i predviđaju smrtnu kaznu.
Interesantno je da je u pravom maniru nezavisnog sudstva, tadašnji predsedavajući suda odbio taj politički pritisak, zahvaljujući čemu je Cuda osuđen na uobičajenu maksimalnu kaznu predviđenu za pokušaj ubistva, doživotnu robiju.On je, međutim, kasnije iste godine odmah preminuo od upale pluća u zloglasnoj kažnjeničkoj koloniji u hladnom Abaširiju na krajnjem severu zemlje.
Carević Nikolaj je odlikovao i velikodušno novčano nagradio dva čoveka koji su uhvatili i sputali napadača. Oni su dobili i domaće medalje, te u japanskim glasilima bili uzdignuti na pijedestal časti kao uzor hrabrosti i odlučnosti.
No, njihovu slavu, čini se, zasenila je žrtva Juko Hatakejame, dvadesetpetogodišnje žene skromnog porekla iz Tokija. Kada je Nikolaj uprkos svim izvinjenjima koje je primio skratio boravak u Japanu, ona je pred zgradom lokalne vlade u Kjotu sebi prerezala grkljan ne bi li sprala sramotu sa države, pa i predupredila eventualnu rusku odmazdu. U skladu sa starim samurajskim kodeksom, ona je činom samoubistva pokušala da dokaže da se japanski narod iskreno kaje za grešku, zločin koji je u njegovo ime počinio jedan njegov pripadnik.
Razvedena sobarica i krojačica rodom iz prefekture Ćiba, Juko je stavila sve dragocenosti koje je posedovala u zalog kako bi prikupila novac za put u Kjoto i za troškove sopstvene sahrane. Njena prostodušnost, moralna čistota i lojalnost naciji izazvali su divljenje, a mladost, osećaj gubitka i tugu japanske javnosti. O njoj su pisane pesme i čitave knjige, njene fotografije umnožavane i prodavane.
Odeća i predmeti koje je ta politički svesna žena s izrazitim osećajem časti imala kod sebe, uključujući tu i fotografije i pisma, zadržani su na čuvanju u budističkom hramu Makeđi, u kojem je pohranjen njen pepeo. I čuveni japanolog iz druge polovine 19. veka Lafkaido Hern, privučen nesebičnom žrtvom mlade Juko i željan da više sazna o njoj, posetio je taj hram i potom joj posvetio nekoliko strana u svojim istorijski dragocenim spisima.
Poslednji ruski car
Nepunih trinaest godina kasnije Japan i Rusija su zaista zaratili oko prevlasti nad lukama i železnicom u severnoj Kini i Korejskim poluostrvom. Nikolaj Aleksandrovič Romanov tada je već bio car Rusije, odnosno, za Japance, lider neprijateljske države.Činilo se da su se obistinile spekulacije o tome da je on ostrvsku carevinu posetio ne bi li se upoznao s kvalitetima i manama budućeg neprijatelja. Tako su dva revnosna tegljača rikši koji su uhvatili atentatora preko noći postali sumnjiva lica i kolaboratori neprijatelja pod prismotrom policije.
Iako je i Juko potom bila relativno brzo zaboravljena, patriotska priroda njenog čina i nepovratna žrtva koju je podnela poštedeli su je kritike.
Nikolaj II je u Japanu imao puno sreće. Nakon napada žalio se na povremene teške glavobolje, jer mu je sablja odsekla deo čeone kosti, ali i zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi. Međutim, on kao da je tu potrošio najveći deo svoje zalihe dobrog usuda. Jer, težak poraz u Rusko-japanskom ratu je uzdrmao njegovu vladu i monarhiju uopšte, a krah u još jednom oružanom sukobu, Velikom ratu, koštao ga je najpre vlasti, a onda i sopstvenog, te života čitave porodice.
Mladi car Nikolaj
link
Srećnim spletom okolnosti on je preživeo taj atentat, ali je kasniji težak poraz u ratu s Japanom ozbiljno uzdrmao njegovu vlast, doprinevši Prvoj ruskoj revoluciji.
Prestolonaslednik Nikolaj Aleksandrovič Romanov prilikom obilaska Nagasakija
Nikolaj Aleksandrovič je 1890. godine pošao na epski put u zemlje Istoka dug preko 50.000 kilometara, koji je trebalo da ga zabavi, ali i poduči stranim kulturama i od njega napravi zrelu osobu širokog obrazovanja, verziranu u politici, međunarodnim odnosima i umetnosti.
On je iz Rusije najpre otputovao do Trsta, odakle se brodom zaputio u Grčku, gde mu se pridružio rođak, princ Jorgos. Njih dvojica prvo su se uputili u Egipat, gde su uživali u krstarenju Nilom i obilasku drevnog kulturnog blaga duž njegove obale. Sledeća stanica je bila Aden na jugu Arabijskog poluostrva, nakon čega su prestolonaslednici proveli nekoliko nezaboravnih nedelja u Indiji, da bi potom preko Cejlona (današnje Šri Lanke), Jave (Indonezije), Singapura, Sijama (današnji Tajland) i Kine stigli u južne japanske luke Nagasaki i Kagošima.
Carević je u sklopu svojih priprema za avanturu u Japanu pročitao u to vreme nov i vrlo popularan, a sada skoro potpuno zaboravljeni (autobiografski) roman Madam Hrizantema francuskog oficira i književnika Pjera Lotija. Prestolonaslednika su ta literatura, a sudeći po svedočenju saputnika, i ruski mornari već prisutni u Nagasakiju uveli u tajne erotskog života u Japanu, s obzirom na to da su, kao i francuski autor, i sami tokom boravka u Zemlji izlazećeg sunca praktikovali viševekovni običaj uzimanja lokalnih siromašnih devojaka kao „privremenih supruga“.
O stepenu zabave, opuštanja, pa i frivolnosti, svedoče i izveštaji da je Nikolaj čak na ruci uradio tetovažu zmaja po ugledu na muškog junaka Madam Hrizanteme, štiva koje je kasnije delimično inspirisalo čuvenu operu italijanskog kompozitora Đakoma Pučinija Madam Baterflaj (bukvalno „Madam Leptir“).
Nikolaj je sa svojim grčkim rođakom iz Kagošime otplovio za luku Kobe, na zapadnom delu glavnog japanskog ostrva Honšu, odakle se kopnom uputio u razgledanje drevne prestonice Kjota i njegove okoline. Upravo tu, u mestu Ocu, na obali jezera Biva nedaleko od Kjota, na budućeg zaštitnika Srbije sabljom je nasrnuo japanski policajac Cuda Sanzo, bivši pripadnik rasformiranog feudalnog sloja samuraja.
Atentator policajac Sanzo Cuda
Jer, dok je ruski princ bezbrižno uživao u čarima japanske arhitekture i umetnosti, kupujući suvenire i gustirajući specijalitete domaće kuhinje, usput se opuštajući sa lokalnim damama, dalekoistočna zemlja je vrila u ljutom kotlu koji se sastojao od zbunjujućih i bolnih društvenih promena, vatrenog patriotskog zanosa i više ili manje osnovanih strahova od stranih kolonizatora i misionara.
Opomenut Opijumskim ratovima i paljenjem carske palate u Pekingu, i uzdrman rastućim prisustvom zapadnih sila u istočnoj Aziji, te sve snažnijim pritiscima stranih flota na sopstvene obale, Japan je u to vreme provodio munjevit skok iz feudalizma u moderni kapitalizam – gradio i utvrđivao nacionalnu državu. To je podrazumevalo duboke tektonske, pa i traumatične promene: ukidanje vlasti samurajskog staleža i uopšte feudalnih društvenih slojeva; formulisanje ustava i zakonodavstva i osnivanje parlamenta; nagli uvoz i prihvatanje evropskih mera i standarda, principa organizovanja vojske i ratovanja; upijanje zapadne nauke, tehnologije i arhitekture ili otvaranje zemlje za delovanje hrišćanskih misionara.
Sve to pratilo je i opravdanim strahom i grandioznom nacionalističkom ambicijom motivisano naoružavanje usmereno na to da se Zemlja izlazećeg sunca najpre odupre spoljnoj pretnji, a onda i teritorijalnom ekspanzijom na uštrb oslabljene Kine i njenog ekonomski i vojno nejakog vazala Koreje na međunarodnoj sceni dokaže kao civilizovana i moćna nacija u rangu sa zapadnim silama.
Taj vreli društveni lonac začinile su zloslutne glasine u vezi navodnih neprijateljskih namera Rusije. Naime, Petrograd je 1890. objavio plan o izgradnji Trans-sibirske železnice, koja je trebala da bude završena za deset godina i Rusiji omogući ne samo jačanje vojnog prisustva na sopstvenom Dalekom istoku, već i projekciju ekonomske i vojne moći na Mandžuriju i Korejsko poluostrvo. Štaviše, Nikolaja je nakon Japana u Vladivostoku čekala upravo ceremonija otvaranja radova na izgradnji te pruge.Državni vrh u Tokiju brinulo je ekonomsko i vojno jačanje ruskog primorja, jer je priželjkivao teritoriju i prirodne resurse Kurila i Sahalina, te i sam imao pretenzije na Korejsko poluostrvo i Mandžuriju, bogatu žitaricama, ugljem i rudom gvožđa.
S druge strane, među običnim Japancima se proširio strah da bi Rusija u budućnosti čak mogla da napadne njihovu zemlju, odnosno, pokuša da je kolonizuje, jer bi Trans-sibirskom železnicom mogla da dopremi ogroman broj vojnika i sve što je potrebno za opremanje utvrđenja i ratnih luka, koje bi poslužile kao odskočna daska za invaziju. Oni su čak poverovali da je carević u Japanu upravo da bi izvideo situaciju i pripremio osvajanje!
Tako je, na povratku sa izleta do najvećeg japanskog jezera Biva, dok se vozio u rikši kroz gradić Ocu princ Nikolaj zadobio skoro deset centimetara dugu posekotinu na čelu, kao i udarac sečivom u potiljak, te pretrpeo manje povrede uveta i šake. Od sigurne smrti spasio ga je rođak Jorgos, koji je, po dramatičnijoj verziji događaja, uspeo da štapom od bambusa blokira jedan od udaraca koji je zadao pripadnik obezbeđenja Cuda, a po drugoj, skromnijoj i, čini se, realnijoj, tog policajca atentatora udario u leđa.
Za počinioca, dakle, atentat je nesumnjivo bio patriotski način. No, mada je Japan tada bio zahvaćen plamenom nacionalizma, a dobar deo stanovništva u prisustvu stranaca video veliku opasnost, u toj ostrvskoj zemlji atentat je pre svega shvaćen kao velika ljaga, odnosno, gubitak obraza i nacionalna sramota.
Da je napad na gosta nečuven prestup pokazala je i brza reakcija dvaju seljaka koji su vukli rikše u koloni u kojoj su se kretali ruski princ i njegova pratnja i koji su se odmah dali u poteru za atentatorom, pristigli ga i savladali.
Japanski car Mucuhito (danas poznat po svom posthumnom imenu Meiđi) smesta se uputio iz nove prestonice Tokio u Kjoto, gde je prebačen ranjeni ruski prestolonaslednik, da bi mu se lično izvinio za povrede i uvredu koje je pretrpeo. To je učinio ne samo radi etikecije, već i zbog zabrinutosti da bi Rusija mogla da ranjavanje svog prestolonaslednika iskoristi kao povod za rat, pogotovo stoga što su u Kobeu tada bili ukotvljeni brodovi ruske Pacifičke flote.
Dvadesetdvogodišnjeg carevića je zasulo oko 10.000 telegrama podrške u kojima su mu japanski građani i organizacije želeli brzi oporavak i izražavali žaljenje za to što mu se dogodilo. U zavičaju atentatora u planinskoj prefekturi Jamagata su čak formalnim dekretom zabranili da se ime i prezime koje je nosio daju novorođenčadi.
Ostavke su podneli ministri unutrašnjih i spoljnih poslova, a kako bi odobrovoljila dvor u Petrogradu vlada u Tokiju je od suda zatražila da primeni zakonske odredbe namenjene kažnjavanju eventualnih atentatora na japansku carsku porodicu, koje počinioca terete izdajom i predviđaju smrtnu kaznu.
Interesantno je da je u pravom maniru nezavisnog sudstva, tadašnji predsedavajući suda odbio taj politički pritisak, zahvaljujući čemu je Cuda osuđen na uobičajenu maksimalnu kaznu predviđenu za pokušaj ubistva, doživotnu robiju.On je, međutim, kasnije iste godine odmah preminuo od upale pluća u zloglasnoj kažnjeničkoj koloniji u hladnom Abaširiju na krajnjem severu zemlje.
Carević Nikolaj je odlikovao i velikodušno novčano nagradio dva čoveka koji su uhvatili i sputali napadača. Oni su dobili i domaće medalje, te u japanskim glasilima bili uzdignuti na pijedestal časti kao uzor hrabrosti i odlučnosti.
No, njihovu slavu, čini se, zasenila je žrtva Juko Hatakejame, dvadesetpetogodišnje žene skromnog porekla iz Tokija. Kada je Nikolaj uprkos svim izvinjenjima koje je primio skratio boravak u Japanu, ona je pred zgradom lokalne vlade u Kjotu sebi prerezala grkljan ne bi li sprala sramotu sa države, pa i predupredila eventualnu rusku odmazdu. U skladu sa starim samurajskim kodeksom, ona je činom samoubistva pokušala da dokaže da se japanski narod iskreno kaje za grešku, zločin koji je u njegovo ime počinio jedan njegov pripadnik.
Razvedena sobarica i krojačica rodom iz prefekture Ćiba, Juko je stavila sve dragocenosti koje je posedovala u zalog kako bi prikupila novac za put u Kjoto i za troškove sopstvene sahrane. Njena prostodušnost, moralna čistota i lojalnost naciji izazvali su divljenje, a mladost, osećaj gubitka i tugu japanske javnosti. O njoj su pisane pesme i čitave knjige, njene fotografije umnožavane i prodavane.
Odeća i predmeti koje je ta politički svesna žena s izrazitim osećajem časti imala kod sebe, uključujući tu i fotografije i pisma, zadržani su na čuvanju u budističkom hramu Makeđi, u kojem je pohranjen njen pepeo. I čuveni japanolog iz druge polovine 19. veka Lafkaido Hern, privučen nesebičnom žrtvom mlade Juko i željan da više sazna o njoj, posetio je taj hram i potom joj posvetio nekoliko strana u svojim istorijski dragocenim spisima.
Poslednji ruski car
Nepunih trinaest godina kasnije Japan i Rusija su zaista zaratili oko prevlasti nad lukama i železnicom u severnoj Kini i Korejskim poluostrvom. Nikolaj Aleksandrovič Romanov tada je već bio car Rusije, odnosno, za Japance, lider neprijateljske države.Činilo se da su se obistinile spekulacije o tome da je on ostrvsku carevinu posetio ne bi li se upoznao s kvalitetima i manama budućeg neprijatelja. Tako su dva revnosna tegljača rikši koji su uhvatili atentatora preko noći postali sumnjiva lica i kolaboratori neprijatelja pod prismotrom policije.
Iako je i Juko potom bila relativno brzo zaboravljena, patriotska priroda njenog čina i nepovratna žrtva koju je podnela poštedeli su je kritike.
Nikolaj II je u Japanu imao puno sreće. Nakon napada žalio se na povremene teške glavobolje, jer mu je sablja odsekla deo čeone kosti, ali i zahvaljivao svojoj srećnoj zvezdi. Međutim, on kao da je tu potrošio najveći deo svoje zalihe dobrog usuda. Jer, težak poraz u Rusko-japanskom ratu je uzdrmao njegovu vladu i monarhiju uopšte, a krah u još jednom oružanom sukobu, Velikom ratu, koštao ga je najpre vlasti, a onda i sopstvenog, te života čitave porodice.
Mladi car Nikolaj
link
