“E, jel vidiš onog tipa u sivom mantilu, eno ga, baš bira paradajz.“
”Ne vidim.“
“E, on ti je dvaput poginuo u saobraćajnoj nesreći.“
”Ma zaboli me, ja ne vozim auto.“
”Prvi put je bilo kad je još vozio bicikl, rekreativno: neki ga je kombi pokupio na Brankovom mostu i ovaj ti naš jaran, zajedno sa svojim kontrašom, ravno u Savu. Ronioci ga izvukli dan posle, mrtvog da mrtviji čovek još poživeo nije.“
”Bog dao, Bog uzeo.“
”Pa opet dao: jer na Dan mrtvih, ustane ti on iz čista mira iz groba pred očima zaprepaštene rodbine. Imao je velikih problema s pomicanjem mramorne ploče, tako da je bio sav malaksao, ali familija je – htela, ne htela – morala prihvatiti činjenicu da im je čova uskrsnuo, i to na Dan mrtvih, te ga onako prašnog i oznojenog odvesti natrag, kući.“
”Pa šta, Isus je uskrsnuo na Uskrs.“
”Lečnici rekoše: čudo. Popovi rekoše: čudo od Boga. I čovek je nastavio živeti sa svojom familijom.“
“I sada ga, evo, na Kalenićevoj pijaci bira paradajz.“
“Ma neee, ima toga još. Našao čovek drugi posao, počeo uplaćivati posmrtnu pomoć, posećivati koncerte ozbiljne muzike i, uostalom, živeti kao svi normalni ljudi. A onda se sa svojim Audijem zaleteo, tamo negde u Zagorju, ravno u Brozovu lipu. Glasine kažu da je u autu s njim bila mlađa ženska osoba, hrvatica, ljubavnica probably, yebeš ga, valjda se čovek hteo nauživati novoga života ili je jednostavno bio svinja kao i svi...“
”Bio je svinja kao i svi.“
”Familija mu nije htela ništa rizikovati, pokojnikovo telo ovoga su puta dali kremirati, ostao samo sivi prah i zlatni šraf ugrađen u lakat prilikom nekog davnoga preloma. Grob mu na kraju Pepelne doline ostao zapušten, zarastao u endemsku kiselicu; rodbina ga ne htede obilaziti u strahu od novog uskrsnuća, mada za to nije bilo nikakve fizičke osnove – lik je, naime, spaljen!“
”Znam ja šta je kremiranje. Nego, ima li ova priča kraja, ima li ova priča uopšte smisla – ili me daviš samo tako?“
”Čekaj malo, da ti kažem. Počeo se njegov pepeo pojavljivati posvuda: na naslonjaču fotelje u kojoj je imao običaj sedeti, u postelji, za radnim stolom, čak i u pepeljari; a subotom uveče u kadi! Je li to bio baš njegov pepeo, ne zna se; porodica ga je mahnito usisavala i bacala kese iz usisivača što je dalje mogla, ali čim ne bi gledali, pepeo bi se ponovo javljao. Dvaput je poginuo, šta sad još hoće od njih, mislili su.“
”Dvaput ko nijednom, to je ta logika, znam ja takve. Ali otkud on sad ovde na pijaci bira paradajz, a izgleda ko normalan čovek u sivom mantilu?“
”Na kraju nisu mogli izdržati taj užas: unajmili su onog poznatog glumca da ga glumi, ma znaš onog što je glumio onog boksera poluteške u “Diplomcima”, pa je pisalo da je otišao u samostan živeti – e nije, nego je zamenio pokojnika i živi njegov život povazdan. Možeš misliti koje su to pare u pitanju.“
”I to je taj glumac, taj što bira paradajz?“
”Neeee, to je ovaj što je dvaput poginuo. Nema više glumca. Primio je lepe pare, a “Metoda” je dalje učinila svoje... Nije to zajebancija.“
”Kakva Metoda?“
”Ma znaš ono kad se glumci užive totalno...“
“Ma nemam pojma, nego pošto je paradajz ovde?“
”Ha, imaš za 150, imaš za 400 dinara, ovisi za šta ti treba.“
“Ne znam ni sam. Jesi popio?”
”Nisam ništa ni naručio, štedim za novu kantu...“
“Ajmo onda.“
