Гдје си Нероне мудра главо, опет ћеш на ову страну? Што не прескочи једанпут, но све код нас. Признаћу ти да нијеси драг овамо, мени и таквима као ја. Смио бих се заклети да и ти гајиш неке уврнуте емоције за нас. Дођи Нероне, да те позовемо, ти ћеш и без тога стићи. Кад размислим ти си оно и код куће добар домаћин и разуман. Кажу неки да ће се о теби писати и дуго послије овога. Не вјерујем у то, а ко зна? Можда тако и буде. Него да те приупитам нешто? То твоје лудило? Јели од овога свијета, или нека Египатска клетва. Нећеш да одговориш, паметно је то и мудро макар од тебе. Сањао сам ти неколико дана уназад унуке или праунуке, ко ће то знати? Вјеруј ми да си ти срећан човјек, луди су и више од тебе. Добро си сјеме посијао, све ти се примило и нејаки Калигула не личи теби и твојем оцу као даљи потомци. Поносан би био на њих. Није их модерно вријеме промијенило ни за длаку. Тако су слатко уврнути и болесни, читав стари Рим поносио би се њима. За разлику од тебе бескрајно су луди, оно твоје и Калигулино са коњима и говедима, ситно је наспрам њихових подвига. Поноси се велики Нероне, имао си се рашта и родити, а ако имаш некаквога посла, посвршавај га па онда дођи, нећемо те ми заборавити. Можда ти се чак и ужелимо. Знам Нероне да нећемо него лијепо је тако написати.
Упри риђе браде и окренутих стопала господине, развали отворена врата, никада нијеси куцао. Боље да јеси, бар на изласку ће ти стопала бити окренута на праву страну. Само се послужи нашим манама, ето има пун сто, за свачији укус па ко шта воли. Нека ти не буде пријатно, загрцни се Риђобради. Пожелио бих да умреш, са ове моје стране то је нека ружна мисао и лоша. А ти си и онако мртав и труо, не знам чиме бих те угостио? Упри сурово и покварено, са хиљада блиједих лица, Брисел и није толико сунчан. Нека, можда га освијетли неко ново сунце и топлина. Макар кратко, опет ће он бити дом твој хладан и прљав, наравно и мрачан. Бога ти? Долази ли код вас прољеће, мислим оно цвијеће, птице? Нема тога код вас, аха! за то би ти на ове стране. Птица кажеш нема, чудно је то. Поцркале, хајде! И код нас су престале пјевати када су чуле за твоју посјету, и дјеца се нешто ућутала. О имамо ми одбор за дочек, имао и ми неке који тебе воле. Нећеш ти бити усамљен ни код нас. Па имамо ми и оних који ти слику носе крај срца. Не радуј се тако, нема их много. Сагорећеш их ти без бриге неће те имати ко испратити када кренеш назад. Хоћеш господине хоћеш, брзо ћеш ти одакле си нам дошао. Па после не жури, нема потребе да крећеш.
