Prvi Evropljanin koji je opisao ovog čudnovatog kljunaša, kažu enciklopedije, bio je engleski zoolog George Shaw 1799. godine. Jedinstvena osobina majke kljunašice, da leže jaja a posle da doji mlade, otkrivena je nekih stotinjak godina kasnije.
Manje je poznato kako je moreplovac Vincente del Torres u službi španske krune još 1606. godine, ploveći duž obale istočne Australije (gotovo dva stoleća pre Jamesa Cooka), na jednom od svojih brodova (ne znamo jesu li to bio San Pedro ili Los Tres Reyes) udomio “krajnje neobično stvorenje” na koje je jedan od mornara nagazio prilikom dnevnog istraživanja nepoznate obale. Evo što o tome piše hroničar putovanja, Luis Garcia Caminero:
“Presvetli kralju svih ovih voda i kraljice neba prečasnih skuta, ovako nešto ne videh nigde, čak ni u svom rodnom selu Bajalosu u zabiti Pajuradure.
Onaj momak Miguel što se ističe glupošću i nezajažljivošću doneo je s obale neku pticu. Žabu, ili je to pak bila krtica, đavo bi ga znao, on prvi; stvorenje ima krzno, ali ima i kljun. A nije ni bezopasno; onog je ružnog Francuza očešalo prednjim kandžicama (jer reč je o sitnom stvorenju) i on je pao u nesvest. Smejali smo se njegovom mekuštvu; ipak, Torres je naložio da ga zatvorimo (stvorenje, ne Francuza) u jedan od kaveza koji smo nosili za prikupljanje retkih ptica, a da bi ih poklonili kraljici i kralju.
Hranili smo ga ostacima ribe i, još više, brodskim crvima - kada smo otkrili da mu oni mnogo više prijaju. Tako je to trajalo skoro cele sedmice, plovili smo na zapad, preko Indijskog okeana, pa prema jugu da prođemo Rt - kad se dogodilo čudo. Stvorenje je snelo jaje! Maleno, belo, kao zmijsko. Neko je u šali predložio da napravimo kajganu, ali Torres je naredio da pričekamo. Deset dana kasnije, već blizu Rta, jaje je puklo, izlegao se mladunac, malen goluždrav, uz to sav mokar, slep. Privio se uz majku i lizao joj krzno. Svi smo bili blaženi, kao da je to naše, zajedničko dete, Bože me sačuvaj.
Plovili smo dalje, uz obalu Afrike prema severu. Svi su se nekako promenili. Izbegavali jedni druge, čak se i Torres povukao u svoju kabinu. Slutio sam nešto. Pokucah na vrata Toresove kabine i unutra otkopčam košulju. Tada i on otkopča košulju. Bio sam u pravu: iz njegovih je bradavica, jednako kao i iz mojih, teklo gusto belo mleko.
Sledećeg jutra Torres je postrojio posadu i naredio da se momci raskopčaju. Svima je curila ista ta bela tekućina. Svi su se zasramili, ali je i svima bilo lakše znajući da nas sve muči ista tegoba. Torres je rekao, zaurlao zapravo, kako misli da je reč o đavoljoj raboti i kako je siguran da je đavo tu, među nama. Ono kljunasto čudovište i njegov nakot, to je Sotona lično među nama!
Lično sam doneo kavez. Bilo mi je žao stvorenja i njegovog mladunčeta koje je i dalje lizalo majčino krzno, dok se majka prevalila na bok. Ali druge nije bilo. Zavitlao sam kavez i bacio ga dole, u duboko more.
Dan kasnije, mlečenje posade je prestalo.”
.
