Otac je svog prvoga fiću kupio '67 i od tada je svakih pet godina kupovao novog, uvek fiću, nikada nije prešao na stojadine, lade ili zapadne limene zveri. I svakog smo leta prenatovarili našeg fiću u toj meri da su se ljudi čudili (a čudna mi čuda), pa pravac najbliže more, i uvek je ispadalo da je to naše, Jadransko more, nikad Crno, Crveno ili nedajbože Mrtvo.
Znate li koliko slonova stane u fiću? Četri! Dva napred i dva pozadi... Mi nismo bili slonovi, ali smo svi – a to je familijarno – bili krupni, jako krupni čak i za tadašnja merila samoupravnog socijalizma, tako da smo se doista doimali kao afrički slonovi klempavih ušiju što se pokušavaju utrpati u malog žutog fiću, mama, tata, seka i ja, „najmlađi i najzajebaniji od svih Karamaslačića“, kako je znao govoriti ujak Danko, čudak svoje vrste.
Više od četvero i nije nas moglo stati u tog pomalo presnog žutog fiću, posebno leti kad smo išli na more, da se kupamo, da se plivamo, da se ronimo, da se odmorimo, jer bili smo cele godine radni ljudi, radišna deca i sve. Ali trećeg dana meseca julavgusta (kako je govorio moj otac za poslednja dva dana u julu i prva dva dana u avgustu, da bi se, kako je govorio, na taj načini odupro kalendarskoj mafiji – barem je tako govorio) godine 1972. krenuli smo na more po gore opisanom sistemu, ali negde u Gorskom kotaru (svega dvadesetak kilometara pre Morskog Kotara, kako se tada govorilo) ispostavilo se da je sistem, ako ne pao onda ozbiljno narušen.
Ja sam sedio pozadi levo, do mene seka, a između nas platnena torba koja nije stala u fićin prednji prtljažnik. Pod nogama nam najlonske kese pune stvari toliko ćoškastih i raznolikih da smo se seka i ja čudili (možeš misliti čuda): novi me ribež svako malo grebao po nozi, dok se seka borila s brašnom koje je stalno curilo van. Fićo je bio pun, nas četvero i sva sila stvari. I išao je fićo , išao i išao, tata je vozio, mi smo gledali kroz prozor, kad...
Fićo je poskočio na jednoj neravnini (nijedno vozilo nije za naše ceste!) blizu Delnica. Nekoliko kilometara dalje mama je postala čudna. Onjušila je vazduh i pitala:
„Jel' to neko pustio vetar?“
Bilo je jako čudno pitati tako nešto (i ja sam se čudio), jer ko bi se usudio pustiti vetar u fići, usred leta, na putu do mora. Otac se nasmejao. Seka nije rekla ništa, Ja sam rekao:
„Da nije neki maspokovac?“.
Otac me pogledao kroz retrovizor i rekao:
„Još ćemo razgovarati ti ja. I to ozbiljno.“
„Ma pusti ga...“, rekla je mama na trenutak zaboravivši fantomski vetar.
„Šta pusti, ja ću u zatvoru sedeti, ne on!“
Mama je odjednom, iz čista mira, rekao bih, i neplanirano, zaplakala pa kroz jecaje stala pričati kako je neko prdnuo i kako ona hoće van. Ja sam znao da ja nisam prdnuo, a osim toga, meni ništa nije smrdelo, a ni tati, a ni seki, samo mami. Tata je ipak zaustavio fiću na prvom odmorištu. Sve smo pootvarali. Tata je šutao kamenje pokraj ceste. Mama je disala, a seka i ja smo čekali da kad će već jednom to more.
„Idemo dalje!“, rekao je otac pa smo zaista krenuli dalje.
Ali to „dalje“, nije bilo puno dalje. Seka je odjednom zaurlala, a imala je i zašto: smrdljivi joj se martin zapetljao u kosu. Preseklo me u stomaku. Zavukoh ruku u džep: sva tri martina su mi bila pobegla i ko zna gde su! Ovaj iz sekine kose uzleteo je – bili su još zeleni i mladi, sva tri, pa su još fino leteli – i stao bumbati po celome fići. Otac je psovao kao nikad u životu, a majka se okrenula da me nalupa. Jer znalo se ko je u celoj porodici najčudniji pa voli bube skupljati i pijavice tetošiti. U našem malom fići podeliti odgojne batine sinu-čudaku, bilo je praktično nemoguće. Pošto nigde uz cestu nije bilo odmorišta, tata je morao stati bukvalno na ivici provalije. Dole, duboko, plavilo se jezero ili...
„Tata, tata, je li to Mrtvo more?!“, pitao sam, dok su se oboje mojih roditelja, pa i seka, mlatili sa smrdljivim martinima.
Odmah sam shvatio kako u tom trenutku to i nije bilo baš zgodno pitati. Otac je krenuo prema meni: gledao sam njegovo lice, gledao sam ga licem u lice – to lice koje se još nije bilo odlučilo za prigodnu grimasu. A onda nestane svaka naznaka grimase. Tata se nasmeši, jedva, pogladi me po glavi i reče mi:
„Nije sine. Nije to Mrtvo more, ali bih voleo da jeste.“
„Zašto tata?“
„Jedno kupanje, i to je to.“
„Ko zna kakva je plaža...“
„Da. Idemo sad na to yebeno more. Pravo more. I bez gluposti!“
Ušli smo u našeg fiću i stigli do mora za nepuna dva sata.
Ništa se čudno više nije dogodilo. Odmaralište je bilo lepo, plaža peščana, a more puno školjki. Po zidovima sam često lovio stonoge, da im prebrojim noge. Ni jedna nije imala baš sto nogu i to zapravo jeste bilo čudno, baš čudno čudo.
Ali ja se više ničemu nisam čudio.
