PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933-2006)
У суботу, 28. јануара, преминуо је књижевник Душко Трифуновић. Генерације ће га памтити по мноштву незаборавних песама, антологијским телевизијским емисијама, али и као једну од најважнијих личности рокенрол-сцене некадашње Југославије. У знак сећања на нашег великог суграђанина и великог српског песника, преносимо његов недавни интервју Илустрованој Политици, којим је направио и својеврстан тестаментарни пресек свог животног пута...
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ О СЕБИ И "ДУГМЕТУ"
Има нека тајна веза
Песника, иза кога је осамдесет пет књига, чије стихове из читанки уче наша деца, чије песме певају заједно унуци и баке, најчешће питају да ли зна где је Радован Караџић и шаље ли му Горан Бреговић паре
Није га било у новосадском кафићу "Бомбардер" у договорено време. Страх да се можда предомислио одагнао нам је чим се јавио на телефон. Није дошао, каже, јер је синоћ незгодно пао. Код брата је у његовој викендици у Сремским Карловцима. Па, ако може да говори, упорни смо до дрскости, ми ћемо доћи до њега. Ето, трудићемо се да га не гњавимо много. Пристаје.
Разговорали смо и фотографисали га пуна три сата. Махао нам је иза капије док смо одлазили.
Гимнастика у Академији наука
Касне шездесете прошлог века. Иви Андрићу се слави рођендан у згради Босанске академије наука у Сарајеву. По протоколу, дошли секретари удружења писаца из свих република, сваки да одржи пригодно слово. Међу њима и он, Душко Трифуновић, секретар Удружења писаца БиХ.
- Пита ме Иво одакле сам. Ја кажем: из Босанског Брода. Нико није из Босанског Брода. Ови што су дошли са мном почеше да се кикоћу. Мислим, никог не знам из Босанског Брода, исправи се Иво и задужи ме да га вадим од досадних људи. Ако видиш да ме неко гњави ти само кажи: Иво, дођи овамо. У међувремену ме зове један из моје екипе да дођем. Ја дођем, а он каже: господине Црњански ово је Душко Трифуновић. Ја у земљу да пропаднем. Овај се зезне и пита: како здравље, господине Црњански? Шта ви мислите, ако човек има седамдесет година да се само о здрављу прича! Колико ви имате година? Каже овај шездесет. А ви, господине Трифуновићу? Тридесет и неку. Можете ли ви овако, сагне се и длановима дотакне под, а да не савије ноге. Онај што га је питао за здравље каже да не може, незгодно је, знате. А ви, пита мене Црњански. Ја могу. И нас двојица радимо фискултуру, а поред нас пролазе Вељко Петровић, Десанка Максимовић, све сами академици. Црњански је увек био официр и спортист и на тај начин је испробавао људе. Нико ми није веровао када сам то написао.
Схавитили смо поруку ове приче. Нисмо питали за здравље, године, пензију... Али јесмо за "Бијело дугме". И да ли му смета што су га се сада, када "Бијело дугме" прави мини југословеснку турнеју, сви сетили?
- Не смета ми. Човеку је драго да га се сете кад било.
Шетамо погледом по собици где Душко ради и спава када дође код брата Луке. Уочавамо и Горанову фотографију и Бебекову са омота плоче "Главни јунак" и плакат са Душковим ликом и насловом "Тајна веза"...Свега се сећа као да је јутрос било.
У телевизију Сарајево су га запослили по казни. Да се не шепури као слободни уметник. Молио је директора да му то не чини јер не познаје телевизијски посао.
- До тада сам имао искуства само са филмским сценаријима, написао сам их за три филма. Био и у Пули. Покојна Миља, онаква лепота, играла је у једном од тих филмова "Живот је масовна појава". Правила ми је имиџ, да сам славан.
Директор му је одредио рад са музичарима и посаветовао га да се прави да све зна. Испоставило се да Душко све те момке, музичаре, познаје. Са њима је седео у кафани. Постао је музички уредник једине емисије сарајевске телевизије која је ишла у ЈРТ. Звала се "На ти", трајала пола сата и ишла једном месечно. Музичарима је било веома важно да се у њој појаве, а Душко није дозвољавао да певају глупости. Тако је почео да им пише текстове.
- Слушају увече Радио Луксембург, а онда дођу да им ја напишем текст на ту музику. Не знам ја писати текстове на музику. Само сам "Главо луда" и "Живот је маскенбал" написао тако. Нећу да радим оно што не знам. Растерам њима ту потребу да им ја дописујем оно што су они украли од Радио Луксембурга. Једино је Јадранка Стојаковић на текст одмах писала музику. Зове увече на телефон и каже: Знаш шта, сутра морам да имам песму. Сачекај, осећам да неко долази. Добро, јави ми се касније.
Кад се Јадранка мало потом јавила, Душко јој је диктирао: "Осећам да неко долази, пред моја врата ће стати, осећам да вести доноси и да ми жели нешто дати. Ноћ је и ја сам сама и треба да се бојим, шта ли ће бити кад корак стане баш пред вратима мојим." Јадранка је сутра певала ту песму.
У суботу, 28. јануара, преминуо је књижевник Душко Трифуновић. Генерације ће га памтити по мноштву незаборавних песама, антологијским телевизијским емисијама, али и као једну од најважнијих личности рокенрол-сцене некадашње Југославије. У знак сећања на нашег великог суграђанина и великог српског песника, преносимо његов недавни интервју Илустрованој Политици, којим је направио и својеврстан тестаментарни пресек свог животног пута...
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ О СЕБИ И "ДУГМЕТУ"
Има нека тајна веза
Песника, иза кога је осамдесет пет књига, чије стихове из читанки уче наша деца, чије песме певају заједно унуци и баке, најчешће питају да ли зна где је Радован Караџић и шаље ли му Горан Бреговић паре
Није га било у новосадском кафићу "Бомбардер" у договорено време. Страх да се можда предомислио одагнао нам је чим се јавио на телефон. Није дошао, каже, јер је синоћ незгодно пао. Код брата је у његовој викендици у Сремским Карловцима. Па, ако може да говори, упорни смо до дрскости, ми ћемо доћи до њега. Ето, трудићемо се да га не гњавимо много. Пристаје.
Разговорали смо и фотографисали га пуна три сата. Махао нам је иза капије док смо одлазили.
Гимнастика у Академији наука
Касне шездесете прошлог века. Иви Андрићу се слави рођендан у згради Босанске академије наука у Сарајеву. По протоколу, дошли секретари удружења писаца из свих република, сваки да одржи пригодно слово. Међу њима и он, Душко Трифуновић, секретар Удружења писаца БиХ.
- Пита ме Иво одакле сам. Ја кажем: из Босанског Брода. Нико није из Босанског Брода. Ови што су дошли са мном почеше да се кикоћу. Мислим, никог не знам из Босанског Брода, исправи се Иво и задужи ме да га вадим од досадних људи. Ако видиш да ме неко гњави ти само кажи: Иво, дођи овамо. У међувремену ме зове један из моје екипе да дођем. Ја дођем, а он каже: господине Црњански ово је Душко Трифуновић. Ја у земљу да пропаднем. Овај се зезне и пита: како здравље, господине Црњански? Шта ви мислите, ако човек има седамдесет година да се само о здрављу прича! Колико ви имате година? Каже овај шездесет. А ви, господине Трифуновићу? Тридесет и неку. Можете ли ви овако, сагне се и длановима дотакне под, а да не савије ноге. Онај што га је питао за здравље каже да не може, незгодно је, знате. А ви, пита мене Црњански. Ја могу. И нас двојица радимо фискултуру, а поред нас пролазе Вељко Петровић, Десанка Максимовић, све сами академици. Црњански је увек био официр и спортист и на тај начин је испробавао људе. Нико ми није веровао када сам то написао.
Схавитили смо поруку ове приче. Нисмо питали за здравље, године, пензију... Али јесмо за "Бијело дугме". И да ли му смета што су га се сада, када "Бијело дугме" прави мини југословеснку турнеју, сви сетили?
- Не смета ми. Човеку је драго да га се сете кад било.
Шетамо погледом по собици где Душко ради и спава када дође код брата Луке. Уочавамо и Горанову фотографију и Бебекову са омота плоче "Главни јунак" и плакат са Душковим ликом и насловом "Тајна веза"...Свега се сећа као да је јутрос било.
У телевизију Сарајево су га запослили по казни. Да се не шепури као слободни уметник. Молио је директора да му то не чини јер не познаје телевизијски посао.
- До тада сам имао искуства само са филмским сценаријима, написао сам их за три филма. Био и у Пули. Покојна Миља, онаква лепота, играла је у једном од тих филмова "Живот је масовна појава". Правила ми је имиџ, да сам славан.
Директор му је одредио рад са музичарима и посаветовао га да се прави да све зна. Испоставило се да Душко све те момке, музичаре, познаје. Са њима је седео у кафани. Постао је музички уредник једине емисије сарајевске телевизије која је ишла у ЈРТ. Звала се "На ти", трајала пола сата и ишла једном месечно. Музичарима је било веома важно да се у њој појаве, а Душко није дозвољавао да певају глупости. Тако је почео да им пише текстове.
- Слушају увече Радио Луксембург, а онда дођу да им ја напишем текст на ту музику. Не знам ја писати текстове на музику. Само сам "Главо луда" и "Живот је маскенбал" написао тако. Нећу да радим оно што не знам. Растерам њима ту потребу да им ја дописујем оно што су они украли од Радио Луксембурга. Једино је Јадранка Стојаковић на текст одмах писала музику. Зове увече на телефон и каже: Знаш шта, сутра морам да имам песму. Сачекај, осећам да неко долази. Добро, јави ми се касније.
Кад се Јадранка мало потом јавила, Душко јој је диктирао: "Осећам да неко долази, пред моја врата ће стати, осећам да вести доноси и да ми жели нешто дати. Ноћ је и ја сам сама и треба да се бојим, шта ли ће бити кад корак стане баш пред вратима мојим." Јадранка је сутра певала ту песму.