Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Његови рођаци пуцају на људе по кафана; газе људе по улицама; не зна се коме уопште припада његова највећа фирма, да ли и он то још увек зна; држава није добила ни динара на име свог удела у власништву; проваљен је у подмићивању посланика; шушка се чак да је албански лобиста... И поред свега тај човек опстаје на политичко-естрадној сцени Србије.
Феномену Богољуба приступа се са разних страна. Он делује као типичан учинак олигарха у банана републици. Наравно, његова телевизија (један од три приватна кандидата за националну фреквенцију) ће га одржавати у политичком животу докле год може. Док се не успоставе правила. Али ја ћу сада покушати да расветлим са једне стране са које се најчешће не расветљава. Са идеолошке. Иако се сматра да је његов покрет изразито антиидеолошки. Али и антиидеологија је идеологија...
Вратимо се у време његовог успеха. Када је добио 20% гласова на изборима за председника. И био трећи кандидат, испред кандидата владајуће коалиције. Неки „аналитичари“, рецимо онај космати Теофило су тада славодобитно узвикнули како у Србији нема „средњег пута“, како је то пораз вештачки наметнуте тезе да постоје једни и други екстремисти. Екстремисти су само једни, а једини избор је дакле демократе или радикали – OUR WAY OR HIGHWAY.
Е па то није тачно. Заправо су гласови „средњег пута“ гласови које је тада добио неубедљиви Маршићанин ПЛУС Богољубови. Иако су многи сматрали како ће он скинути гласове радикалима, то се догодило у мањој мери. Скинуо је гласове владајућој коалицији, и даље ће скидати гласове највише ДСС-у (занимљиво је и Г17+, мада тако нешто је на први поглед немогуће). Зашто је то тако?
ДСС каже НЕЋЕМО АЛИ НЕЋЕМО. Нећемо да будемо изопштени, али нећемо ни да се понижавамо. Богољуб каже ХОЋЕМО АЛИ ХОЋЕМО. Хоћемо у Европу (и свет) али хоћемо да све буде по старом. То тешко да ће моћи, али његови гласачи то не могу видети... То се и физички да видети – са једне стране европске звездице на застави покрета, Богољубово име међу звездицама, а са друге сечење ланаца и катанаца, махање салатом, проклињање „експерата“... квазипатриотска демагогија.
Кренимо од салате. У принципу то не иде са Европском Унијом. Протекционизам изван европских оквира углавном не може проћи. Али могуће је одлагати либерализацију која нам не одговара све док се то баш експлицитно не мора. Могуће је преговарати. Јер Европа познаје изузетке. То јесте била грешка „експерата“ која је довела до огромног дефицита који се тек сад санира. И до демагошких злоупотреба.
Ланци и катанци, њихово сечење. То већ неће да може. Односно може, али да Богољуб сам инвестира. Да држава опоравља нерентабилна предузећа то се у цивилизованом свету углавном НЕ РАДИ. Може понекад, ако је баш стратешки интерес, али то је пут којим се ређе иде. У принципу те транзиција тера да будеш на свом. Колико радиш толико и зарадиш. Тешко је наћи посао, али није једнако тешко некоме ко студира осам година и једва се провуче и некоме ко је био редован и солидан. То кад људи схвате мање ће веровати продавцима магле.
Феномену Богољуба приступа се са разних страна. Он делује као типичан учинак олигарха у банана републици. Наравно, његова телевизија (један од три приватна кандидата за националну фреквенцију) ће га одржавати у политичком животу докле год може. Док се не успоставе правила. Али ја ћу сада покушати да расветлим са једне стране са које се најчешће не расветљава. Са идеолошке. Иако се сматра да је његов покрет изразито антиидеолошки. Али и антиидеологија је идеологија...
Вратимо се у време његовог успеха. Када је добио 20% гласова на изборима за председника. И био трећи кандидат, испред кандидата владајуће коалиције. Неки „аналитичари“, рецимо онај космати Теофило су тада славодобитно узвикнули како у Србији нема „средњег пута“, како је то пораз вештачки наметнуте тезе да постоје једни и други екстремисти. Екстремисти су само једни, а једини избор је дакле демократе или радикали – OUR WAY OR HIGHWAY.
Е па то није тачно. Заправо су гласови „средњег пута“ гласови које је тада добио неубедљиви Маршићанин ПЛУС Богољубови. Иако су многи сматрали како ће он скинути гласове радикалима, то се догодило у мањој мери. Скинуо је гласове владајућој коалицији, и даље ће скидати гласове највише ДСС-у (занимљиво је и Г17+, мада тако нешто је на први поглед немогуће). Зашто је то тако?
ДСС каже НЕЋЕМО АЛИ НЕЋЕМО. Нећемо да будемо изопштени, али нећемо ни да се понижавамо. Богољуб каже ХОЋЕМО АЛИ ХОЋЕМО. Хоћемо у Европу (и свет) али хоћемо да све буде по старом. То тешко да ће моћи, али његови гласачи то не могу видети... То се и физички да видети – са једне стране европске звездице на застави покрета, Богољубово име међу звездицама, а са друге сечење ланаца и катанаца, махање салатом, проклињање „експерата“... квазипатриотска демагогија.
Кренимо од салате. У принципу то не иде са Европском Унијом. Протекционизам изван европских оквира углавном не може проћи. Али могуће је одлагати либерализацију која нам не одговара све док се то баш експлицитно не мора. Могуће је преговарати. Јер Европа познаје изузетке. То јесте била грешка „експерата“ која је довела до огромног дефицита који се тек сад санира. И до демагошких злоупотреба.
Ланци и катанци, њихово сечење. То већ неће да може. Односно може, али да Богољуб сам инвестира. Да држава опоравља нерентабилна предузећа то се у цивилизованом свету углавном НЕ РАДИ. Може понекад, ако је баш стратешки интерес, али то је пут којим се ређе иде. У принципу те транзиција тера да будеш на свом. Колико радиш толико и зарадиш. Тешко је наћи посао, али није једнако тешко некоме ко студира осам година и једва се провуче и некоме ко је био редован и солидан. То кад људи схвате мање ће веровати продавцима магле.
