nesto razmisljam kakvu logiku ima prica o nesrecnom detinjstvu ili nesrecnom braku pa se ljudi koji je plasiraju lakse pronalaze...Da ne bi zvucala nerazumljivo vec nekoliko puta imam primere da se na te nesrecne price jednostavno "pada"...Pokusavas da izgradis normalan i zdrav odnos sa nekim da mu pokazes da si zdrava licnost, odrasla u zdravoj porodici, da si videla i obisla puno sveta...procitala puno knjiga... Ne valja...Moras imati pricu o ocu alkosu koji te je izbacivao iz kuce, o sirotinji koju si trpela dostojanstveno...o tome kako si nagraisala u prvom braku i kako si najtuznija i najusamljenija osoba na svetu...Neki od muskaraca su videli da to pali kod zenskog sveta pa sam se naslusala tih nesrecnih prica od kojih je pola trebalo u vodu baciti ali sam se bogami svojevremeno i "primala" na neke. Elem sad primer opet imam gde je ona toliko nesrecni stvor...nezasticeni koga su svi odreda sutirali..nezeljeno dete...ma uzas...da postoji koncentracioni logor i to bi sigurno uslo u tu tuznu pricu...i on pao...kaze greh je da joj ne pomognem...da joj kupim nesto...da je izvedem da joj malo radosti dam...e pa onda kao greh je da je ostavim sad kad je osetila malo srece...e pa greh je da je ne ozenim jadna pa namucila se u zivotu...Gledam i krstim se...Jesam li ja gresna sto sam imala srecno detinjstvo...sto sam odrasla uz normalne roditelje sto si mu pruzili dovoljno ljubavi i paznje...Ja ne umem da lazem i da izmisljam da bi nekog razalostila al izgleda da patnja i bol prolaze...Sve sam videla i impresionirana ni sa cim ne mogu biti...nije dobro al tako je...