MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Kule od peska...

U zadnje vreme tako često ih gradi. Iako zna da su zidovi tanki i da nema temelja, a ipak ...
I zna da će se opet sve urušiti po ko zna koji put ...

Da gradi ispočetka? Da pokuša popraviti?

Ali šta da gradi, šta da popravlja kad ništa nije realno ...
Ne može dotaknuti, ne može osetiti pod prstima ...

Ništa.

Previše sebe daje ... a ne bi trebala ... samo joj je gore zbog toga ...

I obeća sebi da neće ... danas ...

Ali sutra opet nastavi po svom ... :(
 
insp53.jpg
 
Cinila se sebi tako mala da su joj njene lepe noge sada bile kao nozice
koje su slobodno visile u vazduhu jedva dodirujuci pod
dok je sedela na krevetu drzeci se za njegovu ivciu da ne padne..
Bilo joj je muka u stomaku..Od hladnoce koja joj je strujila telom vrat joj se kocio..
Osecala se kao Kafkin Jozef..u isto vreme optuzena i osudjena..
samo zato sto ga je volela a nije ispunila njegova ocekivanja u zadatom roku..
iako je zelela..ne trebas mi vise..dobovale su njegove zadnje reci po njenom mozgu
kao kisa po krovu koja je toga dana padala bez prestanka..
Imao je pravo na ljutnju..imao je pravo da ga boli..imao je pravo i da ga ne boli..
imao je pravo i da ne voli vise...imao je pravo na sve..ali nije imao pravo da joj sudi...jer,
da bi joj sudio morao je prvo sebi da sudi..i da se onda ako moze prvi baci kamenom na nju..

 
Osecaj udaljenosti provukao se kroz vreme. Onako, kao da sam sitan vez vezla po sopstvenom umu,
pa se u svoj toj kucnoj radinosti zanela i prepunila okvire postojece i nepostojece..
Viler je bedni amater u poredjenju sa detaljima i kicerajem koje je u stanju da stvori ustalasana podsvest
senzorno deprivirane osobe koja poslednjih dana hoda naokolo u mojim cipelama i pretvara se da joj je bas super.
Sve potaman. I cipele. I ono u njima. Ali je osecaj dobar. Istinit.
Kao da se uvijete u oblak sopstvenih misli i pravite se da ste nevidljivi sebi i drugima... i koracate...
jedan za drugim nizete korake lagano, ritmicno, sve po diktatu nekog ubrzanog sranja
koje ste ubacili u slusalice da vas odrzi u samozavaravanju da ste prisutni i da jos uvek imate cula.
Netelesan osecaj slobode. Glasne nevidljivosti jer cutite.I cini da spoljni svet bude manje realan,
a opet nekako ziv pod prstima kada se hvatate u prolazu za puzavice na zidovima tudjih kuca,
kao kad vam se vrati osecaj u utrnule prste pa poimate realnost dodirom, bezglasnim...
Odjednom ste u miru. Sa sobom i svetom - sto je lako
jer nekako u sebi znate da ste nepostojece sopstvo koje pluta u medjusvetu.
I sve je u redu. I sve je dobro. Svi su dobri. Sem vas, ali se silite da budete i vi dobri
i da oprastate nadugacko i nasiroko, onako u sebi...jer tako treba.
To je prava stvar. Taj oprostaj. Koji vam niko i nije trazio...
ali nece skoditi da ga ipak date, ne pricaju ljudi za dzaba da je dobra stvar.
I tako oprastate... i nekako se nadjete u vakuumu sopstvenih oprostaja koji vam kazu da ste smeni.
Opako smesni. Koga boli uvo za to dali ste vi oprostili ili niste.. Kome to jos treba..
Oprastam sebe radi, kazete neubedljivo...

vrabac4.jpg

 
1.

Kada se talasi uzburkaju a izlaza po pučini problema nigde nema trebalo bi po priči, predanju da uvek negde ima jedan svetionik koji svetli.. Za jednu lutalicu koja sanja, luta, pije dan, noću ga vari, svari, pa ujutru ispljune, vrlo lako mogu da se izgubim.. Ne samo da pogrešim prevoz, smer, ulicu, da zagledana u nebo odem u sasvim pogrešnu iako sam bar mali milion puta tuda prošla, da zagledana u svoju dušu dok pokušavam da „sredim“ police, pa umesto da ih složim po redu, da se natalože, one se sruše, pa napravim još veći haos.. Da li sam ja onda u haosu, ili je haos u meni ostaje kao večita nejednačina, gde znak veće je uvek okrenuto ka meni.. I dok sam se bezuspešno koprcala od života, dok sam posrtala na pločniku hodanja, saplitala o kamenčić i smejala se svojoj nespretnosti, ludo verujući da je ipak sve lepo, ne shvatajući davnu istinu da se svaki lep, prelep, vanzemaljski trenutak, mora platiti jednim isto tako nezaboravnim trenutkom. I pričaše mnogi da ne žališ, da možeš opet u istu bi rupu upao, platio cenu i znao da si bio uzvišen.. Mazohistički, rekoh sebi, lepota je u malim stvarima, i nastavljah da učim da hodam.. Imala sam dobru podršku. Četvoro ljudi, četiri musketara bdilo je nad mojim snom. Imali su tu ludu „slučajnost“ da me upoznaju. Ili da pomognu meni da upoznam sebe. Atos, Portos, Aramis i D’ Artanjan…

world_lighthouse.jpg
 
2.

Naizmenično su me čuvali, osvetljavajući mi put, svako onako kako je umeo.. svetlom koje je isijavalo iz njih ulazeći u moju dušu i grejući je kada sam bila na svojim „hodočašćima“… Uvek bi im se vraćala kada svetlosti ponestane, a bili su kao boje duge.. Atos, oduvek zelena, sveža, mirisna, .. Portos, nežno zuta, Aramis modro crvena, D’Artanjan zauvek crna..

Sačinjeni od nežnih vlakana, sa svim svojim specifičnostima koje nosiše u sebi, behu oličenje nečeg što je poznato kao savršenstvo. Ušuškana u njihovu bezgraničnu ljubav prema meni njihva reč za mene bila je sveta. Žedna posle noći nespavanja, oni su bili moja voda, bez koje nisam mogla, svetionik za mračne trenutke, sigurna kuća, beg, spas..

Nisam ih viđala u isto vreme i stalno.. Prvo je otisao D’Artanjan, onda je otišao Atos, zatim se D’Artanjan vratio pa posle kratkog vremena otišao, onda sam dobila Aramisa, žaleći za prva dva, onda sam u moru ljudi ugledala Portosa, i D’Artanjan opet beše vraćen. Ostali su samo njh dvojica. Ili dvoje.

Izgubiš nešto, nešto dobiješ, zalečiš ranu, onda novu zadobiješ, pa taman kad pomislim da je staklo dovoljno čvrsto, ono se raspe na hiljade delova, i umesto da ga bacim ja ga opet lepim, žao mi je i tako sve u krug..

Iako među njima važi čuveno: Svi za jednog jedan za sve, naša jednačina je zbog nemogućnosti da se svi sklope, ipak su to različiti ljudi, bila: Ja za tebe ti za mene kad kome pre zatreba. I funkcionisalo je. Nije trebao kantar, ni tegovi niti se merilo. Ulagala sam kao u „kuću snova“ gradila, bez merenja na vagi Opšte Pravde i Nepravde koliko dajem i da li će bilans na kraju ostati pozitivan ili ću biti u dubokoj dubiozi.
 
3.

Atos je otišao. Prodavši 18 dugih godina za jednu. Prodao je i brojne zakletve, nadanja, planove, sećanja, mnogo prvih stvari, mnogo noći i dana, mnogo tajni, suza, lepote.. Mnogo toga je prodao, a obogatio se za jednu godinu. Čula sam skoro da je ta jedna bila cist poraz. Išla sam da ga posetim, uprkos izdaji, zakleta da ću reći sve što želim, što me tišti.. Rekao je da su se ogrešili o njega, ta jedna godina u koju je mnogo uložio vratila mu je vrlo malo. I zaćutala sam. Ipak sam ja uložila 18. Zatvarajući vrata, znam da sam ih ostavila ipak malo otškrinuta, ali samo sa njegove strane. Da ako poželi da se vrati. Ipak me on zna najduže od svih…

D’ Artanjan vrlo nestalna osoba, dolazila je i odlazila samo zbog mene. Ne shvatajući tamu i crninu koju je nosio u sebi naspram svoje savršene beline unosio je nemir. Jedini je znao da se smejem dok spavam, da često mazim jastuk misleći da su mačke, da se bojim filmova sa nasiljem, da umem da se popenjem na oblak, sednem i čikam ga, da se popenje i on, da nateram čoveka koji se boji vode, da ipak uđe u nju, svasta nešto.. Mnogo toga je znao, bio uz mene kada je bilo lako, kada sam mogla i sama. . Samo jednom sam ga sa suzama onim koje peku i bole, sa kristalima u očima molila da mi pomogne. Da me spasi same sebe. Prvi i poslednji put. Nije ih video, a kako bi? Kristali su se razbili, kao da je bitno, ali otišao je i taj svetionik. Svetlo se ugasilo. Tražio mi je vreme od jedne godine. A posle bajka. . A ja sam kristale izgubila, i njega.. ali on to još uvek ne zna. Otićiće, vreme neće dobiti, ali ovog puta zauvek…

Aramis.. Trula višnja, Aramis. Modra, ona koja ubija prvo sebe, pa onda onog pored nje. Kupio me je rečima, dušom, očima. Uvek tako dalek, da su mi pre i Bogovi sa Olimpa bili bliži, a opet tako haotično brzo znao je da unese mir u mojoj polici. Da smiri spise, prepiske, misli, razmišljanja, da ih učutka jednom reči. Samo jednom. Jer sve što je više od zla je. Umeo je da ubere kupine u zimu i donese ih. Odakle mu ni dan danas nisam shvatila. Njegova duša kao zamak srednjeg veka. Kapije i podzemni tuneli, mnogo tame, i svetlosti ali samo na mestima koje on želi. Nemir i savršen mir. Tama i svetlost. Poznato i šok. Sve je bilo u njemu. Demon i andjeo. Jedno veče reči su prerasle taj broj jedan. I bile su zle. Demon je proradio, usledio šok, tama, nemir, i sve se izokrenulo. Srušio je svetionik sam, dozvoleći da ga pobedi broj jedan.

Sada sedim i sumiram sve te svetionike, moje duše, srca, misli.. Ostao mi je samo Portos. Najmanje ga znam. Nekih par meseci. A kao da je toliko godina. I opet ulazem znajući da sam u velikim gubicima i dubiozama od prethodnih loših poteza. Ali nema veze… Ovde nema svetionika, to je samo ruka koja biva pružena kad ikad.. Moj nemir smiruje tako sto me iznervira, da jedan problem zamenim drugim, a da pri tom ni jedan ni drugi nisu rešeni. Natera me da se nasmejem kad mi je do smeha najmanje, a opet i suze mogu tako lako da nam skliznu niz obraz. I volim ga zbog toga. Ne razmišljam hoće li otići i za koliko će me prodati. Ipak i ja imam cenu.. Neka samo ne bude za male pare.

Plovim morem, svetionici su davno ugašeni, sada pratim samo mesečinu, i znam da će goreti dok bude i mene.. Ako gledate film, shvatićete da ovo nisu „oni“ Musketari.. Neki uopšte nisu muškog roda.. Bili su to moji drugovi, prijateljice, drugarice, momci, ljubavi, sreće, tuge, … Oni su samo moji, nekad bili, postojali, srušeni i urušeni ostaci Starog Grada.. U njih je uloženo mnogo prijateljstva, ljubavi, žrtvovanja, suza.. I bilo je čarobno dok je trajalo. Sada samo plaćam cenu te lepote. I kao što rekoše nije mi žao. Da mogu sve bih ponovo..

157363-1168283-large.jpg
 
Brojim. Prebrojavam. Dane i sate.
A sve se polako zakuvava.
I ceka me.
Tezak neki ritam.
Kafanski.
Da se popnem na sto.
Sutnem neopreznu casu pod nogom.
Zaboravim za jednu noc – mesece.
Prestanem da zivim buducnost i proslost. Stopim se sadasnjoscu.
Rasirim ruke. Pustim kukove u promet. Zabacim kosu. Sklopim oci da ne vidim nista i ne cujem nista sem ritma.
Zajebi me sa jazz-om i blues-om i svim dobrim muzikama ovog sveta. Ne treba mi to.
To je muzika moje izolovanosti. I mog duha. A ja hocu muziku za telo. Jeftinu neku. Sa skupim ritmom. Pored stola. Kafanskog.
Drvenog, po mogucstvu, da izdrzi tezinu neisplakanih suza i neostvarenih namera skrivenih pod siskama.
Da mi budu tu njegovi osmesi. Da se vratimo zajedno u vreme kada sam jos verovala da se vetrenjace mogu pobediti.
Ma… zajebi me i sa vracanjem… necu da se vracam, necu da putujem kroz vreme.
Hocu samo sto laksi alkohol na usnama, sto guscu grudvu u grlu da ne pustim glasa, sto tezi ritam u nogama, kukovima, ramenima…
da osetim sopstveni puls u vazduhu… zivotinjski da ga osecam kozom i krvlju i usnama i jezikom i prstima i…
...da pukne casa i raspe se kao moj zivot na 1001 svetlucav, ostar komadic…
sto ce ga u prah pretvoriti marsirajuca stopala onih koji tu noc budu delili sa mnom…


 
Svu vodu, s neba, upiću pogledom.
Oči su mi crvene.
Reči slabe, tvrde.
Mislim o svemu, ograđena zidom.
Jedna ja, daleko od druge Mene.

Udaraju kapi o krovove,
Prolaznike… automobile.
Uspavljuje me pljusak.
Preispitujem snove,
I izgubljene lutke, koje su se vratile.
Zamišljam tvoj korak…

Mrzim ovakve dane.
Vratim se u neko drugo doba.
Kad je sreća bila – sreća…
Prokleta kiša… Neće da stane!
 
Pitaš se ponekad ima li fer igra ikakvog smisla na igralištu gde su pravila skrivena. Gde nema propisan broj igrača i nema crta koje omeđuju teren. Nema lopte, sudija se poneki i nađe, ali bez autoriteta. Semafori su ugašeni, komentatori mrmljaju svoje tračeve iz senke.

A rekli su ti da vrede ona pravila koja doneseš sam sa sobom. Radi onako kao što bi voleo da tebi rade. Zamisliš svu tu igru u svojoj glavi, odrediš šta želiš, a šta ne. Držiš se toga. Igra je uvek fer, misliš. Dobri filmovi završavaju pravdom. Dobro, negde usput naučiš da ne valja previše očekivati. Podizati nade, fantazirati. Naučiš držati želju negde tik iznad crte ravnodušnosti. Naučiš čekati bez ispada, bez crvenih kartona. I uživiš se, naravno. I uživaš.

A onda, bez upozorenja, teren prazan, tribine utihle. Trava je mlada i uredno podšišana, neizgažena. Nejasna slika publike bledi ti na očigled. Ostaješ sam. S blagim osećajem propuštene zabave. I s vrlo jasnim osećajem propadanja i besmisla. Igrao si fer. Ali, igre više nema. I pitaš se, jesi li uopste igrao?
I kad prođe vreme, uveriš se da nisi. Da su lica na terenu bila tek senke davno zamišljenih saigrača i protivnika. Prođeš još jednom sve unutrasnje dijaloge, pospremiš ih u fioke i tajne pretince, za jednom, u penziji, možda.

A onda ti svemir pošalje znak. Nenajavljeno. I shvatiš. Ipak si igrao, ali od početka nisi imao šanse s tim fanatičnim fair playom.

Pravila ne vrede.

Garancija nema.

Scenarista nije opsednut pravdom.

Život nije fer.

Ljubav nije nagrada.

 
Poslednja izmena:
Trebalo bi da imamo zemlju k'o grumen
Veličanstvenog sunca
I zemlju mirisne vode,
Gde je sumrak tanani, šareni veo,
Zlatan i rumen,
A ne ovu zemlju gde je život leden
I sveo.

Trebalo bi da imamo zemlju drveća
Čije su krošnje kao visoke grive,
Čije su grane krive
Otežale od brbljivih papagaja,
Blestavih kao dan,
A ne ovu zemlju gde su sve ptice sive.

Ah, trebalo bi da imamo zemlju milina,
ljubavi i radosti i vina
Uz pesmu i smeh,
a ne ovu zemlju gde je radost greh.

Langston Hughes

images
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top