MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

Po ko zna koji put, tama se tako neprimetno uvukla u moje srce, nateravsi suze da krenu, a preda mnom ponovo stoji isto pitanje "Zasto ja?" Razlika izmedju mojih i pitanja mnogih prolaznika mog i mnogih drugih zivota je sto vecina trazi mnogo. Nikada nije dosta. Nasuprot njima stojim ja, suocena sa sobom, svojom sudbinom, ponovo postavljam isto pitanje, pitanje bez odgovora. Trazim zrno peska u pustinji. Ono malo zrno srece koje ce meni biti dovoljno. Kada mi je sudbina nju odnela, shvatila sam da male stvari u ovoj velikoj zbrci koju nazivamo zivot,puno vrede. "Ali sta kada i to malo pocnem da gubim" Ceo zivot slusam kako smo svi jednaki,kako svi zasluzujemo isto. Gde je sada sve to? Kada sve krene na gore vise niko ne zasluzuje isto srece,ljubavi,postovanja... Nekima zelje pocnu da se gase,pucaju kao mehuri od sapunice. "I zasto ja sada ne mogu ljubomorno da ukradem bar delic srecne sudbine? On nece ni primetiti,a meni ce mnogo znaciti." Zasto,zasto,zasto... Kao eho se vraca i ubija me svaki put sve jace,i jace... Ubija nadu od koje sam toliko zivela. "Zelje se ne ostvaruju ako ne verujemo u njih,i ako se ne nadamo",cujem glas srca. Ali glas razuma govori drugo. Kako da se nadam kada zelja koja stigne do vrha,kao balon u nespretnim rukama pukne. Svi moji snovi odlete,nestanu. "I da... uvek se zapitam gde sam pogresila,ali cesto shvatim da nisam ja ta koja pravi greske,vec drugi. " Iako imaju mnogo,oni zele i to malo moje radosti,za sebe. Sebicno mi se smeju u lice ne shvatajuci moje suze. Sitnice su te koje me na trenutke vode do vrha, ali vrlo brzo i spustaju na dno. Trenutak je dovoljan da promeni sve,a ceo zivot,nekada ni toliko da shvatimo zasto mi... zasto bas nama pripada takva sudbina. Zivot je preda mnom,mozda i nadjem odgovor,a i ako ne... Sigurna sam da ce pre neko izgubiti svoje MNOGO,i nece imati NISTA,a da cu ja dobiti svoje MALO...

Pođimo na izlet
na samu ivicu provalije.
Jedimo, pijmo i veselimo se
leđima okrenuti ambisu.
I u čas sumraka
kad ne možemo razlikovati
laste od slepih miševa,
poklone od pretnji,
zabranimo ozbiljne pesme kao što je ova.

Ovo je naš beznadežni raj.
Ovo su cveće naše oči zalivale.
Vino ceđeno iz naših vena,
melodije izvijane iz šupljih kostiju,
dok veselost lije iz živih rana.

Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
je nece tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve sto dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Rajner Marija Rilke

Dan je bio predivan..nije mogla da sedi u kuci...izasla je u jednu dugu ..dugu setnju..
obukla je zelenu trenerku sa prslukom..patike..kosu vezala u rep..nije nosila mobilni..
ni ranac..nista samo kljuceve od stana u dzepu...
naocare za sunce krile su povremene suze koje nije mogla da zaustavi...Danas je bio takav dan.
Cinilo joj se daje isplakala svih desetak kilometara..
sve ono sto je bilo..sve ono sto nije i sve ono sto je trebalo da bude..
vise ni jednu suzu nece pustiti..

Jutra daljinom
mirisu po tebi .
Neprospavane noci
Zaboravljam dodirom
nasih misli

Pogledom te trazim
Mirisom svojim dozivam .

Ako te ne bude
U mom vidokrugu,
preci ces potpuno u moje telo.

Tamo gde si ljubavlju zacet ,
i umreti mozes samo tu .
Sagoren ljubavlju ,
Jedino i samo mojim umiranjem

Posmatram kako dogoreva cigareta na ivici pepeljare, plavicasti dim ciji put prema tavanici
remeti disanje, poigrava, izvija se, prati ritam udisaja i izdisaja.
Zasto sve ima prizvuk tvoga imena, neka rec koja nema znacenje, nema smisao,
izgovorena po slogovima ne znaci nista, a ipak je sposobna da oivici citav jedan svet sa tobom
Zelim da vratim vlastiti ritam svom disanju, da ga naucim na staro.
Tiha igra bubnjeva u daljini, misli, ujednacena, mukla, tupa, duboka,
melje svaku pomisao koja ne vodi putu kojim odbijam da krenem.
Zatvaram oci, pustam da muzika i dim zaogrnu svaku stvarnost koja mi moze razbiti snove.
Plasi me zvuk slomljenog stakla, plasi me svetlost zarobljena u krhotinama razasutim po podu,
plasi me krhkost celine koja se drzi zajedno dokle god o njoj mislim kao celini.
Ponekad me uplasi lakoca spremnosti da neki san pustim da odleti,
kao dete koje otvara saku i posmatra zmaja koji, lelujajuci na vetru, odlazi u nepovrat.
Jos vise me plasi odlucnost kojom odbijam da otvorim saku i zagrlim slobodu vetra pod krilima.
Mozda si,konacno,sa ovim uspeo da me privezes,osvestis..
upletenu tobom dok ovijas moje misli nitima koje pokazuju ulaz u lavirint...
Slusala sam, nocas, kako zvone teraci zlih duhova. Ima li ih vise u vetrovitim nocima,
ili je njihovo prisustvo jasnije u uskovitlanim granama drveca.
Sve je tako tiho uprkos svim tim zvucima koji bude osecaje duboko u meni.
Treperavi odjeci zarobljene ceznje, zabranjene zelje,
drhtavi nizovi slika koje plove pred ocima.
Tako lako, tako prirodno bi bilo rasiriti krila...
ostala su sklopljena

Ovako se osecam veceras kao ovo malo ostavljeno mace
i takve su mi i emocije..

Rasula se
moja sutra
kao niske
potrgane.
Sama hodam,
čuvam nisku
mojih juče
u grudima,
ravnodušna,
gluva, nema
za buduće
neke dane.

Todora Škoro

Ne ovako zaista ne mogu dalje,treba mi snage za pravu odluku....

Mozda ces shvatiti koliko me volis,ali bice kasno....

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Hristos Voskrese


neka je ljubav,mir u dusi,sreca i zdravlje

Ako..

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čujes laži,
Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.

Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh;
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće
Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje: "Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, BIĆEŠ ČOVEK, SINE MOJ!
R.K