sklopotnica
Zainteresovan član
- Poruka
- 173
Канадски генерал Мекензи за „Блиц“ - Није било геноцида у Сребреници
Блиц
15. јул 2005.
Читаоци тиражног канадског листа „Глоуб енд мејл“ имали су јуче јединствену прилику да од првог команданта мировних снага у Босни, генерала Луиса Мекензија сазнају истину о догађајима у Сребреници 1995. године, која је далеко од слике коју покушавају да прикажу поједини страни медији.
- Био сам тамо, знам шта се дешавало и желео сам да покажем да слика није црно-бела, да „лоши“ нису одједном дошли и поубијали „добре“. Ситуација је много комплекснија - каже у разговору за „Блиц“ генерал Мекензи који у свом тексту тврди да ни приближно 8.000 муслимана није убијено у Сребреници, као и да су снаге под командом Насера Орића убиле неколико хиљада српских цивила.
- Свестан сам да ће ме можда оптужити да ћу овим текстом стати на српску страну, али људи морају да схвате да истина није једноставна. Људи греше јер желе да ствари упросте и не желе да прихвате да у Сребреници није било „црних“ и „белих“ него да су сви били мање-више криви. Ја немам никаквих проблема да оптужим Младића за злодела, али исто тако тражим и да они који су убијали Србе буду кажњени - каже Мекензи за „Блиц“.
Он свој текст у „Глоуб енд мејлу“ почиње подсећањем на догађаје из марта 1993. када је његов наследник на челу Унпрофора, француски генерал Филип Моријон, противно саветима његових шефова из УН, дошао у Сребреницу са малим контингентом канадских војника и рекао становницима да ће их УН штитити. „Његови шефови у УН у Њујорку били су бесни због тог обећања, али пошто су медији били на страни Моријона, одлучили су да уведу концепт ‘заштишћених зона’ за шест области у Босни, укључујући и Сребреницу“, пише Мекензи.
Канадски генерал даље пише: „Када су ме питали колико војника је потребно да би се заштитила област, рекао сам 135.000 рачунајући да Срби имају снажну артиљерију. Нови командант УН у Босни, белгијски генерал Франсис Брикемон казао је да је спреман да област брани са 65.000 војника. Тадашњи генерални секретар УН Бутрос Бутрос-Гали препоручио је Савету безбедности да УН пошаљу 27.500 војника, а Савет безбедности је прихватио 12.000. Шест месеци касније мање од 2.000 војника Унпрофора добило је задатак да брани Сребреницу.“
Мекензи наводи да није протекло дуго док босански муслимани нису схватили да УН нису у могућности да одрже обећање о одбрани Сребренице. „Уз помоћ са стране они су успели у област да убаце на хиљаде бораца и доста оружја. Како су постајали боље опремљени и обучени, почели су да нападају ван Сребренице, пале српска села и убијају њихове становнике, а онда би се хитро повлачили у безбедну област под окриљем УН. Напади су достигли кулминацију 1994. године, и наставили су се у 1995. када су канадске снаге замењене са холандским. Када се 1995. године снег отопио, Насеру Орићу, који је водио муслиманске борце, постало је јасно да ће српске снаге напасти Сребреницу како би га спречили да и даље напада српска села. Због тога он са великим бројем својих војника бежи из града. Сребреница је остала небрањена с уверењем да ће ако Срби нападну небрањени град, НАТО и УН напасти Србе. И тако су Срби ушли у град без великог отпора.“
Мекензи даље бележи: „Муслимански мушкарци и старији дечаци су одвојени, а старци, жене и деца су пребацивани у правцу Тузле на безбедно. То је страшно, али исто тако треба рећи да ако неко жели да изврши геноцид, он неће дозволити женама да оду, јер су оне кључне за одржање једне групе коју покушавате да елиминишете. Многи мушкарци и дечаци су убијени и сахрањени у масовне гробнице.
Збиром два лоша никада се не добија добро, али они моменти из историје због којих нас је срамота због нечињења да се она спрече, не могу да се гледају изоловано без контекста који су до њих довели“, закључује Мекензи.
Блиц
15. јул 2005.
Читаоци тиражног канадског листа „Глоуб енд мејл“ имали су јуче јединствену прилику да од првог команданта мировних снага у Босни, генерала Луиса Мекензија сазнају истину о догађајима у Сребреници 1995. године, која је далеко од слике коју покушавају да прикажу поједини страни медији.
- Био сам тамо, знам шта се дешавало и желео сам да покажем да слика није црно-бела, да „лоши“ нису одједном дошли и поубијали „добре“. Ситуација је много комплекснија - каже у разговору за „Блиц“ генерал Мекензи који у свом тексту тврди да ни приближно 8.000 муслимана није убијено у Сребреници, као и да су снаге под командом Насера Орића убиле неколико хиљада српских цивила.
- Свестан сам да ће ме можда оптужити да ћу овим текстом стати на српску страну, али људи морају да схвате да истина није једноставна. Људи греше јер желе да ствари упросте и не желе да прихвате да у Сребреници није било „црних“ и „белих“ него да су сви били мање-више криви. Ја немам никаквих проблема да оптужим Младића за злодела, али исто тако тражим и да они који су убијали Србе буду кажњени - каже Мекензи за „Блиц“.
Он свој текст у „Глоуб енд мејлу“ почиње подсећањем на догађаје из марта 1993. када је његов наследник на челу Унпрофора, француски генерал Филип Моријон, противно саветима његових шефова из УН, дошао у Сребреницу са малим контингентом канадских војника и рекао становницима да ће их УН штитити. „Његови шефови у УН у Њујорку били су бесни због тог обећања, али пошто су медији били на страни Моријона, одлучили су да уведу концепт ‘заштишћених зона’ за шест области у Босни, укључујући и Сребреницу“, пише Мекензи.
Канадски генерал даље пише: „Када су ме питали колико војника је потребно да би се заштитила област, рекао сам 135.000 рачунајући да Срби имају снажну артиљерију. Нови командант УН у Босни, белгијски генерал Франсис Брикемон казао је да је спреман да област брани са 65.000 војника. Тадашњи генерални секретар УН Бутрос Бутрос-Гали препоручио је Савету безбедности да УН пошаљу 27.500 војника, а Савет безбедности је прихватио 12.000. Шест месеци касније мање од 2.000 војника Унпрофора добило је задатак да брани Сребреницу.“
Мекензи наводи да није протекло дуго док босански муслимани нису схватили да УН нису у могућности да одрже обећање о одбрани Сребренице. „Уз помоћ са стране они су успели у област да убаце на хиљаде бораца и доста оружја. Како су постајали боље опремљени и обучени, почели су да нападају ван Сребренице, пале српска села и убијају њихове становнике, а онда би се хитро повлачили у безбедну област под окриљем УН. Напади су достигли кулминацију 1994. године, и наставили су се у 1995. када су канадске снаге замењене са холандским. Када се 1995. године снег отопио, Насеру Орићу, који је водио муслиманске борце, постало је јасно да ће српске снаге напасти Сребреницу како би га спречили да и даље напада српска села. Због тога он са великим бројем својих војника бежи из града. Сребреница је остала небрањена с уверењем да ће ако Срби нападну небрањени град, НАТО и УН напасти Србе. И тако су Срби ушли у град без великог отпора.“
Мекензи даље бележи: „Муслимански мушкарци и старији дечаци су одвојени, а старци, жене и деца су пребацивани у правцу Тузле на безбедно. То је страшно, али исто тако треба рећи да ако неко жели да изврши геноцид, он неће дозволити женама да оду, јер су оне кључне за одржање једне групе коју покушавате да елиминишете. Многи мушкарци и дечаци су убијени и сахрањени у масовне гробнице.
Збиром два лоша никада се не добија добро, али они моменти из историје због којих нас је срамота због нечињења да се она спрече, не могу да се гледају изоловано без контекста који су до њих довели“, закључује Мекензи.
