Marko Vidojković

Ležao sam na kauču, na Karaburmi, i gledao drugi dnevnik.
„Najnovija u nizu neverovatnih vesti koje nam stižu jeste i ta da se vlasnik korporacije Sigma, multimilijarder Predrag Zelenović, pridružio beskućnicima koji žive na ćošku Bulevara despota Stefana i ulice Džordža Vašingtona. Da pogledamo prilog.“
Na snimku se video Zelenović, u armani odelu, kako sedi između dva odrpana bradata klošara, i prosi. „Šta vas je navelo na ovaj korak?“, bilo je pitanje reportera. „Šta me je navelo? Pa je l’ znaš ti koliko sam ja para pokrao?! I za vreme Slobe! I posle Slobe! Brda! Brda para! Dosta je bilo, sad hoću da budem s ovim momcima, ovde, a pare ću sve da podignem s tajnih računa na Kajmanskim ostrvima i zapalim ih“, kezio se Zelenović, a levi bradati mu je dobacio: „Nikoga nisi pitao da sedneš s nama, ua!“. „Evo, evo“, počeo je Zelenović da vadi lovu iz džepova i da im gura u ruke. „Je l’ ovo dovoljno da se postane član vašeg društva?“ „Ah, pa dobro, ako je situacija takva, i ako čovek nema gde, onda okej“, rekao je drugi bradati, grabeći pare. „Alava strvino, prodaćeš našu slobodu za šaku tajkunskih para!“, iznervirao se prvi bradati i udario ga po rukama. „Momci, momci, ne svađajte se! Evo, ako je problem, sedeću ja preko puta, kod pekare“, smirivao ih je Zelenović, a u kadar su počeli da uleću i slučajni prolaznici koji su grabili novčanice s trotoara.
„Šta reći“, zaključila je voditeljka. „Na ulicama smo sreli i grupu građana koja je, vraćajući se s jedne sahrane, svratila do skupštine, navodno s namerom da je zapale. Građani su insistirali da nisu uzimali nikakve tablete i da ih je na ovaj poduhvat naterala bezizlazna situacija u kojoj se društvo nalazi. Da pogledamo šta su naše kamere zabeležile na licu mesta.“
Na ekranu se pojavilo znojavo lice mog strica i ja sam počeo slatko da se smejem. „Kakve, bre, tablete! Ne trebaju meni nikakve tablete da mi kažu šta treba da se radi! Treba da se pali! U pravu su ona deca što pale sve živo! Treba da se pali i živo i mrtvo!“ „Tako je!“, dreknula je ekipa od njih desetak oko njega, među kojima su bili moja strina, iza nje moja maćeha i još nekoliko gostiju sa ćaletove daće, a skroz pozadi Dušan, koji je odnekud iskopao zastavu duginih boja i njome vitlao. „Ali, šta ćete da radite kad se suočite s policijom?“, pitao je reporter, a kamera se okrenula prema dvostrukom kordonu, koji je bio formiran da štiti skupštinu od nekoliko sličnih grupica koje su se okupile s istom namerom kao i banda mog strica. „Mi nećemo stupiti u akciju dok god policija ne pređe na našu stranu! Stajaćemo ispred njih i čekati, a onda ćemo svi zajedno da palimo!“, zagrmeo je moj stric. „Ja sam gej!“, uzviknuo je Dušan iz pozadine, a neka dva lika koja su prolazila, prišla su mu. „Šta si ti?“, zarežao je jedan. Prilog se tu prekinuo.
„Dragi gledaoci, situacija je manje-više slična u svim delovima zemlje. Ono što je zanimljivo jeste to da je epidemija požara nakratko zaustavljena najnovijim dešavanjima, ali šta će se dalje desiti niko ne ume da kaže. Jedini iz vlade raspoložen za razgovor sa javnim servisom bio je ministar vera, prostornog planiranja i životne sredine Dragoljub Batrović, i on je večeras sa nama u studiju. Ministre, šta se ovo dešava i šta vlada namerava da učini?“
„Dešava se opšte ludilo, a vlada nema pojma šta da radi. Nismo imali pojma ni za manje stvari. Setite se samo onih suša od prošlog leta i onog stravičnog snega od prošle zime.“
„Ali, ministre, kako možete tako da pričate? Jeste li otkrili nešto više o tim multivitaminskim tabletama? Ko je to uvozio? Kako je to stiglo do tako velikog broja građana?“
„Kakve crne multivitaminske tablete?! To vam je jedna neviđena gudra! Kakve veze ima ko je uvozio, verovatno je podmićeno nekoliko ministarstava da bi se ta akcija izvela. Ko zna, verovatno i moje. Mogu da kažem samo: svaka čast.“
„Kome svaka čast, gospodine Batroviću?“
„Onom ko napravi tu tabletu! Evo, ja sam probao jednu, bio sam dobrovoljac u ime vlade, uzeo sam ja jednom i LSD, na svadbi mog brata od ujaka, u Budvi. Bilo je super, ali ovo je neverovatno!“
„Uzeli ste tabletu?“, ustuknula je voditeljka. „I? Šta vam je sada?“
„Sad mi je do jaja!“, dreknuo je Batrović. „Eh, da mi je ovo ranije prošlo kroz organizam, ne bi se Dragoljub Batrović maltretirao deset godina po šugavim advokatskim kancelarijama nego bi išao da **** po Italiji, kô njegov prađed Milo!“
„Ministre...“
„A najzanimljivije od svega jeste to što su mi uzeli krv i nisu ništa pronašli! To jest, malo mi je pojačana sedimentacija, ali to mora da je od onog kupleraja u Mirijevu, u koji sam vodio one Bugare. Nema traga nikakvoj hemikaliji! Ništa se ne vidi! Kao da nisam ništa uzeo, a promena je očigledna, je l’ tako?“, dreknuo je.
„I više nego očigledna...“
„Hajde, lutko, uzmi i ti jednu, pa da odemo malo u montažu, a?“, namignuo joj je i spustio jedan av-av u čašu s vodom.
„Ne dolazi u obzir! Molim vas, udaljite ministra iz studija!“
U kadar je uleteo jedan od ministrovih telohranitelja i zgrabio voditeljku za revere.
„Ko, bre, da udalji mog ministra, *****?! Popij to ili bijem!“
„Samo, sabrano, Mirko“, dobacio mu je Batrović.
„Reklame, reklame!“, dreknula je voditeljka. Ekran je, na sekund, bio crn, a onda je krenula degenska reklama za pivo s četiri kilava jadnika koja se, ispijajući pivčinu, pripremaju za nastupajuće dugo toplo leto.

Kliknite za proširenje...