PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
Преносимо комплетан Чланак из Хрватских новина "Слободна Далмација", ни Српски непријатељи нису могли да прећуте овакве монструозности.
Преузето са сајта Слободне Далмације, Хрватска
http://www.slobodnadalmacija.hr/20010927/temedana.htm
РАТНИ ДОСЈЕ У БиХ НАКОН ОСВАЈАЊА ПЛАНИНЕ ОЗРЕНА У РУЈНУ 1995., ПРИПАДНИЦИ ОДРЕДА "ЕЛ МУЏАХИД" ПОЧИНИЛИ СУ МОНСТРУОЗНЕ ЗЛОЧИН
МУЏАХЕДИНИ СУ ЗАРОБЉЕНИЦИМА СЈЕКИРАМА И ПИЛАМА СЈЕКЛИ ГЛАВЕ
Муџахедини пристигли из арапских и исламских земаља, окупљени под заставом на којој је писало "Наш пут је џихад", почели су ритуално клање у кампу Гостовци. Они заробљеници који још нису дошли на ред, морали су љубити већ одсјечене главе
Пише: Даворко СТАНИЋ
У Босни и Херцеговини јавно се мишљење протеклих дана присиљено суочити с чињеницама о ратним злочинима које су починиле постројбе Армије БиХ и све бројнијим захтјевима Хаашког трибунала за изручење осумњиченика бошњачке националности. Генерал Сефер Халиловић драговољно се упутио у Хааг, спреман доказивати да су Алија Изетбеговић и генерал Расим Делић најодговорније особе за проведбу операције "Неретва 93", у којој је дошло до покоља Хрвата у селу Грабовици.
С невјерицом су у Сарајеву примљене вијести о наводном боравку Алије Изетбеговића у Хаагу и о тајној оптужници која је подигнута против њега. Иако службени потези сарајевских власти и реакције грађана наглашавају потребу откривања ратних злочина без обзира на националност, објављивање позадине борби за средњобосански градић Возућу и детаљи о операцији "Ураган 95" изазвали су стање дубокога шока.
Одсјечене главе као дар?
Тек када су истражитељи Хаашкога суда завршили своју трогодишњу истрагу, и када је постало јасно да ће се Међународни трибунал врло скоро позабавити и збивањима на планини Озрену од свибња до рујна 1995. године, босанскохерцеговачка јавност је дознала појединости једне од најкрвавијих и најмонструознијих ратних прича.
Тијеком вишемјесечних напора Армије БиХ за ослобађањем Возуће, успостављање контроле над Озреном и комуникацију Зеница-Тузла, припадници Одреда "Ел Муџахид", који је дјеловао у склопу Трећег корпуса Армије БиХ, починили су масакр над рањеним и заробљеним војницима Војске Републике Српске. Муџахедини, пристигли из арапских и исламских земаља, окупљени под заставом на којој је писало "Наш пут је џихад", стационирани у насеље Подбрежје код Зенице, брутално су ликвидирали и погубили педесетак српских војника одсјецајући им главе сјекирама и сабљама.
Драматична погубљења и ратоборни муџахедини који у рукама држе одсјечене српске главе снимљени су на пропагандним видеокасетама Одреда "Ел Муџахид" које се дистрибуиране донаторима по исламским држава. Но, ужасавају тврдње свједока и биљешке истражитеља да су главе несретних српских војника Треће озренске и Србачке бригаде наводно завршиле у Ирану и у сарајевском кабинету Алије Изетбеговића, као дар и доказ вјерности Алаху и исламу.
Комисија за тражење несталих Републике Српске након даyтонског споразума трагала је за 463 особе нестале на подручју Возуће у јесен 1995. године. Кући се из заробљеништва вратило 157 српских војника. На различитим локацијама, тијеком истраге коју су на захтјев обитељи несталих и српских удруга "Вијенац" и "Возућа", 1999. године покренули Царлос Wестендорп и главна тужитељица Хаашког трибунала Лоуисе Арбоур, ексхумиран је одређени број тијела без глава. Али, ни до данас нису пронађени посмртни остаци око 240 особа српске националности.
Муџахедински покољ чудом је преживјело осам заробљених српских војника. Довољно да њихова свједочења покрену истрагу о овом ратном злочину, коју је српска страна упорно захтијевала, тешко оптужујући заповједнике Другог и Трећег корпуса Армије БиХ, генерале Сеада Делића и Сакиба Махмуљина.
Посебно Махмуљина, који је од формирања Одреда "Ел Муџахид", у коловозу 1993. године у Зеници, био овлаштени часник Армије БиХ за везу муџахедина с државним врхом и Алијом Изетбеговићем. Сакиба Махмуљина, који је након даyтонског споразума постао замјеник министра обране Федерације БиХ, сарајевски медији терете да је као заповједник Трећег корпуса Армије БиХ посебно придонио исламизацији војске.
Срби скршени за седам минута
Војне припреме за напад на Возућу и заузимање планинских кота на Озрену, које су на 2000 метара надморске висине самоувјерено држали босански Срби, започели су у свибњу 1995. године. Прва операција носила је назив "Црни лав". Њоме је Армија потиснула Војску Републике Српске, прекинула њихову комуникацију преко Озрена и створила претпоставке за напад на Возућу. Међутим, напад на српске положаје који је услиједио 27. свибња 1995. године донио је прву велику ратну побједу муџахедина над Србима. Наиме, припадници "Ел Муџахида" су за само седам минута освојили стратешки важну коту Подцјелово и потпуно разбили линије српске обране. Пуне двије године Подцјелово, које су због важности Срби називали "врата српске Москве", постројбе Армије БиХ нису успијевале освојити. Већ тада су се муџахедини крваво обрачунавали са српским рањеницима и заробљеницима. На Подцјелову настају и први видеозаписи на којима се види одсјецање глава оштрим сјекирама и унакажена обезглављена тијела која леже у дубоким блатним рововима. Али, на Подцјелову је погинуо и муџахедински емир (заповједник) Абдулах Либи. "У српњу је према Возући услиједила операција названа 'Битка поноса', а онда 10. рујна 1995. године и посљедња фаза ове свете операције 'Ураган 95'", пише у извјештају који је 13. рујна 1995. године у свијет Интернетом упутила "Америцан Исламиц Гроуп". АИГ истиче да је у тијеку операција "Муслиманска Босна": "Послије дугог планирања, извиђања и молитви, руке муџахедина су дигнуте према небу молећи Алаха за побједу!" Операцијом "Ураган 95" непосредно је заповиједао Рефик Лендо, први човјек оперативне групе "Босна", на подручју Жепча и Завидовића. Уз постројбе Другог и Трећег корпуса, међу којима је одред "Ел Муџахид" опет имао посебан и најтежи задатак, јесу и "Црни лабудови", који су починили и ратни злочин у Грабовици. Циљ операције је био ослободити Возућу и "стављање непријатеља у окружење до уништења".
Извјештај Абу Ма'лија
Крајњи циљ "Урагана 95" био је прогон Срба и насељавање 10 до 15 тисућа бошњачких избјеглица (мухаџира) из Сребренице и Жепе. Сасвим је очигледно да се о њихову повратку у бошњачком политичком врху није ни размишљало. Један од заповједника Армије БиХ у својем је дневнику записао да "за акцију постоји особна наредба и заинтересираност предсједника Изетбеговића". Одређене су стимулативне мјере за освајање непријатељских тенкова и наоружања у износу од 300 тисућа марака. То се односило на одабране постројбе, међу којима је био "Ел Муџахид".
Међу српским војницима на Озрену владало је увјерење да не могу бити војнички поражени. Међутим, иако добро укопани и надмоћно наоружани, Срби нису могли схватити што догодило када су муџахедини кренули. "Владао је потпуни каос. Док зовем мегафоном војнике Армије БиХ на предају, примијетим дим и сазнам да на два километра иза мојих леђа гори српско село. Тада ми постаје јасно да су нам ушли иза леђа", свједочио је један официр Четврте озренске бригаде. Припадници "Ел Муџахида" су за четири минуте освојили стратешку коту Паљеник и срушили цијелу српску обрану. Возућа је била потпуно опкољена. "Као и у претходне двије операције, и у овој је погинуо емир, брат Абу Тхабит Ал-Масрy", пише у извјештају новог емира муџахединског батаљуна Абу Ма'алија, који наводи имена погинулих муџахедина из Јемена, Алжира, Саудијске Арабије, Туниса и Босне.
"Џихад-операције око Возуће још трају", извјештава заповједништво трећег корпуса Абу Ма'али. "Много непријатељских војника је убијено, а 60 заробљено". Збирно средиште за заробљенике било је село Кестен, смјештено између Завидовића и Бановића. Умјесто у затвор у Зеници или Дом пензионера у Завидовићима, муџахедини су српске заробљеника одвели у свој камп, у селу Гостовцима, 12 километара од Завидовића. И управо у том кампу почело је ритуално клање које је остало забиљежено видеозаписом и свједочењима преживјелих Срба.
Њихова свједочења потврдила су и фотографије које су снимили сами муџахедини. На њима се виде свезани, али живи заробљеници полегнути на тло. На једној фотографији иза везаних војника тамнопути муџахедин оштри велику месарску сатару којом ће они бити убијени. Заробљеници су данима живјели у тору за стоку, без хране и пића, забиљежили су хаашки истражитељи. Муџахедини су заробљеним српским војницима давали ножеве, под пријетњама ликвидацијом тражећи да се међусобно убијају. Израњаванима су муџахедини одсјецали главе, сјекирама или моторним пилама. Они који су још увијек били живи, морали су љубити одсјечене главе, које су послије закуцаване на дрвеће. Заробљеници су голи висјели наглавце, везани конопима, а муџахедини су им закивали сполне органе. Затим су на заробљенике везивали цигле, потапали их у бачве с водом, у којима су се под тежином утапали. "Ми посједујемо оригиналну документацију о тим смакнућима. То су снимке од којих се леди крв у жилама", изјавио је прије неколико година бивши министар полиције Републике Српске Томо Ковач. Српска страна је сву документацију доставила Хаашком трибуналу.
Српски официри скривени у затвору
Комисија РС је упорно трагала за несталима тијеком операција око Возуће. Крајем 1996. године представници комисије Милан Иванчевић и Горан Крчмар отишли су у Зеницу на састанак са Сакибом Махмуљином, тражећи да бошњачка страна ослободи преостале ратне заробљенике из КПД-а Зеница. Махмуљин је такву могућност негирао, али је Иванчевићу у четири ока признао да су српске војнике у кампу Гостовци муџахедини погубили одсјецањем глава. "Генерал Махмуљин ми је рекао да су муџахедини који су убили војнике у Гостовцима, даровали 28 глава Алији Изетбеговићу, а осталих 28 послали у Иран", свједочио је послије Иванчевић. Ипак, након готово двије године тамнице, ИФОР је у коловозу 1997. године у затвору у Зеници ипак нашао скривене српске заробљене официре Ненада Шкрбића из Бање Луке и Душана Шкребића из Теслића. Обојица су била заробљена у рујну 1995. године у селу Доњој Буковици на Озрену. Махмуљин је за њих, казано им је, потраживао тијела своје двојице браће, коју су Срби убили почетком рата у Козарцу. Још петорица војника за које су Срби имали информација да су у КПД-у Зеница, нису пронађена. Тијела убијених војника у кампу у Гостовцима никада нису пронађена, јер су из гробнице покрај мјеста Кучица њихови посмртни остаци ископани и разбацани. Пронађене су кости, фрагменти лубање и шака. За три нађена тијела утврђено је да су војници Прњаворске бригаде нестали у свибњу 1995. године.
Досје у Хаагу
У ексхумацији на локацији Стог 1997. године пронађено је 21 тијело, од тога 17 без главе. На сусједној локацији од 17 тијела, 14 је било без главе. На коти Паљеник у љето 1997. године пронађено је још 12 тијела војника Србачке бригаде. Српска комисија је на простору Возуће пронашла 11 локација с измјештеним гробницама. У њима је, тврде Срби, још 137 тијела која су откопана и премјештена када је почела истрага.
Налази Документационог центра за ратне злочине у Бањој Луци упућени су у Хааг. Хаашки истражитељи су дуготрајном истрагом потврдили истинитост и оригиналност прикупљених доказа. Њихов досје јасно утврђује одговорност одреда "Ел Муџахид" за почињене ратне злочине, али се бави и ширим дјеловањем исламских драговољаца у склопу Трећег корпуса Армије БиХ. Сасвим је извјесно да је генерал Махмуљин сљедећи на листи високих војних дужносника које ће тражити Хаашки суд.
Преузето са сајта Слободне Далмације, Хрватска
http://www.slobodnadalmacija.hr/20010927/temedana.htm
Преузето са сајта Слободне Далмације, Хрватска
http://www.slobodnadalmacija.hr/20010927/temedana.htm
РАТНИ ДОСЈЕ У БиХ НАКОН ОСВАЈАЊА ПЛАНИНЕ ОЗРЕНА У РУЈНУ 1995., ПРИПАДНИЦИ ОДРЕДА "ЕЛ МУЏАХИД" ПОЧИНИЛИ СУ МОНСТРУОЗНЕ ЗЛОЧИН
МУЏАХЕДИНИ СУ ЗАРОБЉЕНИЦИМА СЈЕКИРАМА И ПИЛАМА СЈЕКЛИ ГЛАВЕ
Муџахедини пристигли из арапских и исламских земаља, окупљени под заставом на којој је писало "Наш пут је џихад", почели су ритуално клање у кампу Гостовци. Они заробљеници који још нису дошли на ред, морали су љубити већ одсјечене главе
Пише: Даворко СТАНИЋ
У Босни и Херцеговини јавно се мишљење протеклих дана присиљено суочити с чињеницама о ратним злочинима које су починиле постројбе Армије БиХ и све бројнијим захтјевима Хаашког трибунала за изручење осумњиченика бошњачке националности. Генерал Сефер Халиловић драговољно се упутио у Хааг, спреман доказивати да су Алија Изетбеговић и генерал Расим Делић најодговорније особе за проведбу операције "Неретва 93", у којој је дошло до покоља Хрвата у селу Грабовици.
С невјерицом су у Сарајеву примљене вијести о наводном боравку Алије Изетбеговића у Хаагу и о тајној оптужници која је подигнута против њега. Иако службени потези сарајевских власти и реакције грађана наглашавају потребу откривања ратних злочина без обзира на националност, објављивање позадине борби за средњобосански градић Возућу и детаљи о операцији "Ураган 95" изазвали су стање дубокога шока.
Одсјечене главе као дар?
Тек када су истражитељи Хаашкога суда завршили своју трогодишњу истрагу, и када је постало јасно да ће се Међународни трибунал врло скоро позабавити и збивањима на планини Озрену од свибња до рујна 1995. године, босанскохерцеговачка јавност је дознала појединости једне од најкрвавијих и најмонструознијих ратних прича.
Тијеком вишемјесечних напора Армије БиХ за ослобађањем Возуће, успостављање контроле над Озреном и комуникацију Зеница-Тузла, припадници Одреда "Ел Муџахид", који је дјеловао у склопу Трећег корпуса Армије БиХ, починили су масакр над рањеним и заробљеним војницима Војске Републике Српске. Муџахедини, пристигли из арапских и исламских земаља, окупљени под заставом на којој је писало "Наш пут је џихад", стационирани у насеље Подбрежје код Зенице, брутално су ликвидирали и погубили педесетак српских војника одсјецајући им главе сјекирама и сабљама.
Драматична погубљења и ратоборни муџахедини који у рукама држе одсјечене српске главе снимљени су на пропагандним видеокасетама Одреда "Ел Муџахид" које се дистрибуиране донаторима по исламским држава. Но, ужасавају тврдње свједока и биљешке истражитеља да су главе несретних српских војника Треће озренске и Србачке бригаде наводно завршиле у Ирану и у сарајевском кабинету Алије Изетбеговића, као дар и доказ вјерности Алаху и исламу.
Комисија за тражење несталих Републике Српске након даyтонског споразума трагала је за 463 особе нестале на подручју Возуће у јесен 1995. године. Кући се из заробљеништва вратило 157 српских војника. На различитим локацијама, тијеком истраге коју су на захтјев обитељи несталих и српских удруга "Вијенац" и "Возућа", 1999. године покренули Царлос Wестендорп и главна тужитељица Хаашког трибунала Лоуисе Арбоур, ексхумиран је одређени број тијела без глава. Али, ни до данас нису пронађени посмртни остаци око 240 особа српске националности.
Муџахедински покољ чудом је преживјело осам заробљених српских војника. Довољно да њихова свједочења покрену истрагу о овом ратном злочину, коју је српска страна упорно захтијевала, тешко оптужујући заповједнике Другог и Трећег корпуса Армије БиХ, генерале Сеада Делића и Сакиба Махмуљина.
Посебно Махмуљина, који је од формирања Одреда "Ел Муџахид", у коловозу 1993. године у Зеници, био овлаштени часник Армије БиХ за везу муџахедина с државним врхом и Алијом Изетбеговићем. Сакиба Махмуљина, који је након даyтонског споразума постао замјеник министра обране Федерације БиХ, сарајевски медији терете да је као заповједник Трећег корпуса Армије БиХ посебно придонио исламизацији војске.
Срби скршени за седам минута
Војне припреме за напад на Возућу и заузимање планинских кота на Озрену, које су на 2000 метара надморске висине самоувјерено држали босански Срби, започели су у свибњу 1995. године. Прва операција носила је назив "Црни лав". Њоме је Армија потиснула Војску Републике Српске, прекинула њихову комуникацију преко Озрена и створила претпоставке за напад на Возућу. Међутим, напад на српске положаје који је услиједио 27. свибња 1995. године донио је прву велику ратну побједу муџахедина над Србима. Наиме, припадници "Ел Муџахида" су за само седам минута освојили стратешки важну коту Подцјелово и потпуно разбили линије српске обране. Пуне двије године Подцјелово, које су због важности Срби називали "врата српске Москве", постројбе Армије БиХ нису успијевале освојити. Већ тада су се муџахедини крваво обрачунавали са српским рањеницима и заробљеницима. На Подцјелову настају и први видеозаписи на којима се види одсјецање глава оштрим сјекирама и унакажена обезглављена тијела која леже у дубоким блатним рововима. Али, на Подцјелову је погинуо и муџахедински емир (заповједник) Абдулах Либи. "У српњу је према Возући услиједила операција названа 'Битка поноса', а онда 10. рујна 1995. године и посљедња фаза ове свете операције 'Ураган 95'", пише у извјештају који је 13. рујна 1995. године у свијет Интернетом упутила "Америцан Исламиц Гроуп". АИГ истиче да је у тијеку операција "Муслиманска Босна": "Послије дугог планирања, извиђања и молитви, руке муџахедина су дигнуте према небу молећи Алаха за побједу!" Операцијом "Ураган 95" непосредно је заповиједао Рефик Лендо, први човјек оперативне групе "Босна", на подручју Жепча и Завидовића. Уз постројбе Другог и Трећег корпуса, међу којима је одред "Ел Муџахид" опет имао посебан и најтежи задатак, јесу и "Црни лабудови", који су починили и ратни злочин у Грабовици. Циљ операције је био ослободити Возућу и "стављање непријатеља у окружење до уништења".
Извјештај Абу Ма'лија
Крајњи циљ "Урагана 95" био је прогон Срба и насељавање 10 до 15 тисућа бошњачких избјеглица (мухаџира) из Сребренице и Жепе. Сасвим је очигледно да се о њихову повратку у бошњачком политичком врху није ни размишљало. Један од заповједника Армије БиХ у својем је дневнику записао да "за акцију постоји особна наредба и заинтересираност предсједника Изетбеговића". Одређене су стимулативне мјере за освајање непријатељских тенкова и наоружања у износу од 300 тисућа марака. То се односило на одабране постројбе, међу којима је био "Ел Муџахид".
Међу српским војницима на Озрену владало је увјерење да не могу бити војнички поражени. Међутим, иако добро укопани и надмоћно наоружани, Срби нису могли схватити што догодило када су муџахедини кренули. "Владао је потпуни каос. Док зовем мегафоном војнике Армије БиХ на предају, примијетим дим и сазнам да на два километра иза мојих леђа гори српско село. Тада ми постаје јасно да су нам ушли иза леђа", свједочио је један официр Четврте озренске бригаде. Припадници "Ел Муџахида" су за четири минуте освојили стратешку коту Паљеник и срушили цијелу српску обрану. Возућа је била потпуно опкољена. "Као и у претходне двије операције, и у овој је погинуо емир, брат Абу Тхабит Ал-Масрy", пише у извјештају новог емира муџахединског батаљуна Абу Ма'алија, који наводи имена погинулих муџахедина из Јемена, Алжира, Саудијске Арабије, Туниса и Босне.
"Џихад-операције око Возуће још трају", извјештава заповједништво трећег корпуса Абу Ма'али. "Много непријатељских војника је убијено, а 60 заробљено". Збирно средиште за заробљенике било је село Кестен, смјештено између Завидовића и Бановића. Умјесто у затвор у Зеници или Дом пензионера у Завидовићима, муџахедини су српске заробљеника одвели у свој камп, у селу Гостовцима, 12 километара од Завидовића. И управо у том кампу почело је ритуално клање које је остало забиљежено видеозаписом и свједочењима преживјелих Срба.
Њихова свједочења потврдила су и фотографије које су снимили сами муџахедини. На њима се виде свезани, али живи заробљеници полегнути на тло. На једној фотографији иза везаних војника тамнопути муџахедин оштри велику месарску сатару којом ће они бити убијени. Заробљеници су данима живјели у тору за стоку, без хране и пића, забиљежили су хаашки истражитељи. Муџахедини су заробљеним српским војницима давали ножеве, под пријетњама ликвидацијом тражећи да се међусобно убијају. Израњаванима су муџахедини одсјецали главе, сјекирама или моторним пилама. Они који су још увијек били живи, морали су љубити одсјечене главе, које су послије закуцаване на дрвеће. Заробљеници су голи висјели наглавце, везани конопима, а муџахедини су им закивали сполне органе. Затим су на заробљенике везивали цигле, потапали их у бачве с водом, у којима су се под тежином утапали. "Ми посједујемо оригиналну документацију о тим смакнућима. То су снимке од којих се леди крв у жилама", изјавио је прије неколико година бивши министар полиције Републике Српске Томо Ковач. Српска страна је сву документацију доставила Хаашком трибуналу.
Српски официри скривени у затвору
Комисија РС је упорно трагала за несталима тијеком операција око Возуће. Крајем 1996. године представници комисије Милан Иванчевић и Горан Крчмар отишли су у Зеницу на састанак са Сакибом Махмуљином, тражећи да бошњачка страна ослободи преостале ратне заробљенике из КПД-а Зеница. Махмуљин је такву могућност негирао, али је Иванчевићу у четири ока признао да су српске војнике у кампу Гостовци муџахедини погубили одсјецањем глава. "Генерал Махмуљин ми је рекао да су муџахедини који су убили војнике у Гостовцима, даровали 28 глава Алији Изетбеговићу, а осталих 28 послали у Иран", свједочио је послије Иванчевић. Ипак, након готово двије године тамнице, ИФОР је у коловозу 1997. године у затвору у Зеници ипак нашао скривене српске заробљене официре Ненада Шкрбића из Бање Луке и Душана Шкребића из Теслића. Обојица су била заробљена у рујну 1995. године у селу Доњој Буковици на Озрену. Махмуљин је за њих, казано им је, потраживао тијела своје двојице браће, коју су Срби убили почетком рата у Козарцу. Још петорица војника за које су Срби имали информација да су у КПД-у Зеница, нису пронађена. Тијела убијених војника у кампу у Гостовцима никада нису пронађена, јер су из гробнице покрај мјеста Кучица њихови посмртни остаци ископани и разбацани. Пронађене су кости, фрагменти лубање и шака. За три нађена тијела утврђено је да су војници Прњаворске бригаде нестали у свибњу 1995. године.
Досје у Хаагу
У ексхумацији на локацији Стог 1997. године пронађено је 21 тијело, од тога 17 без главе. На сусједној локацији од 17 тијела, 14 је било без главе. На коти Паљеник у љето 1997. године пронађено је још 12 тијела војника Србачке бригаде. Српска комисија је на простору Возуће пронашла 11 локација с измјештеним гробницама. У њима је, тврде Срби, још 137 тијела која су откопана и премјештена када је почела истрага.
Налази Документационог центра за ратне злочине у Бањој Луци упућени су у Хааг. Хаашки истражитељи су дуготрајном истрагом потврдили истинитост и оригиналност прикупљених доказа. Њихов досје јасно утврђује одговорност одреда "Ел Муџахид" за почињене ратне злочине, али се бави и ширим дјеловањем исламских драговољаца у склопу Трећег корпуса Армије БиХ. Сасвим је извјесно да је генерал Махмуљин сљедећи на листи високих војних дужносника које ће тражити Хаашки суд.
Преузето са сајта Слободне Далмације, Хрватска
http://www.slobodnadalmacija.hr/20010927/temedana.htm
