Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Судећи према изјавама у Вашингтону и другим деловима западног света Срби треба да рачунају да су међу најсрећнијим људима на свету. Зашто? Због тога што имају толико пријатеља који им желе само најбоље у животу и који у последњих неколико недеља падају једни преко других журећи да понуде своје савете пријатељима Србима. А који је то савет? Он је следећи:
“Решите се Косова, решите се свих тих проблема”, јер, како они то кажу, Срби су на прагу интеграције у ЕУ, а Косово може само да им служи као препрека на том путу. Ти наши велики пријатељи, од Ричарда Холбрука до Димитрија Рупела, сви би желели да виде Србију у њеном природном и правом месту, то јест – као једног од важнијих чланова Европске уније и као модерну “демократску земљу”. По њиховом мишљењу лако је да Србија то постигне, али прво, наравно, треба да прихвати своје нове пријатеље, да их загрли и топло уважава све што јој они саветују. Друго, Србија треба да ампутира барем један део себе, а можда и више делова да се не би заразила антиевропском болешћу (везано за њену традиционалистичку прошлост). Трећи корак јесте да Србија прихати да једно важи за друге, а друго за њу. Односно, да једнонационално Косово, створено најгрубљим етничким чишћењем, кршењем основних људских права и претњом даљег насиља, треба да буде прихваћено као једино решење за све што боли Србију. Наравно, ово решење није добро ни за РС ни за Македонију, а да не говоримо о Црној Гори.
Ови наши пријатељи стварно нам желе само добро, јер сматрају да улазак у Европу као што хришћани виде пут према рају, мора за Србију да буде изграђен на бази покајања и одрицања од онога што јој је најдраже. Да би Србија доживела рај у Европској унији, мора да се одрекне царства на овом свету. Ова дилема нам је добро позната. Наши пријатељи брзо додају своје мишљење да Србија једино може да буде срећна кроз искушења свих врста, а истовремено брзо нам саветују да заборавимо на историју и на своју прошлост, јер како ћемо изградити будућност ако не можемо да се одрекнемо прошлости.
Да би нас уверили да је ово једино решење за све наше проблеме, други наши пријатељи, попут Међународне комисије за Балкан и Међународне кризне групе, као и низ невладиних институција, попут америчког Института за мир, покушавају да нас убеде да је све око Косова већ решено, да ту Срби не могу превише да утичу, јер је одлучено да ће Косово да буде независно. Они нас уверавају да остаје само да се све ово радо и весело прихвати и да певајући Србија навали на рад да би достигла све остале међународне стандарде и захтеве како би постала користан део шире заједнице.
Тешко је одбити савет пријатеља, али у овом случају то баш и није толико тешко, јер колико год они говорили да нам све ово предлажу из искреног пријатељства и жеље за нашу бољу будућност, ми добро знамо ко су они и шта нам желе, а још више знамо да проценимо шта је стварно у нашем интересу и шта би било прихватљиво решење за Косово.
Да бисмо се уверили да нам наши добронамерни нови пријатељи не говоре потпуно искрено (нити пуну истину), морамо само добро да погледамо њихове аргументе и савете. Ако је течно да је све око Косова већ одлучено, онда због чега им је стало да Србија и Срби то што пре прихвате? Зашто “међународна заједница” само не прогласи независност Косова и да се та прича тако доведе до краја? Зашто им је потребно да Срби прихвате ово решење ако је донесено без њихов сагласности?
Одговор на ова питања је једноставан – нема ништа од независног Косова ако Србија то не прихвати. Без сагласности Београда прича о независности Косова је само то – прича, јер неко мора да гарантује ту независност, а она може да постигне позитивне резултате једино ако не угрожава мир и стабилност у балканској регији. Без сагласности Београда нема ни трајног мира ни стабилности.
Све то наши нови пријатељи добро знају, а још боље знају да без сагласности Београда не постоји ни сагласност у “међународној заједници”, а ни политичка воља да се ствара нова независна држава (која би била независна од НАТО када је у питању њена безбедност, а од Запада независна када се ради о економској стабилности). Због свега тога важно је дати до знања нашим новим пријатељима да смо захвални за њихове савете, а да бисмо били још захвалнији када би нас оставили на миру.
ОБРАД КЕСИЋ, ПОГЛЕД ИЗ ВАШИНГТОНА, НИН
“Решите се Косова, решите се свих тих проблема”, јер, како они то кажу, Срби су на прагу интеграције у ЕУ, а Косово може само да им служи као препрека на том путу. Ти наши велики пријатељи, од Ричарда Холбрука до Димитрија Рупела, сви би желели да виде Србију у њеном природном и правом месту, то јест – као једног од важнијих чланова Европске уније и као модерну “демократску земљу”. По њиховом мишљењу лако је да Србија то постигне, али прво, наравно, треба да прихвати своје нове пријатеље, да их загрли и топло уважава све што јој они саветују. Друго, Србија треба да ампутира барем један део себе, а можда и више делова да се не би заразила антиевропском болешћу (везано за њену традиционалистичку прошлост). Трећи корак јесте да Србија прихати да једно важи за друге, а друго за њу. Односно, да једнонационално Косово, створено најгрубљим етничким чишћењем, кршењем основних људских права и претњом даљег насиља, треба да буде прихваћено као једино решење за све што боли Србију. Наравно, ово решење није добро ни за РС ни за Македонију, а да не говоримо о Црној Гори.
Ови наши пријатељи стварно нам желе само добро, јер сматрају да улазак у Европу као што хришћани виде пут према рају, мора за Србију да буде изграђен на бази покајања и одрицања од онога што јој је најдраже. Да би Србија доживела рај у Европској унији, мора да се одрекне царства на овом свету. Ова дилема нам је добро позната. Наши пријатељи брзо додају своје мишљење да Србија једино може да буде срећна кроз искушења свих врста, а истовремено брзо нам саветују да заборавимо на историју и на своју прошлост, јер како ћемо изградити будућност ако не можемо да се одрекнемо прошлости.
Да би нас уверили да је ово једино решење за све наше проблеме, други наши пријатељи, попут Међународне комисије за Балкан и Међународне кризне групе, као и низ невладиних институција, попут америчког Института за мир, покушавају да нас убеде да је све око Косова већ решено, да ту Срби не могу превише да утичу, јер је одлучено да ће Косово да буде независно. Они нас уверавају да остаје само да се све ово радо и весело прихвати и да певајући Србија навали на рад да би достигла све остале међународне стандарде и захтеве како би постала користан део шире заједнице.
Тешко је одбити савет пријатеља, али у овом случају то баш и није толико тешко, јер колико год они говорили да нам све ово предлажу из искреног пријатељства и жеље за нашу бољу будућност, ми добро знамо ко су они и шта нам желе, а још више знамо да проценимо шта је стварно у нашем интересу и шта би било прихватљиво решење за Косово.
Да бисмо се уверили да нам наши добронамерни нови пријатељи не говоре потпуно искрено (нити пуну истину), морамо само добро да погледамо њихове аргументе и савете. Ако је течно да је све око Косова већ одлучено, онда због чега им је стало да Србија и Срби то што пре прихвате? Зашто “међународна заједница” само не прогласи независност Косова и да се та прича тако доведе до краја? Зашто им је потребно да Срби прихвате ово решење ако је донесено без њихов сагласности?
Одговор на ова питања је једноставан – нема ништа од независног Косова ако Србија то не прихвати. Без сагласности Београда прича о независности Косова је само то – прича, јер неко мора да гарантује ту независност, а она може да постигне позитивне резултате једино ако не угрожава мир и стабилност у балканској регији. Без сагласности Београда нема ни трајног мира ни стабилности.
Све то наши нови пријатељи добро знају, а још боље знају да без сагласности Београда не постоји ни сагласност у “међународној заједници”, а ни политичка воља да се ствара нова независна држава (која би била независна од НАТО када је у питању њена безбедност, а од Запада независна када се ради о економској стабилности). Због свега тога важно је дати до знања нашим новим пријатељима да смо захвални за њихове савете, а да бисмо били још захвалнији када би нас оставили на миру.
ОБРАД КЕСИЋ, ПОГЛЕД ИЗ ВАШИНГТОНА, НИН
