Genocid nad Srbima u NDH

Da li Srpska Skupstina treba da okvalifikuje zlocine nad Srbima u NDH kao genocid ?

  • Da

  • Ne

Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Dark_hazard:
Sa Hrvatima nema zajednicke drzave, nikad nije trebalo ni biti.I ne samo s njima.
Srbija nikad nije trebala ulaziti ni u kakav savez sa Hrvatskom jer je to neprirodno i nikad nije donelo nikakvog dobra.
Ni za njih ni za nas.
Kliknite za proširenje...

To je sada lako reci posle istorijske distance. Ispalo je da nije trebalo, lepo je receno "ne sadi tikve sa djavolom ..." Oni su iskoristili Srbe da speru ljagu dvaput sa svojih genbocida nad nama, a kada je doslo vreme onda su zabadali noz u stomak kao sto rece spegelj ..
 
Масакр у Благају 1941.

Масакр у Благају су извршиле усташе над Србима из Вељуна и околине који је трајао од 6. до 8. маја 1941. године. Био је први масовни злочин геноцида над Србима на Кордуну. Био је то организован злочин планиран у самом врху усташке организације и почињен са геноцидном намером истребљења српског становништва на територији НДХ. У овом злочину око 530 мушкараца из Вељуна и околине похватано је или домамљено на превару у зграду жандармеријске касарне и школе у Хрватском Благају и усмрћено је на зверски начин хладним оружјем, осим једне групе која је била стрељана.

Планирање злочина и изазивање мржњеСтрадање и прогон Срба
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ


Крајем априла 1941. у жупном стану жупника Блажа Томљеновића у Хрватском Благају одржан је састанак усташког таборника за општину Вељун, вељунског учитеља Ивана Шајфара и млинара Јосипа Пауновића. Договорено је да се убије млинар Јосип Мраунац, Хрват по националности, и његова породица, и да се за то убиство окриве Срби из Вељуна. Овај догађај је требало искористити за распиривање националне мржње и као изговор односно повод за злочине над Србима.

Неколико дана касније на састанку 35 усташа у Карловцу, којим је руководио усташки официр Здравко Карловић, Јосип Пауновић је изложио овај план, који је једногласно прихваћен. Састанку је присуствовао усташа Милан Бонета, који је о овоме после рата дао изјаву истражним органима.

Ноћу између 4. и 5. маја 1941. године, ова група се довезла у Хрватски Благај, где се састала са Шајфаром, жупником Томљеновићем, Пауновићем и још неким усташама. Један део усташа размештен је као обезбеђење, а у кућу Јосипа Мраунца ушли су Јосип Пауновић, Перо Грашић Чигрија и Блаж Томљеновић. Они су заклали Јосипа (39), његову жену Марију (34), мајку Ану (69) и синове — Ивана (16) и Николу (5). Дванаестогодишња Милка скочила је кроз прозор у реку Корану и по ноћи успјела да преплива и да дође до првих кућа у Благају и исприча трагедију своје породице.
[уреди]
Хапшење и судски поступак

Усташка власт у Карловцу у сарадњи са усташким станом у Слуњу именовала је „истражну комисију" да на лицу места утврди чињенично стање,. Међутим, и пре било каквих „резултата истраге“, отпочела је оркестрирана кампања.

Загребачки лист "Хрватски народ" објавио је вест — "Српски разбојници уморили су на звјерски начин угледног Јосипа Мравунца и четири члана обитељи његове":
„У ноћи од уторка на сриједу догодило се у Хрватском Благају незапамћено крвопролиће. Чета српских разбојника упала је у млин Хрвата Јосе Мравунца. Српски разбојници напали су Мравунца отворено, изболи га ножевима тако да је несрећни човјек одмах умро. Осим тога убили су његову жену Кату, мајку Ану, петнаестогодишњег сина Ивана, четворогодишњег сина Николу. Разбојници су оставили мртво тијело у млину, а остале чланове обитељи побацали у ријеку Корану. Такођер су у Корану бацили његову ћерку Милку која је била још жива, па се спасила пливањем. Разбојници су украли 3000 динара. Власти су том приликом провели свестрану истрагу, па се очекује да ће ово крвопролиће доскора бити потпуно разјашњено и заслужено кажњено.“

Масовно хапшење Срба на подручју општине Вељун усташе су отпочели 6. маја 1941. године, на Ђурђевдан. Из Загреба, у Хрватски Благај, су стигла два камиона усташа, под командом Ивана Шарића, са којим се вратио и жупник Томљеновић. Образовано је пет усташких група да по селима општине Вељун хапсе Србе. Најпре су похапшени истакнути људи, а затим су похватани сви мушкарци од 16 до 60 година које су усташе затекле. Усташе су људима говорили да не дозволе да их воде, него да сами иду на Вељун уколико се осећају невиним. Многи су послушали. На тај начин похватано је из вељунске општине укупно 625 Срба, од којих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благај и тамо затворили у школу.

После рата су преживели сведоци дали заједничку изјаву:
„Сјутрадан, на Светог Ђорђа, тј. на 6. маја 1941. године по наређењу усташког повјереника Шајфара Ивана, учитеља из Вељуна, жандарми су ухапсили Добросављевић Бранка, свештеника из Вељуна; Манојловић Ману, трговца и гостионичара у Вељуну; Дудуковић Тоду, општинског начелника у Вељуну; Вучковић Љубу, земљорадника из Глинице; Стојића Милу, општинског стражара; Ловрић Лазу и његовог сина Милу, земљорадника из Цвијановића Брда. Исти дан послије подне ухапсили су: Добросављевић Небојшу, студента права, сина свештеника Добросављевића, те више других чијих се имена сада више не сјећамо. Тај дан су жандарми отишли у Полој, срез Војнић, и тамо покупили око 50 Срба и дотјерали их у Вељун. Сви ови Срби били су испочетка затворени у подруму жандармеријске касарне, гдје су их усташе из Хрватског Благаја тукле. “

[1]

У Загребу је образован „изванредни суд“, који су сачињавали: предсједник Јосип Рукавина, Грга Ереш, Мирко Микац, Здравко Берковић, др Иван Громес, Владо Сингер и Иван Белтехан. Суд је изашао у Хрватски Благај, па је инсцениран привид судског поступка. Према изјави Грге Ереша, ухапшени су још пре „судског поступка" били мучени:
„У Вељуну смо нашли групе усташа. У разговору са Шајфаром Иваном речено нам је да треба да спроведемо истрагу над 150 људи (ухапшених), који су организовали четнички устанак и убили једну хрватску обитељ ... Почели смо са радом. Људе које смо позивали и саслушавали били су страшно измучени и изнакажени од батина, а по читавом тијелу су били попрскани крвљу[2]“

Доведена је и преживела Милка Мраунац ради наводног препознавања починилаца. Иако није никог препознала,
„... осуђена су 32 човјека на стрељање зато што су наводно убили хрватску обитељ и због покушаја четничког устанка док су остали ухапшеници ослобођени. Осуђени су тражили помиловање, а суд је одлучио да се молбе за помиловање упуте у Загреб на рјешење. Вјекослав Лубурић „Макс“ преузео је осуђенике и одвео до ископане јаме и дао да се пострељају. Касније сам сазнао да је Макс све стрељао ...[3]“...
 
Масакр

Похапшени Срби који нису осуђени и стрељани, у току наредног дана и ноћи изведени су по групама на оближње припремљено стратиште, где су зверски поубијани.

Усташа Јанко Медвед овако је описао масакр:


„"Превезли смо око 400 људи из затвора у Вељуну у школу у Благај. Тукли смо и мучили људе од којих је један дио од мучења умро у затвору. Колико се сјећам 8. маја убијали смо људе. Водили смо 10 по 10 Срба до ископане јаме и тамо их тукли крамповима, ножевима и батинама. Кад смо их довезли до јаме, командовали смо да легну, тако да смо од једног до другог ишли и ударали по два пута у главу а затим смо их бацили у јаму. Било је људи који су напола живи бачени. Мене је допао ред на пету партију у којој је било 12 људи, а свакога је спроводио по један усташа. Са мном су спроводили: усташа Мика Штајдухар, Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац и још неки.
Кад су Срби легли код јаме први је узео жељезни бат Перо Грашић и са њим убио четворицу. Узео сам бат и ја и сам убио осталих 8 људи. Када смо тако све људе поубијали, др Никола Здунић допремио је једна кола живог креча који смо посули по људима јер их је било још доста живих. Затрпали смо јаму и заиграли коло ..." “
(Изјава Јанка Медведа пред органима ОЗН-е у Карловцу 21. 5. 1945., Хисторијски архив Карловца)

Од око 530 заточеника, преживео је једино Душан Никшић, који је пре масакра успео да побегне из школе. Међу побијенима била су два православна свештеника, као и 17 чланова Комунистичке партије Хрватске, међу којима и секретар котарског комитета КПХ Слуњ Никола Кукић.

Усташе су овај покољ држале у тајности и протурале су гласине како су ухапшени одведени на рад у Немачку. Истина о масакру откривена је тек у августу 1941. године, кад су партизани заробили Ивана Шајфара. Жупник Блаж Томљеновић заробљен је од партизана 1942. године и осуђен на смрт стрељањем.
[уреди]
Наставак геноцида

Вељунски масакр представљао је само увод у контунуирану праксу геноцида над Србима у НДХ. Током наредних месеци усташки режим наставио је са масовним злочинима геноцида и на Кордуну и на целој територији НДХ. Злочини су чињени отворено, брутално и масовно, без икаквих обзира, без повода или образложења, и без икаквог привида судског поступка. Према евиденцији Државне комисије за попис жртава рата, од фашиста је у Вељуну страдало укупно 768 људи, од којих је 55 погинула као борци у Осмој кордунашкој дивизији НОВЈ. На целој територији Кордуна број жртава фашизма износи 27.457, односно око 30% предратног становништва. Као сећање на ове догађаје настала је позната народна песма "На Кордуну гроб до гроба".
[уреди]
Напади на споменик

Послије 1991. у Хрватској се десио читав низ напада на спомен обиљежје жртвама покоља. Често је исписивање графита и уринирање на споменик. [4]

http://sr.wikipedia.org/sr/Масакр_у_Благају_1941.
 
USTAŠKI ZLOČINI PO SVEDOČENJIMA NJIHOVIH SAVEZNIKA

Izveštaj nemačkog poslanstva
Nemačko poslanstvo u NDH 21. novembra 1942. uputilo je izveštaj o ustaškim zločinima Ministarstvu spoljnih poslova Rajha, u kome, između ostalog, piše:

“Povodom svog unapređenja u čin ustaškog kapetana viši policijski komesar Tomić je priredio veliku razuzdanu pijanku. Posle ručka nastalo je pijančenje. Kada su svi bili totalno pijani. počeo je Tomić da puca iz pištolja. Kao meta služile su mu skupocene uljane slike i kristali. Oko ponoći moralo je nekoliko ustaša da dovedu iz zatvora nekoliko Srba u lokal. Ti Srbi su izbodeni noževima, a ustaše su iz rana sisali krv."

General Artur fon Flebs
General SS-a, Artur fon Flebs, sredinom 1943. godine zapisao je u svom dnevniku: “Ustašama je u početku bilo glavno da uništavaju pravoslavne, da kasape stotine hiljada ljudi, žena i dece i da se dočepaju vodećih položaja u upravi novonastale države.” Flebs je pisao o zločinu ustaškog “doglavnika” Sudara, koji je zabeležio jedan nemački vojnik u njegovoj pratnji. U julu 1943. godine, Sudar je skupio Srbe iz sela Sokolac i pobio ih iza lokalne crkve (oko 700 muškaraca, žena i dece): “Lično je Sudar učestvovao u nasilju”, zabeležio je Flebs.

Dr Jozef Fesl
Pod zakletvom, šef bolesničkog transporta Druge motorizovane armije Vermahta, svedočio je na američkom sudu da su hrvatski zločini bili slični onima učinjenim u Tridesetogodišnjem ratu. Gledao je kako kolju čitave svadbe, posle čega su, sa okačenom tablom “Srećan put u Beograd” bacali leševe u Dunav ili Savu.

Vilhelm Hetl
Jedan od šefova nemačke obaveštajne službe, Vilhelm Hetl, pod pseudonimom Valter Hagen, objavio je 1950. godine u Cirihu knjigu “Tajni front”, u kojoj tvrdi da je 1941. vlast u Zagrebu preuzela šačica ustaša, koja u tome nikako ne bi uspela da nije imala podršku većine Hrvata. Čim su došli na vlast, ustaše su počele da istrebljuju Srbe i Jevreje: “Već u leto 1941. uzeše užasne grozote nečuvene razmere. Čitava sela, kao na primer Vojnić, čak čitavi predeli behu sistematski umoreni ili su stanovnici bili preseljeni da beže u Srbiju. /.../ Ustaše su sa masakrom Srba učinile početak beskrajnih zverstava”. Nemački opunomoćenik u Zagrebu, Gleza fon Horstenau, je 1942. godine, posle neviđenih pokolja srbskog življa, neke od najokorelijih ustaša iz Slavonije, uspeo da skloni ispred očiju javnosti; Hegl kaže: “Ali, Pavelić nije ni pomišljao na to da krivce kazni, nego ih je još zadržao u svojoj okolini i primao od njih savete. Opisujući pokolje i katoličenje Srba, Hetl ističe da su ustaški zločini mnoge Srbe oterali u šumu, ometajući tako nemačke vojne akcije protiv gerilaca.

Lotar Rendulic
Nemački general Lotar Rendulic objavio je 1951. godine svoje uspomene, u kojima ističe da nemački vojnici u Hrvatskoj 1941. godini nisu naišli ni na kakav otpor, već su bili slavljeni kao pobednici. Opisujući svoja lična nastojanja da spreči pokolje Srba, Rendulic ističe da je “hrvatska strana” odmah preduzela “divlji progon pravoslavnih”.

Herman Nojbaher
Herman Nojbaher, čovek od najvišeg Hitlerovog poverenja na Balkanu, objavio je knjigu “Specijalni zadatak na Jugoistoku 1940-1945” (u Nemačkoj štampana 1956. godine, a kod nas prevedena i objavljena tek 2004!) Nojbaher u knjizi opisuje svoju misiju u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji i Srbiji. Jedna od najvažnijih njegovih teza (a nama toliko nepoznata) je da je Nemačka na Balkanu okupirala samo Srbiju i Grčku - svi ostali su bili nemački saveznici! Nojbaher navodi ustaški recept za rešavanje srbskog pitanja: trećinu pokatoličiti, trećinu proterati, trećinu pobiti! Iako su se ustaše hvalile da su pobile milion Srba, taj broj se kreće oko 750 hiljada ljudi. On je sve to nazivao “hrvatskim osvetničkim ratnim pohodom za uništenje pravoslavnih Srba”. Sve je to podsećalo na srednjevekovne verske ratove. Čak i Hitler se nije slagao s Pavelićevom genocidnom politikom (ne zato što je voleo Srbe, nego zato što je smatrao da ih ima previše da bi bili pobijeni.)

Dr Jozef Matl
Godine 1958, bivši kapetan Vermahta (inače, slavista iz Graca) Jozef matl, polemisao je s jednim rimokatoličkim sveštenikom, koji je poricao hrvatske zločine prema Srbima pravoslavne vere: „Ustaška vlada nastojala je da, uz pomoć nemačkog “Vermahta" pobije i istrebi Srbe u Istočnoj Bosni, pa da onda krivicu svali na zle Nemce. Moja je težnja proisticala iz mog službenog zadatka, da Istočnu Bosnu. koja je tada bila vojno-strateški podređena zapovedničkoj sili nemačkog generala u Srbiji, pacifikujem i normalizujem kako bih učinio kraj rastućoj anarhiji, koja je bila posledica ustaškog kasapljenja srpskog stanovništva. Mi imamo dokaza o tome i znamo i svojim smo rođenim očima gledali šta se dešava tamo u Bosni... Uostalom, jedan protivsvedok vašim tvrđenjima jeste i jedan profesor Bečkog univerziteta i predsednik Katoličke akcije koji je u to vreme, kao komandant puka na Drini, naredio da se otvori vatra sa srpske obale na ustaše, kad se videlo kako ovi i domobrani hoće da bacaju srpske žene i decu u hladnu Drinu. Ja sam video tu izgladnelu decu koju je spasla naša vojska i podelio sam im i svoj poslednji komad hleba. Verujete li, kao doktor teologije i katolički sveštenik, da je to hrišćanski? Ili ste mišljenja da je katolički i hrišćanski samo ono što Hrvatima politički koristi! Vi možete i dalje da predstavljate ustaške Hrvate kao valjane, nevine jaganjce."....
 
ITALIJANSKA SVEDOČENJA

General Pircio Biroli o Srbima i Hrvatima
Italijanski general Pircio Biroli u izveštaju Vrhovnoj komandi svoje vojske o stanju u Crnoj Gori 12. avgusta 1941. piše: “Od svih balkanskih naroda, Srbi su, po mom mišljenju, bez obzira na njihov surov ka rakter, još najbolji. Hrvati su podli i dvolični, pravi licemeri i kukavice, nasuprot ratničkom i viteškom duhu Srba i Crnogoraca.”

Đeneral Mario Roata
Đeneral Mario Roata, komadant italijanske Druge armije, u knjizi “Borba na balkanu i njene posledice” (izašla 1946. u Milanu) piše da kampanja „beše karakterizovana ubistvima desetina hiljada lica, podrazumevajući tu starce, žene i decu, dok su druge desetine hiljada individua u tobožnjim logorima interniraca pustili da uginu od iscrpljenja i muka... Italijanske trupe (Druga armija) nisu mogle da ravnodušno pomažu te ekscese, ako ni zbog čega drugog a ono zbog svojih krajnje humanih osećanja. I zato su smesta intervenisali tamo gde su se našli (jer su ispočetka okupirali bili samo jedan deo hrvatske teritorije iz svoje nadležnosti). A septembra 1941. godine, čim je vlada u Rimu odobrila predlog komande armije, pristupiše okupaciji označene teritorije i preuzeše svuda civilne vlasti. Armija je natj način spasla živote brojnog srpsko-pravoslavnog stanovništva (njene starešine su izračunale da ih je spašeno oko 600 hiljada.)“

Pukovnik Đuzepe Anđelini
Italijanski pukovnik Đuzepe Anđelini objavio je 1946. godine knjigu “Logorske vatre u Hrvatskoj”, u kojoj opisuje svoja iskustva: „Oficiri iz puka su mi saopštavali epizode nemilosrdne okrutnosti kojih su bili velikim delom svedoci prva dva meseca pre moga dolaska: hiljade Jevreja deportovanih na ostrvu Pagu da bi ih poklali ili žive sahranili; hiljade Srba oslepljenih i grozno zlostavljanih; čitave porodice masakrirane (poubijane) bez ikakvog razlikovanja na pol ili na uzrast. Kao potvrde tih užasnih epizoda pokazivali su mi fotofafije koje su reprodukovale strašno krvološtvo nad ženama i decom."

Opisuje Anđelini i susret pukovnika Antonikola sa ustaškim zverstvima u Gospiću: “Uputivši se tome mestu on je mogao konstatovati da se jedno trideset leševa, slabo zakopanih u jami peska, pojavilo na površini, otkrivajući unakažene udove i natečene glave. Malo dalje, u jednom prokopu, sakupljahu se brojna deca, izgladnela i terorisana, koja su tvrdila da su pobegla od pokolja u obližnjim predelima."

Kapetan Kamaroli, koji je bio smešten kod jedne porodice iz Gospića video je kako su iščezli za malo dana svi članovi iz te porodice, malo po malo (jedni za drugim) zatvoreni ili zaklani. Jedini koji su preostali neki dan beše jedna umorna starica i sva iskrivljena sa više od 70 godina, i jedan plavokos dečak koji je dočekivao svako veče kapetana kad bi se ovaj kući vraćao i išao mu je u susret svečano očekujući karamelu koju ovaj nije izostao da mu ponudi. Ali jedne večeri, vraćajući se zalud ga je tražio u polumraku večeri: dečačić i žena ležahu oboje zadavljeni u jednom uglu dvorišta."

Italijansko svedočenje o hrvatskim fratrima
Italijanski list “Il Tempo” objavio je 9. septembra 1953. godine podatak iz dokumentacije Ministarstva odbrane o učešću hrvatskih fratara u pokolju Srba: “21. maja 1941. godine pojaviše se komandantu divizije „Sasari" u Kninu tri osobe, među kojima otac Šimić, franciskanac. One izjaviše da su od zagrebačke vlade određene da preuzmu civilnu vlasg u toj pokrajini. Italijanski ge-neral ih zapita koji bi bio pravac njihove politike. Otac Šimić beše taj koji je dao odgovor: „Ubiti sve Srbe u najkraćem vremenu." Komandant divizije „Sasari" nije verovao svojim ušima. Tražio je da to ponovi. A ovaj: „Ubiti sve Srbe u najkraće moguće vreme. To je naš program." “Ja se čudim - odgovori visoki italijanski oficir - da se ne shvata užas toga predloga i da baš jedan sveštenik, usto još franciskanac, dolazi da to izjavi... Nije bilo sredstava da se oni odvrate, tim pre što je naredba iz Rima glasila, “ne mešati se u lokalnu politiku." I oni započeše."

Potporučnik Salvatore Loi
Godine 1953, italijanski potporučnik Salvatore Loi objavio je knjigu “Jugoslavija 1941”, i u njoj niz frapirajućih ustaških zverstava.

„Ubedljive dokumentacije hrvatskih zverstava. Ustaše su ma-sakrirale Srbe u unutrašnjosti kasarne, pa onda po noći ili u praskozorje izneli leševe i nosili ih, nagomilane na teškim kolima, slamom pokrivene, na mesta određena za kolektivno bacanje; 2. „Srbi ubijeni na mestima utamanjenja Srba." (Kostić ovde opisuje fotografiju: „Tu je masa srpskih iznakaženih leševa i jedan hrvatski vojnik koji sadistički proverava da li su svi mrtvi."); 3. Prinudni izgon Srba sa teritorije hrvatske države"; 4., Dokumentacija zverstava izvršenih od ustaša u Suvaji okolo kuće popa Spase Devrnje." (Kostić kaže: ,Vidi se omča kojom je usmrćena ćerkica protina; na zidu se obeležavaju „okrvavljeni otisci jedne ruke devojčice."); 5., Izgled Branka Ridanovića koji se spasio iz jame"; 6. „Udarac u potiljak" sa slikom leša žrtve. (str. 173.)

Pored toga, Loi navodi: „Progoni su dobivali karaktere naročite svireposti u muslimanskim centrima Bosne, u kojima, pored određene i pitoreskne boje ambijenta (minareti, xamije, privatna arhitektura, odeća) možemo slobodno reći da vladaše nesumnjivo prljavština. Prljavost na ulicama, u kućama, u telu i duši stanovnika." (str. 174.)

Navodeći i nekoliko stravičnih pojedinačnih primera hrvatskog terora, Loi konstatuje: „Srbi umirahu na stotine. Mnogi se spasiše begom ako je bilo vremena, ali su ih očekivali dani nemogućeg života u šumi. Brojni slučajevi behu naročito zverski, uvek kad je moguće činiti razlikovanja čak na strašnom polju pokolja." (str. 175.) U jednom slučaju, „u Gospiću, jedan otac koji je vodio u šetnju, kao i svaki drugi dan, troje dečice, beše zaustavljen od dvojice ustaša. Sa ledenom hladnoćom poveri decu jednom prolazniku zamolivši ga da ih odvede kući staroj babi i pomilovavši njihove glavice, sledio e čvrstim korakom dva agenta. Malo posle odjek dve detonacije dao je do znanja da je... justificiran." (str. 175.)....
 
U drugom slučaju, „mala Ivka V. od četiri godine, beše jedina preostala u njenoj porodici. Sve članove su pobile ustaše, a malu udaraše u potiljak; bajonetom, i bez svesti je bačena među leševe svojih. Jedan veliki pas, koji je malu voleo, uspe da je odvuče u obližnju šumicu, dok je nisu podigla neka izbegla lica koja su se o njoj starala. Devojčica je nosila još vidljive znake brojnih rana koje nisu bile zarasle." (str. 176.)

Loi ide dalje u prikazivanju duha hrvatske genocidnosti: „Pokolji su vršeni po pravilu obavijeni najvećom tajnošću, naročito kolektivni... Srbi određeni za smaknuće, najpre su bivali skoncentrisani u kasarnama; kad noć uzme maha, vodili su ih, u kolonama užasnih korteža, van varoši. Prema prirodi terena, njih su ili bacali u jame, ili podvrgavali klasičnom udarcu u potiljak na ivici rake koju su sami iskopali. Povezani jedan uz drugog žicom, te jadne žrtve, često još žive, bacahu strmoglavce u opštu grobnicu.”

Italijanske vojnike su boleli životinjski zločini prema srpskoj deci, o čemu Loi iznosi nekoliko primera, na verandi jedne višespratne kuće pojavila se desetina ustaša koji posmatrahu na trgu ispod njih telesa nekoliko Srba u agoniji; evo, malo posle, druge ustaše koje su brutalno vukli četiri dečaka od kojih je najstariji mogao imati osam godina koji plakahu dozivajući roditelje ubijene na njihovim prestrašenim očima Najstariji od dečaka, podignut za kosu, bi bačen sa balkona, a neke ustaše koje ga dočekaše dole na trgu, ubiše ga u letu... Brujanje i urlanje zadovolstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima ljudsko nije bilo ništa sem fizičke figure."

Loi navosi ispovest starice iz spaljenog srbskog sela Suvaje: “Bilo je to neke noći. Čuli smo kako stižu mnogobrojni automobili, koji su bili puni ustaša. Kao prvu meru predostrožnosti blokirali su sve puteve, zatim su podelili selo na zone i otpočeli sa čišćenjem. Sve su to radili u najvećoj tišini. Kucali su na sve kuće. Podigli su ljude od 15 godina pa na više. Kontrola dokumenata, rekoše. To su govorili sa tolikom ozbiljnošću, da niko nije posumnjao u njihove reči. Za kratko vreme oni su ih sakupili ovde - govoreći to pokazivala je na nekoliko mesta na kojima se zapažala sveže iskopana zemlja - i sve su ih postavili u redove, nastavila je starica. Pre svega, izdali su naređenje da svi skinu obuću i odelo. Zatim je jedan od njih divljački vikao: “Ima š među vama koji katolik?" Jedna desetina naših, koji su još ranije primili katoličku veru, izađoše napred. Dobro - reče jedan od ovih xelata - vi ste naši drugovi i prijatelji po veri, i sa vama će se dobro postupati! Vas ćemo poslednje ubiti!"

Nastao je jedan divlji smeh među svim ustašama na ove njegove reči. Međutim, naši su počeli da razumevaju šta se oko njih i sa njima događa... i ovi ustaški psi su počeli sa izvršavanjem njihovog plana. Pri slaboj svetlosti nekoliko baklji, otpočelo je mrcvarenje žrtava. Svi oni koji su očajnički pokušavali ma kakvu nemoguću reakciju dobšš su revolverski metak u potiljak. Većina njih bila je iskasapljena sa noževima. Primoravali su ih da viču „Živeo Pavelić". ali niko od naših to nije hteo učiniti. Svi su pali pozivajući poslednje „zbogom." Mnogi su padali i vikali „Živeo kralj Petar!"... Jadna deco naša! Ubijeni na prevaru. iznenađeni, ne misleći na nikakvo zlo! Stvarno, ko je ikada mogao da pomispi na stvar ovakve vrste? Ko je u selu ikada mogao biti okrivljen za ma kakvu političku krivicu ili antihrvatsku aktivnost? Ko se od nas ikada interesovao za političke događaje? Api za ove ubice mi smo bili teški krivci - bili smo krivci, jer smo rođeni kao Srbi!...

Hrvati nisu zakasnili da stignu ovamo i odmah počnu sa njihovim podmuklim planom. (Kad su pobili muškarce), silovali su skoro sve žene, udate ili ne, mlade ili stare. Mučili su decu. Pljačkali su sve ono što je od vrednosti i te sve vrednosti su tovarili na automobile. Sve ostalo su uništavali. Sve su pobili; ponavljam, sve. Umirale su žene, starci i deca. Uživali su da ubiju udarcima puške majku i dete koje se obavijalo oko vrata. Vešali su, rascepljivapi su decu, razbijali im lobanje kundakom od puške i mlatili s njima sa svom snagom o zemlju... Zatim... posuše benzinom svuda gde su zapalili. I dok su se ovi psi udaljavali pevajući, pijani od krvi, selo je gorelo. Preko cele noći kuće su gorele sa probodenim i u smrtnom ropcu telesima tolikih žena i dece...

Ali kako sam se ja spasila, to sigurno gospodin hoće da me upita. To ću vam reći ukratko. U dvorištu moje kuće nalazila se, i još i sada se nalazi, jedna velika gomila sena. Kad su stigli ovi psi, ja sam se sakrila unutra, jedva što sam mogla disati. Čula sam pucnjavu iz pušaka, očajničko zapomaganje naših ljudi, urlikanje od radosti ovih ubica. Malo posle toga disanje mi je postalo još teže, osetih jaki miris dima... i nisam za sebe ništa znala. Probudila sam se posle dužeg vremena... Vikala sam, dolaze da me uzmu. To su bili Srbi, koji su stigli odmah posle nekoliko časova po izvršenom pokolju, suviše kasno. Da, ali kako se dogodilo da se ja spasim? Vatra nije zahvatila seno, jer je avlija, u kojoj se nalazio bunar, iz koga su mnoge familije crpile vodu, bila puna lokvi koje su zaustavljale plamen na njegovom putu... Evo sada ovde, sama, bez sina, bez sinovca. Imala sam ih stotinak! Neću se nikad odvojiti od ovog mesta. Ovde su sahranješ svi moji roditelji i moji zemljaci. Ništa mi drugo ne preostaje, nego da živim u njihovoj blizini, u očekivanju da i mene smrt ponese.”...

http://www.standard.rs/ustaski-zlocini-po-svedocenjima-njihovih-saveznika.html
 
Kad se prica o Ausvicu Nemci pognute glave cute,i mole za oprost zbog onog sta su cinili njihovi preci. Hrvati vole Nemce,voleli su i neke njihove metode resavanja "problema" "problematicnih" naroda,cak su ih i prevazisli u surovosti do te mere da su i sami Nemci rekli "ovi nisu normalni". Ali da poput Nemaca danas pognute glave izraze kajanje? Nema sanse. Umesto toga,sprdnja i izrugivanje,vredjanje i likovanje,sve lepo umotano da bi izbegli C poene,a opet dovoljno direktno da svakom Srbinu bude jasno da ne samo da se ne kaju,vec i da ce sa zadovoljstvom opet ponoviti isto,cim se ukaze prva prilika. U zdnjem ratu svoj neuspeh da likvidiraju sve jednog Srbina u Hrvatskoj proglasise "velikosrpskom-srbocetnickom agresijom",a ubistvo familije Zec "domovinski rat".
 
Orion ST:
Nisi baš često na forumu? :think: Ipak da te malčice ispravim. Većina Hrvata se ne treba odricati ustaštva, jer ono nikad nije ni bilo dio njihove ideologije.
Kliknite za proširenje...

Ja cu ovde napisati samo one Hrvate koji su sluzili u jedinicama direktno pod komandom Hitlera ili Musolinija (radi se o preko 100 000 ljudi), a ti napisi sastav Oruzanih Snaga NDHa. Da vidimo koliko je to Hrvata sluzilo nacizmu.

I treca grupacija ce ostati pod otvorenim pitanjem: Gde cemo svrstati drzavni aparat NDHa i katolicki kler?

Evo malo o hrvatskom doprinosu fasizmu i nacizmu (ovde ne spadaju Hrvati u oruzanim snagama NDHa):

Dve divizije istoimenog naiziva:

Hrvatska 369 divizija osnovana 16.jula 1941. godine poslana na istocni front (3895 ljudi). Naoruzana u Dollersheim u Nemackoj


Hrvatska 369. divizija - "Vrazja" - osnovana 21. augusta 1942. godine u Stokerau, Austrija. (14 000) ljudi - borila se pod nemackom komandom u Krajini i BiH.


Hrvatska 373. legionarska divizija - pod nemackim imenom "Tigar" (U poslednjem ratu 1990. godine ova jedinica je obnovljena pod istim nazivom). Osnovana 6. januara 1943. godine u Dollersheimu - Nemacka (8500 ljudi)


Hrvatska 392. plava ("Blaue") divizija. Osnovana augusta 17. 1943. godine u Dollersheimu - Nemacka (15 000 ljudi)

Hrvatska Zracna Legija: komandant dobrovoljaca Ivan Mrak - osnovana 2. jula 1941. godine trenirana u Furth-u Nemacka i Herzogenu Aurah aerodromu. Sastojala se od Lovacke eskadrile i bombarderske eskadrile. Septembra 1941. upuceni su na Istocni front. (bombarderska eskadrila do 12 decembra 1941. godine ucestvovala sa 1247 letova u bombardovanju Lenjingrada i Moskve) (Lovacka eskadrila do 21. juna 1942. godine ostvarila 1 000 borbenih letova).


Hrvatska Pomorska Legija (343 clana) Oformljena 17. jula 1941. u Varni - Bugarska. Upucena na front u SSSR 22. septembra 1941. godine stacionirana u Geniscek-u. Hrvatska mornarica je ratovala pod nemackom komandom na Krimu, Azovskom moru, Varni, i Trstu - gde su Hrvati rasporedjeni po raznim nemackim brodovima. U ukrajini su uspeli nagovoriti neke Ukrajinske mornare koji su doveli pod hrvatsku komandu nekoliko brodova crvene armije.

13 Waffen SS Planinska divizija (Handzar) (13 SS Frei.Gebirgs Division (kroatien)) - (26 000 ljudi)

23 Waffen SS Planinska Divizija "Kama" formirana 17. juna 1944. godine u Backoj (3,793 coveka)

Hrvatska Policijska regimenta, Policijska antitenkovska Druzina "Croatia" i Hrvtska zandarmerija ljudi osnovana pod nemackom policijskom i SS komandom 15. jula 1943. godine - (32 000 ljudi) - (NDHa je pored ove policije imala i svoju zandrameriju od 18 000 ljudi).

Laki Prijevozni Zdrug (Hrvatska brigada pod Italijanskom komandom) - Osnovana 26. jula 1941. godine (1 215 ljudi) 17. decembra 1941. godine upucena na obuku u Italiju - a odatle na istocni front. Ratovala u Stokovo, Greko-Timofejevka, Veseli-Nikitovo, Vladimirovka, Krasna Poljana i Fjodorovka. 19. decembra 1942. godine ratovala je protiv Sovjetske armije u Hracinu - pod komandom Hrvata Egon Zitnik-a u sastavu 35. Italijanskog korpusa, u toku dva dana ni jedan pripadnik se nije predao - prezivelih nije bilo Sovjetska armija ih je izbrisala sa lica zemlje.

Italijanska Hrvatska Legija obnovljeni "Laki Prijevozni Zdrug" - osnovana u maju 1943. godine (1 800 ljudi) -
Brigada je ratovala u okolini jezera Garda - nakon kapitulacije Italije ljudstvo je rasporedjeno za popunu drugih nemackih jedinica.
 
Drug Stari:
A da malo usporis,za pocetak je sasvim dovoljno da se odricete ustasa ali bas da tvrdis da vecina nije podrzavala NDH e to je vec preterano.
Kliknite za proširenje...

Ne kažem da u startu nije bilo Hrvata koji su bili zavedeni uspostavom nacionalne države, ali mnogi takvi su se brzo otrijeznili, čim su shvatili zločinački modus operandi koji se provodio na teritoriju NDH. I sam predsjednik HSS-a Maček je ispočetka priznao legimitet ustašama, no vrlo brzo se pokajao, zbog čega ga je režim uhapsio i zatvorio (između ostalog, i u Jasenovac).
 
Orion ST:
Ne kažem da u startu nije bilo Hrvata koji su bili zavedeni uspostavom nacionalne države, ali mnogi takvi su se brzo otrijeznili, čim su shvatili zločinački modus operandi koji se provodio na teritoriju NDH. I sam predsjednik HSS-a Maček je ispočetka priznao legimitet ustašama, no vrlo brzo se pokajao, zbog čega ga je režim uhapsio i zatvorio (između ostalog, i u Jasenovac).
Kliknite za proširenje...

U postrojbama je ucestvovao svaki deseti Hrvat ukoliko samo tome dodas clanove uze familije dobices skoro plebiscitarnu podrsku.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Б
Зашто "хуманитарци" Кандићка и Бисерко омаловажавају геноцид над Србима?
2
Odgovora
29
Pregleda
356
canavaro
canavaro
Барышников
Почело прикупљање потписа подршке Резолуцији о геноциду над српским народом у НДХ
Odgovora
5
Pregleda
260
Kerkyra
Kerkyra
rv12aval
Žrtve Drugog svetskog rata na teritoriji NDH
2 3 4
Odgovora
84
Pregleda
1.064
MOST6
MOST6

Back
Top