kalama
Aktivan član
- Poruka
- 1.558
Koliko nam ko DOBRO zeli dovoljno pokazuje ISTORIJA.Ovo je samo malo da se podsetimo.
Зашто евроатлантисти хоће да Срби забораве Други светски рат
Пише: Зоран Чворовић
1. 1. СРПСКА ИСТОРИЈСКА СВЕСТ ИЗМЕЂУ ИНТЕГРАЦИЈЕ У НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАКИ ИСТИНЕ О НОВОМ ПОРЕТКУ ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ ИЗ 1941. Седамдесет година после почетка Другог светског рата, у коме су дражаве чланице Тројног пакта а посебно њихови домаћи југословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили, према најновијим истаживањима и 1,8 милиона Срба, из историјске свести потомака убијених највећим делом је избрисан и овај рат и његове жртве. У уджбеницима историје реформисаног српског образовања своје место није нашао ни један од најмонструознијих покоља Срба који је крајем јула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. За четири дана у цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмија Берберовић описао је детаље овог злочина: „У цркви је могло стати 1.000 људи. Ту је командир одређивао 15 људи који има да изврше клање. (…) Убијање је вршено на тај начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор… “ 1)
Оваква историјска амнезија постаје схватљивија ако се посматра из перспективе новопројектоване ревидиране историјске свести „Уједињене Европе“ о Другом светском рату, која у евроунијатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграције у нови светски поредак(Неw Wорлд Ордер) морају да имају историјско разумевање за интеграцију Блакана у нови поредак југоисточне Европе (Неу орднунг Сüдостеуропас) из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даје српска политичка стварност последње деценије 20. века.
2. 1. НАСТАВАК ИДЕОЛОШКИХ ДЕОБА СРПСКИХ АНТИФАШИСТИЧКИХ ЖРТАВА После седамдесет година служења химери југословенства, док су се други историјски и неисторијски народи служили истом химером да у њеној сенци изграде структуре за самосталан државноправни живот, Срби су разбијање Југославије дочекали без сопствене национално одговорне елите. Овакво политичко и духовно стање српског народа пресудно је утицало и на тумачење српске историје 20. века, а у оквиру ње и историје Другог светског рата.
Однос према Другом светском рату зависио је од идеолошко-партијске припадности појединца, био он политичар или „научник“. Најпрецзнију слику оваквог стања дао је Веселин Ђуретић: „Одређење према грађанском рату 1941-1945. године није много излазило из искључивог идеолошког круга партијских противника, с том разликом што су само ишли обрнутим редом историјске дијалектике. Док су за властодржце партизани били апсолутно позитиван, а четници апсолутно негативан пол српске ратне стварности, они (опозиција) су прихватали искључивост обрнутог смјера. Иако су догађаји изражавали расплет процеса у коме су се и једни и други показивали као велики узалудници и губитници; (…) Нити је позиција нити је опозиција имала национални и државни концепт одговарајући новонасталој ситуацији“. 2) Тако је деведесетих година прошлог века идеологизована историјска свест о Другом светском рату послужила пре свега као ефикасно позадинско средство за моралну и политичку пометњу никад консолидованог фронта српске државно-националне одбране.
2. 2. СТВАРНОСТ СРПСКОГ АНТИФАШИСТИЧКОГ УСТАНКА Овакав идеолошки однос према српским антифашистичким покретима – четничком и партизанском – супротан је историјској истини о Другом светском рату. Устанак у Југославији 1941. године, како је већ примећено, „нису подигли ни комунисти ни националисти“, већ сам српски народ, 3) који је видовданском етиком и герилским историјским искуством одговорио на претње сопственом биолошком, верском и националном уништењу. То потврђују извештаји српских епископа из фебруара 1941, који, према речима патријарха Гаврила (јединог патријарха који је тамновао у нацистичком логору), „изражавају слогу Цркве и народа у својој потпуности, пред нашом заједничком одбраном противу Хитлера“. 4)
Главни разлог за побуну у западним српским крајевима 1941. године, како с правом примећује Милорад Екмечић, јесте „покушај католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своје цивилизације“. Зато су, додаје он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положају према дедовима из 1882″. 5) Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализује се погром над православним Србима, који се одвија под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа.
Бестијање усташа почело је већ у априлу 1941. године. Тако је 17. априла у Старом Петровом Селу убијено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убијено 184 Срба код Бјеловара, а око 180 бачено је у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручју Лике, Баније, Кордуна и Далмације убијене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагује спонтаним егзистенцијалним отпором, који на Банији отпочиње 24. јула, на Кордуну 26. јула, док у Лици и северној Далмацији спорадичне борбе са усташама почињу још у мају 1941. године. Стравични злочини захватили су у мају и јуну Херцеговину и Бањалучку крајину. Тако је, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побијено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима је од 950 становника убијено 830, у Босанској Дубици је убијено 17.591, у Босанској Градишки 11.163, у Босанској Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до јуна 1941. године на подручју НДХ убијено је око 120.000 Срба. После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, најпре 3. јуна у Херцеговини, а потом 27. јула у Бањалучкој крајини и на Тромеђи.
Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – војним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако је 10. августа 1941. фратар Срећко Пејић у Ливну покренуо једнодневну ликвидацију 5.600 Срба, речима: „Убијте све Србе. Прво убите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите свој посао, ја ћу вас исповједити и ослободити гријеха“. На подручју НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало је укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убијена, док су два епископа умрла у Србији од последица усташког мучења. 6)
Устанак у Црној Гори, подигнут 13. јула 1941, дан после проглашења италијанског протектората „Независне Црне Горе“, историјског и етичког узора данашње независне Црне Горе, био је у својој јулско-августовској фази у потпуности српски национални устанак. Међу 32.000 устаника, било је свега 1.800 чланова КПЈ, а називи одреда „Нјегош“, „Бајо Пивљнин“ и „Владика Данило“ говоре о његовом националном карактеру. 7)
У Србији, где је како примећује Ђуретић, „устанак Срба имао битне елементе ранијих устанака против Турака“, Немци спроводе драконску расну одмазду примењујући уредбу по којој је за једног погинулог Немца убијано сто Срба, а за једног рањеног Немца убијано је педесет Срба. Стратишта широм Србије, данас заборављена и запуштена, нису никаква гробља идеолошких верника, већ људи који су убијени само зато што су били Срби. Мађари су у Бачкој и Барањи већ у току априлског рата убили око 3.000, а протерали око 11.000 Срба. Крајем 1941. и почетком 1942. године уследиле су злогласне рације у Новом Саду и Шајкашком крају, у којима је, према неким проценама страдало око 16.000 Срба. Албанци су на Косову и Метохији побили око 10.000 а протерали већ у априлу, после проглашења „Велике Албаније“, преко 100.000 Срба. У Македонији су Бугари убили 9.429 и протерали преко 50.000 Срба.
И најзад, овакав српски, а не југословенски устанак од 1941. одложио је за шест недеља реализацију Хитлеровог плана „Барбароса“. Срби, а не некакви Југословени, били су зато „сурово кажњени због солидарности са матушком Русијом“.
народни прваци којима се данас суди у Хагу.
Ново жртвовање српске историјске свести о Другом светском рату, зарад „братства и јединства“ са старим европским крсташима створило би генерације Срба са потпуном историјском амнезијом. Истовремено, заборављајући јасеновачку истину, Срби лако могу да поверују у сребреничку лаж. У оквирима европског једноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постојали услови да епска традиција, као у време ранијих окупација, сачува неидеологизовану српску историјску свест. У таквом стању неки нови антивизантијски крсташки поход могао би да буде и историјски крај српског народа.
Зато је борба за истину о Другом светском рату јемство историјског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроунијатских заблуда.
Зашто евроатлантисти хоће да Срби забораве Други светски рат
Пише: Зоран Чворовић
1. 1. СРПСКА ИСТОРИЈСКА СВЕСТ ИЗМЕЂУ ИНТЕГРАЦИЈЕ У НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАКИ ИСТИНЕ О НОВОМ ПОРЕТКУ ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ ИЗ 1941. Седамдесет година после почетка Другог светског рата, у коме су дражаве чланице Тројног пакта а посебно њихови домаћи југословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили, према најновијим истаживањима и 1,8 милиона Срба, из историјске свести потомака убијених највећим делом је избрисан и овај рат и његове жртве. У уджбеницима историје реформисаног српског образовања своје место није нашао ни један од најмонструознијих покоља Срба који је крајем јула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. За четири дана у цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмија Берберовић описао је детаље овог злочина: „У цркви је могло стати 1.000 људи. Ту је командир одређивао 15 људи који има да изврше клање. (…) Убијање је вршено на тај начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор… “ 1)
Оваква историјска амнезија постаје схватљивија ако се посматра из перспективе новопројектоване ревидиране историјске свести „Уједињене Европе“ о Другом светском рату, која у евроунијатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграције у нови светски поредак(Неw Wорлд Ордер) морају да имају историјско разумевање за интеграцију Блакана у нови поредак југоисточне Европе (Неу орднунг Сüдостеуропас) из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даје српска политичка стварност последње деценије 20. века.
2. 1. НАСТАВАК ИДЕОЛОШКИХ ДЕОБА СРПСКИХ АНТИФАШИСТИЧКИХ ЖРТАВА После седамдесет година служења химери југословенства, док су се други историјски и неисторијски народи служили истом химером да у њеној сенци изграде структуре за самосталан државноправни живот, Срби су разбијање Југославије дочекали без сопствене национално одговорне елите. Овакво политичко и духовно стање српског народа пресудно је утицало и на тумачење српске историје 20. века, а у оквиру ње и историје Другог светског рата.
Однос према Другом светском рату зависио је од идеолошко-партијске припадности појединца, био он политичар или „научник“. Најпрецзнију слику оваквог стања дао је Веселин Ђуретић: „Одређење према грађанском рату 1941-1945. године није много излазило из искључивог идеолошког круга партијских противника, с том разликом што су само ишли обрнутим редом историјске дијалектике. Док су за властодржце партизани били апсолутно позитиван, а четници апсолутно негативан пол српске ратне стварности, они (опозиција) су прихватали искључивост обрнутог смјера. Иако су догађаји изражавали расплет процеса у коме су се и једни и други показивали као велики узалудници и губитници; (…) Нити је позиција нити је опозиција имала национални и државни концепт одговарајући новонасталој ситуацији“. 2) Тако је деведесетих година прошлог века идеологизована историјска свест о Другом светском рату послужила пре свега као ефикасно позадинско средство за моралну и политичку пометњу никад консолидованог фронта српске државно-националне одбране.
2. 2. СТВАРНОСТ СРПСКОГ АНТИФАШИСТИЧКОГ УСТАНКА Овакав идеолошки однос према српским антифашистичким покретима – четничком и партизанском – супротан је историјској истини о Другом светском рату. Устанак у Југославији 1941. године, како је већ примећено, „нису подигли ни комунисти ни националисти“, већ сам српски народ, 3) који је видовданском етиком и герилским историјским искуством одговорио на претње сопственом биолошком, верском и националном уништењу. То потврђују извештаји српских епископа из фебруара 1941, који, према речима патријарха Гаврила (јединог патријарха који је тамновао у нацистичком логору), „изражавају слогу Цркве и народа у својој потпуности, пред нашом заједничком одбраном противу Хитлера“. 4)
Главни разлог за побуну у западним српским крајевима 1941. године, како с правом примећује Милорад Екмечић, јесте „покушај католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своје цивилизације“. Зато су, додаје он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положају према дедовима из 1882″. 5) Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализује се погром над православним Србима, који се одвија под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа.
Бестијање усташа почело је већ у априлу 1941. године. Тако је 17. априла у Старом Петровом Селу убијено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убијено 184 Срба код Бјеловара, а око 180 бачено је у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручју Лике, Баније, Кордуна и Далмације убијене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагује спонтаним егзистенцијалним отпором, који на Банији отпочиње 24. јула, на Кордуну 26. јула, док у Лици и северној Далмацији спорадичне борбе са усташама почињу још у мају 1941. године. Стравични злочини захватили су у мају и јуну Херцеговину и Бањалучку крајину. Тако је, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побијено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима је од 950 становника убијено 830, у Босанској Дубици је убијено 17.591, у Босанској Градишки 11.163, у Босанској Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до јуна 1941. године на подручју НДХ убијено је око 120.000 Срба. После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, најпре 3. јуна у Херцеговини, а потом 27. јула у Бањалучкој крајини и на Тромеђи.
Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – војним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако је 10. августа 1941. фратар Срећко Пејић у Ливну покренуо једнодневну ликвидацију 5.600 Срба, речима: „Убијте све Србе. Прво убите моју сестру која је удата за Србина. Када завршите свој посао, ја ћу вас исповједити и ослободити гријеха“. На подручју НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало је укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убијена, док су два епископа умрла у Србији од последица усташког мучења. 6)
Устанак у Црној Гори, подигнут 13. јула 1941, дан после проглашења италијанског протектората „Независне Црне Горе“, историјског и етичког узора данашње независне Црне Горе, био је у својој јулско-августовској фази у потпуности српски национални устанак. Међу 32.000 устаника, било је свега 1.800 чланова КПЈ, а називи одреда „Нјегош“, „Бајо Пивљнин“ и „Владика Данило“ говоре о његовом националном карактеру. 7)
У Србији, где је како примећује Ђуретић, „устанак Срба имао битне елементе ранијих устанака против Турака“, Немци спроводе драконску расну одмазду примењујући уредбу по којој је за једног погинулог Немца убијано сто Срба, а за једног рањеног Немца убијано је педесет Срба. Стратишта широм Србије, данас заборављена и запуштена, нису никаква гробља идеолошких верника, већ људи који су убијени само зато што су били Срби. Мађари су у Бачкој и Барањи већ у току априлског рата убили око 3.000, а протерали око 11.000 Срба. Крајем 1941. и почетком 1942. године уследиле су злогласне рације у Новом Саду и Шајкашком крају, у којима је, према неким проценама страдало око 16.000 Срба. Албанци су на Косову и Метохији побили око 10.000 а протерали већ у априлу, после проглашења „Велике Албаније“, преко 100.000 Срба. У Македонији су Бугари убили 9.429 и протерали преко 50.000 Срба.
И најзад, овакав српски, а не југословенски устанак од 1941. одложио је за шест недеља реализацију Хитлеровог плана „Барбароса“. Срби, а не некакви Југословени, били су зато „сурово кажњени због солидарности са матушком Русијом“.
народни прваци којима се данас суди у Хагу.
Ново жртвовање српске историјске свести о Другом светском рату, зарад „братства и јединства“ са старим европским крсташима створило би генерације Срба са потпуном историјском амнезијом. Истовремено, заборављајући јасеновачку истину, Срби лако могу да поверују у сребреничку лаж. У оквирима европског једноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постојали услови да епска традиција, као у време ранијих окупација, сачува неидеологизовану српску историјску свест. У таквом стању неки нови антивизантијски крсташки поход могао би да буде и историјски крај српског народа.
Зато је борба за истину о Другом светском рату јемство историјског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроунијатских заблуда.
Poslednja izmena od moderatora: