vuk_
Domaćin
- Poruka
- 3.870
Између Русије и Турске дошло је до запетих односа 1786. год. због извесних сукоба на Кавказу. Идуће године састали су се поново, и то на Криму, Јосиф II и Катарина II. Турска је осетила да је тај састанак имао оштрицу против ње и да се не би дала предухитрити објавила је Русији рат. Иако савезница, Аустрија није ушла у рат одмах него тек крајем јануара 1788. Стварна непријатељства почела су, међутим, раније. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.
Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично ишао по народу. Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.
Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".
Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Ушли су и у Панчево. Њима су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Срећом та турска офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна њихова војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен обе стране склопише примирје, које је трајало све до лета 1789.
Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично ишао по народу. Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.
Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".
Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Ушли су и у Панчево. Њима су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Срећом та турска офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна њихова војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен обе стране склопише примирје, које је трајало све до лета 1789.