gost 271475
Buduća legenda
- Poruka
- 26.923
Priča je istinita, nimalo prijatno iskustvo, s obzirom na okolnosti... i u velikoj sam dilemi šta da radim.
E, ovako... juče, s obzirom da je bio praznik, odlučila sam da odem do crkve, nisam dugo bila, moram da priznam, a i povod je bio odličan... možda sam negde u dubini duše osetila da tako treba. U svakom slučaju, nešto me je vuklo... i odvuklo.
Da skratim priču... posle paljenja sveća i ostalih malih znakova pažnje, popričah malo sa lokalnim sveštenikom. I ostah zbunjena posle tog razgovora. Naime, moj dragi pop, koga izuzetno cenim, mi je suptilno sugerisao da bi mogla češće da dolazim u crkvu, i uz njegov budni nadzor da se okrenem bogu, on je taj koji će me voditi, ukazivati, ispovedati, jednom rečju, biće mi duhovni vodič. Nisam znala da mi to treba, ali rekoh sebi, on je ipak božji službenik, on sigurno bolje zna.
Ono što me je zbunilo su bili blagi dodiri i nežni pogledi koje mi je upućivao... nisam iskusna po ovom pitanju, pa pitam vas, da li je normalno da vas pop drži za ruku dok razgovara sa vama, da vam nežno prolazi prstima kroz kosu i da vam se unosi u lice dok razgovarate?
Da napomenem... pop je izuzetno privlačan, primetih to davno, ali i odagnah te grešne misli. Očigledno da ni on nije imun... to sa sigurnošću tvrdim, jerbo u tim stvarima ne grešim. Celu noć sam se prevrtala po krevetu i razmišljala... pred zoru se probudih sva mokra (
)... ali bez rešenja.
Da sumiram... njegovo sugerisanje da u dubini duše osećam potrebu za bogom i da mi on, kao svešteno lice, na najlakši mogući način može pomoći pri uterivanju vere, a i voljan je... nemam potrebu da se osećam krivom, radimo dobro delo, bog bi bio zadovoljan prilaskom još jedne zalutale ovčice svom stadu. To su njegove reči, nedvosmisleno mi se nabacivao, tu nema mesta sumnji.
Ja se i dalje pitam da li je ispravno, i to mu rekoh, ali mi on odgovori: ko smo mi da preispitujemo volju njegovu?
E, ovako... juče, s obzirom da je bio praznik, odlučila sam da odem do crkve, nisam dugo bila, moram da priznam, a i povod je bio odličan... možda sam negde u dubini duše osetila da tako treba. U svakom slučaju, nešto me je vuklo... i odvuklo.
Da skratim priču... posle paljenja sveća i ostalih malih znakova pažnje, popričah malo sa lokalnim sveštenikom. I ostah zbunjena posle tog razgovora. Naime, moj dragi pop, koga izuzetno cenim, mi je suptilno sugerisao da bi mogla češće da dolazim u crkvu, i uz njegov budni nadzor da se okrenem bogu, on je taj koji će me voditi, ukazivati, ispovedati, jednom rečju, biće mi duhovni vodič. Nisam znala da mi to treba, ali rekoh sebi, on je ipak božji službenik, on sigurno bolje zna.
Ono što me je zbunilo su bili blagi dodiri i nežni pogledi koje mi je upućivao... nisam iskusna po ovom pitanju, pa pitam vas, da li je normalno da vas pop drži za ruku dok razgovara sa vama, da vam nežno prolazi prstima kroz kosu i da vam se unosi u lice dok razgovarate?
Da napomenem... pop je izuzetno privlačan, primetih to davno, ali i odagnah te grešne misli. Očigledno da ni on nije imun... to sa sigurnošću tvrdim, jerbo u tim stvarima ne grešim. Celu noć sam se prevrtala po krevetu i razmišljala... pred zoru se probudih sva mokra (
)... ali bez rešenja.Da sumiram... njegovo sugerisanje da u dubini duše osećam potrebu za bogom i da mi on, kao svešteno lice, na najlakši mogući način može pomoći pri uterivanju vere, a i voljan je... nemam potrebu da se osećam krivom, radimo dobro delo, bog bi bio zadovoljan prilaskom još jedne zalutale ovčice svom stadu. To su njegove reči, nedvosmisleno mi se nabacivao, tu nema mesta sumnji.
Ja se i dalje pitam da li je ispravno, i to mu rekoh, ali mi on odgovori: ko smo mi da preispitujemo volju njegovu?
