МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
Ево....Још неколико минута смо у овоме дану , па наступа Петровдан....
А на Петровдан .....
Ево им гробова, ево им доказа!
Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су били међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили.
Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад Сребренице, никако није јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против Насера Орића.
- Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за барем четрес година робије. Био је овде Унпрофор, знају они за ово, али, неће да виде... - каже Милан.
Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других засеока, на све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве војске.
- У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших несретника били су сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како кука док је жив у соби горио. Гледали одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље, тамо иза оне косе, Десанка Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара... Ово су рушевине куће Борисава Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су унутра живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту сустигли Орићеви - причао је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих доказа и трагова Орића и Орићеве војске из Сребренице.
На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у селу, Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.
- Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током 1992. и 1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро. Срамота - огорчено каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала, нема коме да се жали.
Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем могао да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је страдало читаво село Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у Сребреницу, из Сребренице изгубио му се сваки траг...
- Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и нестале вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало - каже Ранко.
У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14 година од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да сведочи о 14. децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину цивила.
- Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да сам ја убијала, мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам тамо отишла неприпремљена - причала је јуче у Бјеловцу Славка.
О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже. Дода тек толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа...
- Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити. Попалио што је мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен, а они му дадоше двије године. Како они правду дијелили, тако њима Бог дао - каже Славка.
- Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је Орић добио, два дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони владају свуда па и у Хагу - закони тржишта - каже Радојка Филиповић из Братунца.
Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце, Немања је имао само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су тамо преживели, јетрва никад није испричала.
- Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око Сребренице. Кад су кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових злочина, а испостави се да нисам била у праву - каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор. Доле, дечаке из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. - По великом гробљу, одговорила су деца.
На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће Анђелка, који је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што није из гласа кукао. Сви његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су Орићеви напали Јежештицу.
- Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату Анђелку одсекао је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак брашна. Тог дана у Јежештици убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано, уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после пола године, далеко у шуми, тела браће ја сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема доказа, ево им ових споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком нанели зло, што су морали на правди бога да страдају - причао је Михаило јуче на великом гробљу у Братунцу.
Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали Михаило је једног препознао.
- Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940. отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу Љубомиру убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу - препричавао је јуче међу споменицима братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца. "Мрку" и "Миша" из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом Орићем, на Божић 1993, Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили. Тог дана Орићеви су у селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5 године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године раније, у Магошићу код Кравице исти Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну распорили...
Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају. Страхоте и зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све стране, само, за оне који хоће да их виде.
А на Петровдан .....
Ево им гробова, ево им доказа!
Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су били међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили.
Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад Сребренице, никако није јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против Насера Орића.
- Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за барем четрес година робије. Био је овде Унпрофор, знају они за ово, али, неће да виде... - каже Милан.
Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других засеока, на све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве војске.
- У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших несретника били су сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како кука док је жив у соби горио. Гледали одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље, тамо иза оне косе, Десанка Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара... Ово су рушевине куће Борисава Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су унутра живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту сустигли Орићеви - причао је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих доказа и трагова Орића и Орићеве војске из Сребренице.
На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у селу, Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.
- Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током 1992. и 1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро. Срамота - огорчено каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала, нема коме да се жали.
Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем могао да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је страдало читаво село Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у Сребреницу, из Сребренице изгубио му се сваки траг...
- Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и нестале вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало - каже Ранко.
У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14 година од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да сведочи о 14. децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину цивила.
- Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да сам ја убијала, мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам тамо отишла неприпремљена - причала је јуче у Бјеловцу Славка.
О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже. Дода тек толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа...
- Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити. Попалио што је мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен, а они му дадоше двије године. Како они правду дијелили, тако њима Бог дао - каже Славка.
- Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је Орић добио, два дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони владају свуда па и у Хагу - закони тржишта - каже Радојка Филиповић из Братунца.
Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце, Немања је имао само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су тамо преживели, јетрва никад није испричала.
- Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око Сребренице. Кад су кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових злочина, а испостави се да нисам била у праву - каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор. Доле, дечаке из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. - По великом гробљу, одговорила су деца.
На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће Анђелка, који је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што није из гласа кукао. Сви његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су Орићеви напали Јежештицу.
- Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату Анђелку одсекао је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак брашна. Тог дана у Јежештици убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано, уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после пола године, далеко у шуми, тела браће ја сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема доказа, ево им ових споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком нанели зло, што су морали на правди бога да страдају - причао је Михаило јуче на великом гробљу у Братунцу.
Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали Михаило је једног препознао.
- Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940. отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу Љубомиру убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу - препричавао је јуче међу споменицима братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца. "Мрку" и "Миша" из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом Орићем, на Божић 1993, Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили. Тог дана Орићеви су у селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5 године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године раније, у Магошићу код Кравице исти Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну распорили...
Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају. Страхоте и зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све стране, само, за оне који хоће да их виде.
