Ово је Дуцијева најновија књига.
Текст са полеђине књиге:
„Време живота човечанства истиче. Све интензивнији процес деструктивне капиталистичке репродукције све драматичније скраћује период у којем човечанство може да спречи уништење живота на планети. Време је почело да тече уназад – од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Почело је одбројавање. Човеку не преостаје друго него да се бори за опстанак. Он мора да верује да човечанство може да опстане, што значи да је могуће укинути капитализам и створити нови свет. Човек не сме да дозволи да га свакодневни живот и владајућа пропагандна машинерија доведу у такво психичко стање да дигне руке од свега и преда се ништавилу – које га води у смрт. Вера у будућност постала је не само основни есенцијални, већ основни егзистенцијални императив. Зато је усамљеност најопаснија болест коју ствара капитализам. Усамљени човек који је изгубљен у деструктивном капиталистичком ништавилу доживљава уништење живота и човечанства као коначно ослобођење од свих мука и од обавезе да буде човек, што значи да има одговорност за опстанак света. Најгоре што човеку може да се деси је да изгуби људску топлину, а то значи потребу за људима. Само човек који није изгубио најсуштаственију људску особеност, потребу за људима, може да жуди за хуманим светом. Када у човеку нестане људске топлине он постаје мртвац који хода.
Невероватна је величина зла које капитализам наноси људима… Невероватна је количина патње коју човечанство доживљава… А нови, хумани свет је на дохват руке. Треба се, само, организовати и борити.“
Текст са полеђине књиге:
„Време живота човечанства истиче. Све интензивнији процес деструктивне капиталистичке репродукције све драматичније скраћује период у којем човечанство може да спречи уништење живота на планети. Време је почело да тече уназад – од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Почело је одбројавање. Човеку не преостаје друго него да се бори за опстанак. Он мора да верује да човечанство може да опстане, што значи да је могуће укинути капитализам и створити нови свет. Човек не сме да дозволи да га свакодневни живот и владајућа пропагандна машинерија доведу у такво психичко стање да дигне руке од свега и преда се ништавилу – које га води у смрт. Вера у будућност постала је не само основни есенцијални, већ основни егзистенцијални императив. Зато је усамљеност најопаснија болест коју ствара капитализам. Усамљени човек који је изгубљен у деструктивном капиталистичком ништавилу доживљава уништење живота и човечанства као коначно ослобођење од свих мука и од обавезе да буде човек, што значи да има одговорност за опстанак света. Најгоре што човеку може да се деси је да изгуби људску топлину, а то значи потребу за људима. Само човек који није изгубио најсуштаственију људску особеност, потребу за људима, може да жуди за хуманим светом. Када у човеку нестане људске топлине он постаје мртвац који хода.
Невероватна је величина зла које капитализам наноси људима… Невероватна је количина патње коју човечанство доживљава… А нови, хумани свет је на дохват руке. Треба се, само, организовати и борити.“
On je jedan predivan gospodin, neverovatno ljubazan, kulturan...neverovatno normalan.....na ulici, na pijaci....za svakoga ima lepu reč.
