Ljubomora vs. Zavist

koja po vama razlika između ljubomore i zavisti?

Auu...
Pitanje je sjajno.
Pa postoje verovatno cim postoje kao dva pojma.
Bila sam ljubomorna kad sam bila mladja, priznajem, sada mi je glupo sto sam bila, jer nije bilo razloga za to, cisto jer sam bila nesigurna u sebe, pa zbog toga.
Zavist, pa osetim je ponekad kad gledam neku dobro skockanu glumicu na nekoj sjajnoj destinaciji, pa mi ,,zao,, sto nisam ja tamo negde, zao mi sto nisam bolje iskoristila ovaj moj jbn zivot.
Naravoucenije je da su i ljubomora i zavist negativna osecanja, treba se boriti protiv njih ako je ikako moguce, ali ko bar jednom u zivotu nije bio ljubomoran ili zavidan, taj nije normalan.

Sta je ovo? Interesantna tema, a nikog nema da napise koju rec...

Ljubomora se javlja kad se u vezi, braku osetimo ugrozeni od trece osobe...smatramo za sebe da nismo dovoljno dobri strahujemo od toga da partneru necemo vise biti toliko interesantni...kad je zavist u pitanju pozelimo nesto sto je tudje iako nam mozda to ne treba i u sustini ne zelimo to....

Ljubomora je vezana za ego. Produkt ega je sebicnost ega tj. sujete. Osujecenost sujete se izrazava preko ljubomore. Neko to zove poverenje, ali ne nije. Osecanje je cisto licno i polazi od sujete.

Zavist polazi od mrznje. Zavist polazi od ogorcenosti prema svima. Samo onaj koji dovoljno mrzi druge i sebe moze osecati zavist. Kompleks nize vrednosti mu je dobri drug.

ja mislim da i zavist dolazi kao posledica povredjene sujete
slažem se da su oba osećanja negativna, ali mislim da ljubomora u blažem obliku čak može biti i konstruktivna, dok zavist - to je destruktivno do bola

seducer:

Ljubomora je vezana za ego. Produkt ega je sebicnost ega tj. sujete. Osujecenost sujete se izrazava preko ljubomore. Neko to zove poverenje, ali ne nije. Osecanje je cisto licno i polazi od sujete.

Kliknite za proširenje...

u oveme se nekako slažem.
ljubomora je nekako strogo lična i vezana za ego.
a zavist mi je nekako sveljudsko osecanje
svako ponekad zavidi nekom
hmm...

Ljubomora=nesigurnost u sebe(sve polazi od toga) a samim tim i u partnera..nedostatak povjerenja i potreba za posjedovanjem,posesivnošću
Zavist=osobina čovjeka koji je ispunjen mržnjom prema svemu što je oko njega,a njemu ne pripada,zavist je zla krva koja kola čovjekom sve dok ga ne ubije.

Ljubormoran si kada je neko bolji od tebe, kada ima vise nego ti, kada je lepsi od tebe, uspesniji od tebe, a isto tako moze i da ti zavidi na sve to

pa sad to mu dodje na isto ljubomoran ili zavidan na isto mu dodje ni jedno ni drugo ne valja

...volio bih kad bih gospodario svojim htjenjima ili misljenjem pa, kao postovana Gospodarica , ovako decidirano izrecem o ljubomori i zavisti , tim ljigavstinama ljudskim neoslobodivim jer sto ih vise zaticemo u nama sve vise rastu ...moja borba s njima je dosta uspjesna , narocito sa zavistima jer ne zavidim nikome ali sebi zavidim u vidu ljutnje kad putevi paralelnosti nijesu odpostovani tj. neko ispod mojih mogucnosti ili vrijednosti mase mojim zastavama i tako drsko svojim ih zove a zna da ,- znam...
Ljubomorom se ponosim kad je tu ali onom dragom , koja voli da ocuva nekog do kojeg mi je stalo a ta Osoba i zasluzuje cuvanje nenametljivo i ispunjeno jer nemamo pravo biti ljubomorni a istovremeno nemocni da ispunjavamo htjenja dusevno-tjelesna druge ,- nama drage strane...
Radoznalost i primitivizam prezirem , to je hirovitost bez podrske ikakve a nije odgovor,- pogrijesila , pa sta ,- nista i idu i Nista ...

gospodarica:

Ljubormoran si kada je neko bolji od tebe, kada ima vise nego ti, kada je lepsi od tebe, uspesniji od tebe, a isto tako moze i da ti zavidi na sve to

pa sad to mu dodje na isto ljubomoran ili zavidan na isto mu dodje ni jedno ni drugo ne valja

Kliknite za proširenje...

Malo je stvarno terminologija nedovoljna za izrazavanje kompleksnih emocija. jer uopste nije univerzalna. Jedni ce koristiti rec za jedno drugi za drugo.

Ljubomora budi bol u sujeti. Nezadovoljstvo samim sobom. Ljubomora budi bes, ali najvise na sebe. Razocarenje koje boli i vredja sujetu, od koga nastaje bes. Ali za razliku ljubomora se i dalje trudi da sebe unapredi. Ljubomora moze da dovede do pitanja "mozda ja gresim" gde moze i da nastane neka benigna promena. U sustini ljubomora se prevazilazi kada se dovoljno bola istprimo i shvatimo da ima necege viseg od nje.

E ako ljubomoru nikad ne shvatimo i kada jednostavno se predamo da se borimo. Onda kada osetimo da jednostavno vise ne mozemo sami sebe da ispralvjamo a pak ne shvatamo da nesto drugo postoji. (to drugo je suzbijanje sujete, praktikovanje Bozje ljubavi) onda nastaje zavist. Zavist budi za razliku od ljubomore koja budi bes, ona budi mrznju i ogorcenje na sve te osobe. Pljuvanje i zelja za destrukcijom tog osecanja boli u svakom mogucem trenutku koji je za to pogodan.

Sad, nemojte uzeti ovo moje kao neko naucno gledanje. Nisam o tome nigde citao vec duboko kontempletirao i razmisljao gledajuci duboku u svoju dusu. (miseljan sam da smo svi isti, ipak, tako da svako znanje imamo u sebi).

Poštovani članovi foruma.

Kopajući po netu, uporno sam tražio temu u kojoj se javljaju i psiholozi, pa sam tako došao i do Krstarice. Ovo je moj prvi post na ovom forumu. Mislim da koristim poslednju priliku da spasim ono što se spasiti može.
Imam velikih problema sa samim sobom. Naime, u ljubavi sam skoro pa dve godine. Od toga se upravo navršava godinu dana otkako živimo zajedno. Do pre mesec-dva nisam imao taj osećaj prema mojoj devojci, a sada me to izjeda. Osećam da se kod mene problemi samo gomilaju. Da li je ljubomora, da li je zavist, više ni sam ne znam. Naime, moja devojka se već nekih 7-8 meseci leči antidepresivima, a pre nego što je upoznala mene, već je imala jedan težak period depresije. Za to vreme, mi pokušavamo da napravimo dete(upravo tih godinu dana već), pa je ona lečila jedno vreme i njene nestale cikluse, koji su se od proleća ponovo pojavili. Iz dana u dan sam gajio nadu da će se kod nje popraviti zdravstveno stanje (da će ona konačno biti vedrija). Takođe sam gajio nadu da će ona konačno početi da me želi kao muškarca i ljubavnika. Tokom svih ovih meseci, nailazim na njeno sve hladnije ponašanje i sve teže izražavanje osećanja u mom prisustvu. Pošto s vremena na vreme službeno putujem, tek u tim trenucima naša ljubav procveta i uželimo se jedno drugog. Ja uvek jedva čekam da se vratim, a i ona to isto jedva čeka. Taj dan (ili tu noć) sijamo od ljubavi. Svaki sledeći dan je kao limun cedim ne bih li iskamčio neki osećaj ljubavi i uzajamnosti. Pišem joj pesme, delim joj komplimente, berem cveće, kupim po neki poklon, mazim je, tepam joj, masiram je, ljubim je. Ne pritiskam je na seks, jer je često nešto boli i često joj nešto fali. Dovoljno mi je da tog dana kaže da ne može i više je ne ubeđujem, niti pritiskam. Znam da bi je to još više mučilo. Dok sve ovo kucam javlja mi se misao i da je ne pritiskam više ni na ljubav, isto kao ni na seks. Možda treba jednako da joj nežno golicam telo, ali i nežno golicam srce. Možda ne treba više ni da je teram da progovori, jer često ona ima blokade kada razgovara sa mnom o nekim teškim temama i prosto zanemi. Danas mi je čak rekla da ona ne vreuje da će se oporaviti ikada i da je bolje da raskinemo. To ni u snu ne želim prihvatiti. Za nju sam samom Gospodu zahvalan i ne dam je. Palo mi je na pamet da oboje krenemo kod psihijatra i da spašavamo ljubav. Molim je da na to pristane. Imam velikih muka da svoju "napaljenu" i brzopletu prirodu smirim i da ne padam u panične strahove, ali najviše me zaboli kada mi ona kaže da ne treba da je više trpim. Takođe njeno ćutanje i hladnoća u koju se ona povlači pred narastajućim problemima me jako boli.

Sada da konačno kažem kakvu ljubomoru osećam. Pošto sam odavno izgubio sigurnost u sebe i kao momka i kao ljubavnika, počeo sam da kopam po njenoj prošlosti ispitujući je da li je ona ikada imala ovakvog momka i ovakvu ljubav. Naime, ranije mi je govorila, kako sam ja njena najveća ljubav ikada, kako nikada nije imala takvog ljubavnika u svom životu i kako su pre mene svi bili kreteni u odnosu na ono što je ona sa mnom dobila. U međuvremenu, to je trebalo da se uvreži u mojoj glavi da u to više ne diram nego da nastavim dalje. Tako je i bilo, ali upravo njeno sve veće povlačenje u sebe, ćutanje, naglo stišavanje vatre uz moje poljuljano samopouzdanje (naime u konstantnoj sam poteri da budem bolja osoba i često se razočaram, pa tražim utehu u nekim drugim stvarima i tražeći to kod nje, ja sam naišavši na taj njen zid ćutanja, potpuno poklekao), je dovelo do toga da osećam ljubomoru. Ali ne bilo kakvu ljubomoru, nego ljubomoru prema njenoj prošlosti o kojoj mi je govorila i u kojoj je ona bila vedra i vesela. Ne sumnjam u njenu vernost prema meni, niti ona u moju vernost prema njoj. Boli me što se stvari pogoršavaju i boli me što ih sada ja dodatno komplikujem. Silno želim da je dovedem do svetlosti na kraju njenog tunela i da iz njega izađemo zajedno držeći se za ruke. Osećam da sam ja dodavač ulja na vatru i da ću je odterati u ludnicu ako se ne popravim. Kako da postupim. Imam i ja nekih problema sa samim sobom još, ali mislim da bismo na nekakvoj zajedničkoj psihoterapiji mogli krenuti ka svetlosti.

Molim za mišljenje, ili neku reč savetodavnu, kritiku, osudu, šta god... Samo da agonija prestane.

j.p.SU:

Poštovani članovi foruma.

Kopajući po netu, uporno sam tražio temu u kojoj se javljaju i psiholozi, pa sam tako došao i do Krstarice. Ovo je moj prvi post na ovom forumu. Mislim da koristim poslednju priliku da spasim ono što se spasiti može.
Imam velikih problema sa samim sobom. Naime, u ljubavi sam skoro pa dve godine. Od toga se upravo navršava godinu dana otkako živimo zajedno. Do pre mesec-dva nisam imao taj osećaj prema mojoj devojci, a sada me to izjeda. Osećam da se kod mene problemi samo gomilaju. Da li je ljubomora, da li je zavist, više ni sam ne znam. Naime, moja devojka se već nekih 7-8 meseci leči antidepresivima, a pre nego što je upoznala mene, već je imala jedan težak period depresije. Za to vreme, mi pokušavamo da napravimo dete(upravo tih godinu dana već), pa je ona lečila jedno vreme i njene nestale cikluse, koji su se od proleća ponovo pojavili. Iz dana u dan sam gajio nadu da će se kod nje popraviti zdravstveno stanje (da će ona konačno biti vedrija). Takođe sam gajio nadu da će ona konačno početi da me želi kao muškarca i ljubavnika. Tokom svih ovih meseci, nailazim na njeno sve hladnije ponašanje i sve teže izražavanje osećanja u mom prisustvu. Pošto s vremena na vreme službeno putujem, tek u tim trenucima naša ljubav procveta i uželimo se jedno drugog. Ja uvek jedva čekam da se vratim, a i ona to isto jedva čeka. Taj dan (ili tu noć) sijamo od ljubavi. Svaki sledeći dan je kao limun cedim ne bih li iskamčio neki osećaj ljubavi i uzajamnosti. Pišem joj pesme, delim joj komplimente, berem cveće, kupim po neki poklon, mazim je, tepam joj, masiram je, ljubim je. Ne pritiskam je na seks, jer je često nešto boli i često joj nešto fali. Dovoljno mi je da tog dana kaže da ne može i više je ne ubeđujem, niti pritiskam. Znam da bi je to još više mučilo. Dok sve ovo kucam javlja mi se misao i da je ne pritiskam više ni na ljubav, isto kao ni na seks. Možda treba jednako da joj nežno golicam telo, ali i nežno golicam srce. Možda ne treba više ni da je teram da progovori, jer često ona ima blokade kada razgovara sa mnom o nekim teškim temama i prosto zanemi. Danas mi je čak rekla da ona ne vreuje da će se oporaviti ikada i da je bolje da raskinemo. To ni u snu ne želim prihvatiti. Za nju sam samom Gospodu zahvalan i ne dam je. Palo mi je na pamet da oboje krenemo kod psihijatra i da spašavamo ljubav. Molim je da na to pristane. Imam velikih muka da svoju "napaljenu" i brzopletu prirodu smirim i da ne padam u panične strahove, ali najviše me zaboli kada mi ona kaže da ne treba da je više trpim. Takođe njeno ćutanje i hladnoća u koju se ona povlači pred narastajućim problemima me jako boli.

Sada da konačno kažem kakvu ljubomoru osećam. Pošto sam odavno izgubio sigurnost u sebe i kao momka i kao ljubavnika, počeo sam da kopam po njenoj prošlosti ispitujući je da li je ona ikada imala ovakvog momka i ovakvu ljubav. Naime, ranije mi je govorila, kako sam ja njena najveća ljubav ikada, kako nikada nije imala takvog ljubavnika u svom životu i kako su pre mene svi bili kreteni u odnosu na ono što je ona sa mnom dobila. U međuvremenu, to je trebalo da se uvreži u mojoj glavi da u to više ne diram nego da nastavim dalje. Tako je i bilo, ali upravo njeno sve veće povlačenje u sebe, ćutanje, naglo stišavanje vatre uz moje poljuljano samopouzdanje (naime u konstantnoj sam poteri da budem bolja osoba i često se razočaram, pa tražim utehu u nekim drugim stvarima i tražeći to kod nje, ja sam naišavši na taj njen zid ćutanja, potpuno poklekao), je dovelo do toga da osećam ljubomoru. Ali ne bilo kakvu ljubomoru, nego ljubomoru prema njenoj prošlosti o kojoj mi je govorila i u kojoj je ona bila vedra i vesela. Ne sumnjam u njenu vernost prema meni, niti ona u moju vernost prema njoj. Boli me što se stvari pogoršavaju i boli me što ih sada ja dodatno komplikujem. Silno želim da je dovedem do svetlosti na kraju njenog tunela i da iz njega izađemo zajedno držeći se za ruke. Osećam da sam ja dodavač ulja na vatru i da ću je odterati u ludnicu ako se ne popravim. Kako da postupim. Imam i ja nekih problema sa samim sobom još, ali mislim da bismo na nekakvoj zajedničkoj psihoterapiji mogli krenuti ka svetlosti.

Molim za mišljenje, ili neku reč savetodavnu, kritiku, osudu, šta god... Samo da agonija prestane.

Kliknite za proširenje...

...imam i ja neke probleme sa sobom jos." Ako pricas, pricaj. Moras prvo znati ili nekako doznati da li je sto konzumirala u proslosti i sad potajno nadoknadjuje alkoholom a to se lako vidi pojavom bezrazlozne agresije i nezadovoljstva kao i fals-predloga da se angazuje...predlog da treba da je ostavis i tako nekako , kao toboz bolje za tebe , to je mac ispitivanja.Antidepresive kontrolisi i to strogo jer imunost na njih tjera na povecane doze i dobija se apatije i kontraefekat...Pokusavaj je angazovati da putuje s tobom i da ima sto manji kontakt s osobama njene proslosti, ortake, drugarice ili skolske drugare koji su po pravilu pivopije ...pokusaj da ne nameces nikako teret hitnog rjesenja ...moras se koncetrisati na sve ili nista ...moze se raditi o slucaju koji daje ti srecu ako mozes se izvuci,- tesko ali istinito . Ja prezivljavam jos tezi oblik i pokusavam da ti dam savjete jer je tvoja varijanta mnogo laksa. Moja draga je miljenica oceva a on Mocan i samouvjeren jos od autoriteta i njemu se vjeruje i ako ja trpim tantalove muke jer sam utuvio da se jednom moram skrasiti , -fals...tek sam se sad sklonio u brda crnogorska i zivim kao prije dvadeset godina a uzivalac sam invaliditeta Ch...posjedujem sasvim dovoljno za zivot a i ona ako ne rasipa i dodje da prosipa i sebe i mene , tako da samo sto se saberem dolaze bespotrebni hirovi ...sad sam sam u Crnoj gori i trpim svakidasnje telefone na koje nerado odgovaram jer nema tu popravke anksioznost, depresije i povucenosti u vecini slucajeva vjestacke prirode su mi dojadili...Moras braTE, DA SE SABERES I SASIJECES JER NE MOZES U TOM STANJU , KOJE MI JEPOZNATO JOS IZ POCETKA , MADA JA NIJESAM IMAO PROBLEMA SA SEXOM JER JE UVIJEK SPREMNA I TO MISLIM U JURNJAVI KA NEKOJ STABILNOSTI PA JE OPSNOST JOS VECA...POBJEGAO SAM DA VIDIM STACU...TI SI JOS U MOGUCNOSTI DA URADIS NESTO A JA SAM SVE ISCRPIO I PSIHIJATRE I PSIHOANALITICARE, SVE JE TO BUDJENJE NOVIH ZASTRANJENJA...PRIJE TOGA IMAM DVA IZGUBLJENA BRAKA KOJI SU BILI MELEM ZA OVO...Karma !!!

P.S.
- budi sebi najpreci jer kad ne ide sad , kako ce kasnije...pokusaj i daj joj do znanja kad odes,- nema te vise i ne strahuj , ne strahuj...vidis da posjedujes i tolrranciju i muku sa kojom se viteski boris i dzentlmenstvo ...ne daj se ...ne !!!

s postovanjem,
Faraonn

MONALIZA33:

dok zavist - to je destruktivno do bola

Kliknite za proširenje...

...i ja bi dodala ako može- autodestruktivna ..
Upravo sam stigla s jedne kave i malo razgovora..U tom razgovoru se probudio u meni jedan negativan osjećaj zavisti i to poprilično iracionalno, ali vrag mi ne da mira...
Sve se nešto mislim koga ću pitati, gdje ću potražiti utjehu, razmjenu mišljenja kad baš eto vas ovdje
Zbog tih zavisti sam se prije nekoliko godina povukla u kuću i konačno našla svoj mir , ali u kontaktu s ljudima se jednostavno u meni razbudi taj nemir ... I to ne izravno zbog mojih sugovornika , nego čujem neku glupu priču i totalno se deprimiram...
U biti , nisam nikad osjećala zavist , ne u mlađim danima ali što postajem starija , umjesto da postanem zrelija i samouvjerenija ja se nalazim sve više nesigurna i zavidna..

Možda da ispričam ispočetka ali ne znam ima li smisla i želite li čuti?

Ukratko, sama definicija zavisti mi je jasna , ali mi nije jasna potreba da se uspoređujem s drugim ljudima i da sama sebe mučim svojom zavišću...
Je li vama slično?

Pre svega hvala na rečima podrške i razumevanja za moje stanje. Odmah da kažem, ona nije bila alkoholičar ili nešto ne daj Bože gore od toga. Ona je imala probleme u porodici (otac je bio alkoholičar i tukao je njenu majku i kinjio nju i sestru). Bila je napustila studije, jer nije mogla da ih uklopi sa poslom, koji je radila. Konstantno je želela da ode od kuće. Ona nije problematična, nego napaćena. Kada smo počeli vezu, ona je bila jako srećna što me ima. Ja sam je postepeno puštao u srce i sada je ona čvrsto u meni i jako je volim i želim da nam bude bolje.
Moja prava ljubomora je malo dublja. Ja sam po svojoj prirodi poprilično nestašan, nagao, brzoplet i veoma vedar čovek. Jako sam patio što sam imao velike probleme sa seksualnom opterećenošću tokom ranijeg perioda i činjenicom da sam nevinost izgubio tek od svoje 25. godine. Proganja me misao da se nisam ispucao pre upoznavanja moje devojke (a sa njom želim da živim do kraja života), dok ona kaže da joj je dosta pokušavanja da nađe ljubav i sa mnom je našla svoju sreću. I ja sam celog života želeo što i ona, a i mislim da smo se posle godina lutanja, mi konačno našli. Ona je pre mene imala nekoliko veza. Puno sam je mučio i ispitivao da otkrijem koliko je imala veza (ona mi je rekla nekih 7 ili 8 veza a to je od njene 18 do 30 godine, kada sam je ja upoznao). Ja sam od svoje 18 do sadašnje 28 godine imao 3 veze gde su sve stvari u mom životu zaista krenule od 25-godine (mada mi je prva devojka bila kada sam imao 18 godina). Tu ja osećam veliki problem što se ne osećam iživljeno i što se može desiti da ako ne već sad, ono sigurno kasnije to izbije na površinu. Inače, sa njom sam želeo i sa njom to imam da mi je ona sve i njoj sam dokazao da je ona moja najveća ljubav (zaista je volim kao nikog drugog svog), ali i ja sam isto (da kucnem u drvo) njena najveća ljubav u životu i ona mi je to i rekla i objasnila. Ona je rekla da joj niko iz prošlosti ne može nadomestiti mene, ali i ja to mislim isto za nju. Ja sam, naime puno puta imao slomljeno srce, jer sam se puno puta nesrećno zaljubljivao. Ona nije imala toliko veza, koliko sam ja puta voleo, pa mi je rekla da je ona ljubomorna na mene što sam voleo, jer ona nije volela nikoga kao mene. Njoj nije bilo važno da ima puno veza, niti joj je bilo važno da ima nekoga kako ne bi bila sama (to je i sada njena velika navika da joj ne smeta samoća). Takođe joj nije važan bio niti kvalitet, niti kvantitet seksa u životu. Nije u suštini ni meni, ali je ja stalno pritiskam na seks. Meni ako tri dana protekne bez seksa, nisam normalan. Ona sa druge strane se bori sama sa sobom da mi izađe u susret za tu učestalost. Ja joj sada dajem i kvantitet i kvalitet. I za jedno i za drugo sam ubeđen u to, jer ne samo da ja nisam nikada tako, nego nije ni ona. Malo sam počeo da ludim otkako njeni antidepresivi uzimaju maha i njeni problemi sa reproduktivnim organima onemogućavaju seks, pa je to za nju ponekad mučenje. Uspeo sam da joj i te trenutke maksimalno ulepšam i tako sada ona ima jako učestale orgazme (kaže da u životu nije nikada uspela 3 puta za redom, a sa mnom joj to ide lako, ali samo onda kada nema nikakvih tegoba). Naime, ja sam puno čitao o raznim načinima zadovoljavanja devojke i postizanju njenog maksimalnog zadovoljstva. Jako puno sam želeo da nam taj deo života procveta.

Ono što sam danas sa njom uspeo da makar dogovorim je to da sam joj preneo šta od nje želim. Želim da me razume da sam imao manje ljubavnog iskustva od nje i da u nju gledam kao u čudo nad čudima i od nje tražim da smo često zajedno, da radimo sve zajedno, da putujemo kad god možemo, da vežbamo, trčimo i gledamo TV zajdeno. Želim da mi izađe u susret sa puno intimnih odnosa i kažem joj da se neće nikada žaliti na kvalitet. Ono što ja želim njoj da pružim je ispunjenje njenih želja, da joj dajem samoću onda kada joj treba, kada joj treba oslonac da sam tu, i sve drugo što još ona želi. Rekla mi je tokom ovih dana da ja od nje tražim normalne stvari, ali da ona ne može da mi ih pruži, jer je muči njeno stanje sa živcima, konstantna nervoza, boli je donji stomak, boli je ovo, boli je ono, ne živi joj se i šta sve još... Bez obzira na sve to, ona želi da nam život bude upravo takav – zajednički. Ja ću biti uporan da probudim njenu vedrinu, ali se moram i ja sam konsolidovati.

Najviše me plaši to što je ona s vremena na vreme hladna i ćutljiva. Kaže da je to najčešće zbog njenih antidepresiva. Kada dođe veče, ja želim da sa njom imam celokupan program grljenja, maženja, paženja, tepanja. Ona kaže da se plaši toga, jer sam je vremenom isplašio time što se samo na dodir sa njom meni odmah javi erekcija, pa ona već stalno misli da ja hoću odmah seks. Ja priznajem da od nje uvek tražim to ali ako ne mogu dobiti, ja joj više ne dosađujem. Ima tu i još nekih stvari. Ja sam postao uporan da sa njom rešavam teške teme, ali sve to u vreme kada sam jedino kući, a to je uveče. Tada je dejstvo njenih lekova takvo da se njoj spava i ona nema koncentraciju za temu, koja je teška, ili koja je opterećuje. Ona u suštini nije ni pre nešto Bog zna šta mogla naći snage za rešavanje teških tema, pa i pre antidepresiva, ali je ipak imalo progresa. Da naglasim, ona se tačno pridržava procedure i jedva čeka da prođe tih godinu dana uzimanja lekova, ali još uvek ne vidimo svetlo na kraju tunela, tako da mislim da će to kod nje možda i potrajati.

Sve u svemu, vidi se da sam ja problem i dajem sve od sebe da joj ne budem dodatni teret. Moji problemi sa ljubomorom i zavišću su takvi da ih prosto moram rešiti, ali molio bih nekoga da mi i kaže koliko je to uopšte osnov za ljubomoru i šta je uopšte moj problem i kako da ga rešim. Ja sam kao definiciju ljubomore prihvatio činjenicu poljuljanog samopouzdanja i to je kod mene mislim najveći osnov. Do skora to nije ni bilo. Znam da je ona normalna devojka i da je na ljubav i veze gledala normalno, ali se ovaj problem kod mene od skora stvorio i sada osećam takve probleme i imam takve napade, da ne mogu da se smirim. Jedem se, a ne znam ni zašto. Kao da želim da ona kaže da nije nikog imala i ništa radila sve do moje pojave u njenom životu. U suštitni, ona mi je otvoreno rekla da sam joj ja prvi kojeg je zavolela i poželela da sa njim život deli. I ona je meni to isto. Neka nam je Bog u pomoći, ako se već toliko volimo i neka nam da snage i mudrosti da do tog preko potrebnog mira konačno stignemo.

@ j.p.SU

Nisam psiholog; ovde ćeš, uostalom, teško naći psihologa koji može da pomogne stručnim savetom, ali ćeš pronaći ljude koji, možda, imaju slična iskustva ili koji će želeti da porazgovaraju o tvom problemu. A problem uopšte nije naivan.
Poznajem stariji bračni par koji se venčao iz ljubavi, da bi se već posle par godina zajedničkog života ispostavilo kako žena ima problem psihičke prirode (trajan). Do tada su već dobili decu, čije je detinjstvo obeleženo majčinim periodima teške depresije tokom kojih nije ni govorila ni jela sve dok je hitna ne bi odvela u neuropsihijatrijsku ustanovu i prikačila na infuziju; detinjstvom u kome se nisu slavili rođendani da se mama ne deranžira, kada im nijedan drug ili drugarica iz škole nisu dolazili u kuću jer je mama bolesna, kada se muž vraćao sa pola službenog puta jer mu je supruga telefonom najavila samoubistvo ... Danas su oni stari ljudi, i na prvi pogled ne znaš ko je od njih dvoje, zapravo, psihički bolestan: ona, koja napokon, u svojim sedamdesetim, drži bolest pod kakvom-takvom kontrolom, ili on, čiji su nervi tokom godina popucali. Gde je, u međuvremenu, nestao život?
Imaš samo 2 opcije: da ostaneš sa devojkom ili da bežiš glavom bez obzira. Ako izabereš opciju pod 1, budi spreman na trnovit put čiji je ishod krajnje neizvestan. Tvoja devojka je bolesna, a život sa bolesnom osobom (pri čemu mi ne znamo da li je bolest urođena ili stečena, i kakve su prognoze) je mukotrpan. Ovde ne mogu da preskočim ni činjenicu da želite dete (i radite na tome) uprkos tome što je ona na antidepresivima jer – eventualna trudnoća u takvom stanju može biti kontraproduktivna po psihičko stanje tvoje devojke.
Ljubav se inače teško spašava. Lepo je biti požrtvovan, plemenito je uložiti sav napor, dati sve od sebe, pa i po cenu sopstvenog zdravlja u ime ljubavi. Ali znaš kako glasi poslovica: jednom razbijeni krčag nije više kao nov. Ljubav ne treba da boli, iliti – može da boli malo, retko, povremeno ... no ne i da patnja bude sastavni deo ljubavi.
Razmisli: želiš li da živiš ovako narednih deset ... dvadeset godina? Želiš li da vaše planirano dete odrasta u takvoj atmosferi (ćutanja, prećutkivanja, nedorečenosti, zatvaranja u sebe, tuge)?

Nisi ti ljubomoran na njenu prošlost, samo si željan normalnog odnosa.

Uzmi moje mišljenje s rezervom jer, kako rekoh, ja nisam psiholog.

Pardon, sad videh post koji si u medjuvremenu postavio.

E, sad me polako plaše mišljenja ljudi... Kako će se naš život odvijati, više ne znam. Obuzima me neizmerna tuga i neizmerni strah oko dva moguća rešenja.

Je li tu stvarno nema leka? Meni je bilo rečeno da će to posle godinu dana uzimanja biti ok i da će sve proći.

Ona je već izašla iz stanja depresije. Tek nakon toga je upoznala mene. Ovo sada što uzima je zbog lečenja glave i nesvestica. Nije ona toliko ćutljiva i nedruželjubiva. Jaka je moja devojka.

Mi ne znamo ništa o njenom zdravstvenom stanju osim onog što si nam ti rekao.

Šta god da odlučiš, hrabro napred.
Ako odlučiš da ostaneš sa njom, daj joj više vremena. Kažeš da je "jaka", što znači da veruješ u nju. Potrebno je i da ona veruje u tebe, i da veruje u sebe, kao što i ti treba da veruješ u sebe.
Želim vam sve najbolje.

Pa, eto, za to vam jedino nisam rekao. Ona je imala tešku depresiju pa potom period oporavka, pa potom je upoznala mene i onda je kako ona tvrdi počeo period sreće. Mislim da je njena najveća muka što ona misli da nikada neće zatrudneti, jer ona sada ima 32godine. Rekla je da joj je plan da nakon prestanka sa tom terapijom, prelazimo na ofanzivu protiv neplodnosti. Ona je ozdravila od toga i sada su joj nekako počeli ciklusi, ali nema začeća. Valjda je i Bog čuva kako bi joj prošla ova terapija.

Ja i dalje tvrdim da sam samo ja problem i da treba da joj više pažnje posvetim. Rekao sam da ću i ja kod psihologa, makar da znam kako dalje sa mnom i kako da postupim.

j.p.SU:

Ja i dalje tvrdim da sam samo ja problem i da treba da joj više pažnje posvetim. Rekao sam da ću i ja kod psihologa, makar da znam kako dalje sa mnom i kako da postupim.

Kliknite za proširenje...

Iz onoga što si napisao do sada deluje da joj posvećuješ prilično mnogo pažnje.
Zašto onda misliš da je samo u tebi problem? Šta je sa njenim problemima koje si opisao?

PS: Odlazak kod psihoterapeuta je svakako dobra ideja. Možda bi bilo dobro da ti sam odeš, a ne zajedno. Možda bi trebalo da poradiš na tome šta osećaš i šta želiš. Za početak i razgovor o problemu koji imaš sa stručnim licem može mnogo da ti pomogne da središ svoje misli i doneseš odluku šta dalje. Svakako nije lako, ali vredi uložiti truda.

Hvala na ovom savetu. I devojka mi je govorila kako ona misli da bi to trebali raditi samostalno. Baš hoću prvo da sredim svoje misli, pa tek onda da budem od pomoći njoj. Hvala puno na rečima pomoći.

Za odlazak na psihoterapiju treba mnogo hrabrosti i snage.
Ti vidim imaš i jedno i drugo, i sigurno nećeš pogrešiti ako odeš.
Trebalo bi da budeš ponosan na sebe zbog takve odluke.

Sve najbolje!
Pozdrav!

Samo da ne budem pogrešno shvaćena, možda oseća potrebu za samoćom, ili želju da provodite manje vremena zajedno, a ne zna kako to da ti kaže, a da te ne povredi.
Možda misli da je to među vama ljubav (pre tebe nije volela, niti znala za taj osećaj), zbunjena je, jer ne oseća da je to to, i proganja je osećaj krivice.
Ako išta podiže ljude to je zaljubljenost i ljubav, a prestanak iste dovodi u baš stanje depresije.
Govorim kao laik, ali životna uskustva se ne mogu prenebregnuti.
Ono što sam ja iskusila kroz život, što moj, što posmatrajući svet oko nas, postoje ljudi koji nisu u stanju da funkcionišu bez ljubavi, ali one na koju svi aludiramo (ljubav između muškarca i žene) i koja nas najviše uzdiže.
Ništa se ne može usporediti sa tom ljubavlju i njenim svojstvima, ni ljubav prema poslu, usudiću se reći deci, hobiju, prijateljima, svetu upšte koji nas okružuje.
Nesposobnost da volimo sve što nas okružuje, i da osećamo ljubav prema životu, bez da budemo uvek zaljubljeni, po meni dovodi do duboke depresije.