Odred Feniksa

L

LaSorcièreNoire

Zainteresovan član
Banovan
Poruka
194
koje su borbe u vashim zivotima koje ste dobile,a koje su vam znacile,i napravile vas jachima? Zivotne situacije koje ste prebrodili i izasle ko feniks iz pepela? Borba moze biti bilo kakva,poslovna,razveli se od uzasnog muza i zapoceli nov zivot bez icega,ili pak pobegle od nasilnog decka,ili mozda neke teshke situacije sa svojom decom,roditeljima..?

koje su vashe borbe koje su vas nacinile to shto jeste danas?
 
Bilo je dosta borbi, i malih, i velikih, pa mi je teško izdvojiti neku, jer su sve one delić jedne velike slagalice.

Ali najteže je bilo pre dve i po godine, kad sam imala udar na fizičko zdravlje (vrstu udesa, da tako kažem), kad je bilo pitanje hoću li ostati potpuno pokretna ili ne (danas sam sasvim ok inače)..imala sam suočavanje koje me je otreznilo i navelo da shvatim da - fizičko telo propada. Pre ili kasnije ono će propasti.
To je "mudrost" koju svi znamo, ali mene je to pogodilo kao strašno saznanje.
Danas si ok, sutra odjednom - ne ličiš na sebe, uništen si. Strašno. Kakva lekcija!

Od tada stvari posmatram drugačije; to jeste bila situacija nakon koje sam se izdigla kao što ti reče, poput feniksa iz pepela, i ima to i svoju dobru stranu, jer imam potpuno drugačije viđenje tokova oko sebe sada...

Inače, tada sam videla da svako lice ima i naličje, i da nam svako iskustvo, ma koliko teško bilo, donosi i određenu zrelost, nova poimanja, pa i snagu da se suočimo opet sa nedaćama. ...
 
:) kakva ozbiljna pitanja
ja sebe baš ne shvatam tako ozbiljno, pa ne mogu da ti odgovorim istim tonom, ali mislim da je svačiji život zapravo stalno prevazilaženje problema i prepreka... a konkretno, moj najveći problem je bio prevazilaženje strahova: od ljudi, od posla, od uspeha, od neuspeha, i najgori strah od svih: strah od straha - e taj još nisam skroz pobedila, a strah od visine nikada neću ni pobediti... i tako, haj-ho
 
muvalo:
:) kakva ozbiljna pitanja
ja sebe baš ne shvatam tako ozbiljno, pa ne mogu da ti odgovorim istim tonom, ali mislim da je svačiji život zapravo stalno prevazilaženje problema i prepreka... a konkretno, moj najveći problem je bio prevazilaženje strahova: od ljudi, od posla, od uspeha, od neuspeha, i najgori strah od svih: strah od straha - e taj još nisam skroz pobedila, a strah od visine nikada neću ni pobediti... i tako, haj-ho
Kliknite za proširenje...

Ej, kako si ih prevazisla?

I meni se cini da imam iste probleme...ukljucujuci i visinu...zajdno sa mostovima...:mrgreen:
 
pa visinu nisam prevazišla, niti ću - probala sam da se nateram (tako sam prevazišla ostale frke) i naterala sam se ... i onda sam ceo dan bila zelena i :bljak: :bljak: a posle sam se još dva meseca bojala i same pomisli na visinu :lol:
a vredni patuljci simbolizuju večiti rad na sebi, koji težak kao rad u rudniku :)
 
a je l vam se desava da se uplasite sebe npr dolazi voz i vi zamisljate kako bi izgledalo da se bacite pod isti,ili da skocite s mosta,ili s nekog prozora?
i onda mislite ma sta mi je bezite glupe misli od mene
a one bas navale
 
LindaLee:
a je l vam se desava da se uplasite sebe npr dolazi voz i vi zamisljate kako bi izgledalo da se bacite pod isti,ili da skocite s mosta,ili s nekog prozora?
i onda mislite ma sta mi je bezite glupe misli od mene
a one bas navale
Kliknite za proširenje...

Da, imala sam takve radikalne misli :rumenko:.
Ne u smislu želje za samoubistvom, već - kako se lako prekine čitavo bogatsvo jednog ljudskog života.
 
LindaLee:
a je l vam se desava da se uplasite sebe npr dolazi voz i vi zamisljate kako bi izgledalo da se bacite pod isti,ili da skocite s mosta,ili s nekog prozora?
i onda mislite ma sta mi je bezite glupe misli od mene
a one bas navale
Kliknite za proširenje...

E meni se desava da kad idem preko mosta imam poriv da skocim...zato mrzim mostove..ili da bacim nesto u vodu...inace nemam zelju da se udavim na moru...samo kad idem preko mosta..to mi je nekako ...:dontunderstand:

Skoro je bila jedna situacija..kad sam vozila nocu autoputem, a mm zaspao pored mene...i ja pocela da vicem u jednom momentu...samo sto nije isapo iz kola..:Sta ti je? sta ti je?:...."Mmmmmmmostttttt"....

Kaze on..ma nece ti nista....

Jednom sam presla brankov most pesice..i to je dosta od mene...
 
Pa da, to je 'Đavo perverznosti' - kod E. A Poa. E, kako je to moćno napisano!
...
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
 
Poslednja izmena:
LindaLee:
a je l vam se desava da se uplasite sebe npr dolazi voz i vi zamisljate kako bi izgledalo da se bacite pod isti,ili da skocite s mosta,ili s nekog prozora?
i onda mislite ma sta mi je bezite glupe misli od mene
a one bas navale
Kliknite za proširenje...
redovno :neutral: al meni kad sam na visini uglavnom. ne mostovi ipak vec vise visoki spratovi u zgradama,litice,provalije. gledam dole i mislim kako bi bilo jednostavno zakoraciti jos jedan korak i strmoglaviti se dole :neutral: i onda krenem da se preznojavam,ne mogu da se odvojim od litice a ne zelim ni da se bacim :lol: bila sam nekoliko puta na meteorima,i svaki put mi se to desilo :) to mi je onako bas primer mesta na kojem krenem tako da razmisljam.

inace mrzim visine,al bas jer uvek krenu da mi se preznojavaju dlanovi a ja da osecam mucninu. definitivno fobija,al ni ne trudim se da je se resim. jednostavno tolko mi se slosi u blizini da ne znam ni kako da probam :lol:
 
muvalo:
Pa da, to je 'Đavo perverznosti' - kod E. A Poa. E, kako je to moćno napisano!
...
Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Kliknite za proširenje...


Drhtim odkad sam ovo procitala...

Mada ima mnogo dublje znacenje od puke zelje za skokom u provaliju...meni lici na pesmu Ocaj je seo na klupu..mozda svi ti nagoni idu sa istog mesta...uf..

Mada sto bi rekao Bodler sve je to prirodno i ne treba ga se bojati...
 
Dozvolila sebi da se previse zaljubim u nekog u kog nisam smela. Mislila da cu da se ubijem jer je to bio najjaci bol koji sam ikad osetila. Koliko god to zvucalo smesno, bilo je tako. Jer ja sam od onih koji vole fatalisticki. Disem samo za tu osobu i zbog nje. Kasnije sam razbolela, smrsala 7kg i povracala danima na nervnoj bazi. Kasnije sam prezivela. To je bila borba za sebe i protiv sebe.
 
Poslednja izmena:
LaSorcièreNoire:
koje su borbe u vashim zivotima koje ste dobile,a koje su vam znacile,i napravile vas jachima? Zivotne situacije koje ste prebrodili i izasle ko feniks iz pepela? Borba moze biti bilo kakva,poslovna,razveli se od uzasnog muza i zapoceli nov zivot bez icega,ili pak pobegle od nasilnog decka,ili mozda neke teshke situacije sa svojom decom,roditeljima..?

koje su vashe borbe koje su vas nacinile to shto jeste danas?
Kliknite za proširenje...
uh..
odabir zanimanja
bolest od koje zamalo, bas, bas zamalo da capnem
jedna bivsa ljubav
i, ovo sada, ova samo i iskljucivo moja borba, sa razlozima neshvatljivim svima oko mene, za zivot kakav zelim
 
LindaLee:
a je l vam se desava da se uplasite sebe npr dolazi voz i vi zamisljate kako bi izgledalo da se bacite pod isti,ili da skocite s mosta,ili s nekog prozora?
i onda mislite ma sta mi je bezite glupe misli od mene
a one bas navale
Kliknite za proširenje...

daaaaaaaaa:(
mislila sam da sam jedina s takvim mislima.
zadnji put prije mj dana..5 god mature..svi se skupili, atmosfera odlicna..za drugim stolom sjedi sadanja djevojka moje bivse trogodisnje ljubavi sa kojom je kraj i pocinjao mjesecima..
i ja vidim sebe kako joj prilazim, samaram je, izbacujem sav bjes..:dash:
i ladno kao da me neko polije kantom vode, dolazim sebi i govorim "ok, ok stevice, samo razmisljas...":dontunderstand:
x slicnih situacija...:dontunderstand:
 
ne znam, sve sto sam prolazila me je ucilo da mudem mudrija i opreznija
nisu to bile borbe u bukvalnom smislu reci, ja sam takva kakva sam, i uvek se na neki nacin borim za ono sto volim i sta zelim
sva ta iskustva su me ojacala u smislu da vise uzivam u zivotu, manje pridajem znacaj glupostima, vise obracam paznju na lepe stvari, i prilazim stvarima manje ozbiljno
naucila sam, posle mnogo uspona i padova a sa relativno malo godina, da gledam na zivot opusteno i da verujem da resenje uvek postoji, i to ne neko, nego najbolje
naucila sam i da vremenom razvijam situaciju kako mi odgovara, da planiram na kratak rok ostvarive ciljece, za koje je potrebno nesto truda, ali je rezultat uvek mnogo veci od ulozenog napora
ali mislim da se to stice iskustvom
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top