Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.567
Ponavlja se istorijsko iskustvo da se države i pojedinci na vlasti najviše plaše vesnika mogućeg događaja pravde, proganjaju ih, podmeću im neistine, vrše torturu nad njima, a često ih i lišavaju života. Međutim, vlastodršci, a većinom i zabludeli podanici gube iz vida da društvo bez autentičnih pojedinaca i bez marginalnih grupa postaje društvo samozaborava - društvo koje prihvata i živi život u anahronom, korumpiranom (isčašenom) vremenu, životom tupe sadašnjice, sivila svakodnevnice, bez inicijative, kreacije, pravog pamćenja i vizije, odnosno društvo podređeno laganom samoodumiranju
Avgustovski incident/događaj - crtanje grafita i bacanja dva molotovljeva koktela na grčku ambasadu u Beogradu - i hapšenje šestoro anarhista, koje je potom usledilo, osumnjičenih ni manje ni više nego za međunarodni terorizam, skrenuli su pažnju javnosti na fenomen anarhizma u našoj zemlji. Međutim, anarhizam je pogrešno izjednačen sa terorizmom i sve se brzo zaboravilo. Putem medija u svesti prosečnog građanina stvorena je predstava o nekoliko mladih huligana koji treba da sede u zatvoru (navršilo se četiri meseca) za ono što su „počinili“, dok čekaju da ih izvedu na suđenje. A na vest koja je došla sa facebooka, da je jedan od osumnnjičenih brutalno pretučen u zatvoru, niko nije posebno reagovao.
Smatrati da je anarhija sinonim za haos i rasulo potpuno je netačno. Termin „anarhija“ odnosi se na društvo ka kome anarhisti teže i za koje veruju da će biti potpuno moralno. Kao socijalno i političko učenje, „anarhizam“ predstavlja projekat za uspostavljanje novog oblika ljudskog udruživanja bez posredovanja države, jer je ona na sebe uzela sve mehanizme sile i ugnjetavanja. Anarhisti veruju u ideju da je moguće organizovati društvo bez vlasti i zato se zalažu za zamenu autoritarne države nekim (drugim) oblikom ne-državne saradnje između slobodnih individua. Posle revolucije izvedene u ime ličnosti i njene neotuđive slobode, trebalo bi da sledi izgradnja novog poretka, stabilnog i racionalnog, zasnovanog na slobodi i solidarnosti: ...države treba da se reorganizuju odozdo nagore i to uz apsolutnu slobodu svih svojih delova... ta se reorganizacija treba izvršiti prema stvarnim potrebama i prirodnim težnjama delova na osnovi slobodnog federativnog udruživanja pojedinaca, društava, opština, oblasti, pokrajna i naroda u čovečanstvo - Mihail Bakunjin (Država i sloboda).
Kritika društva i poziv na bunt protiv sile države i institucija, predstavljaju jednu od osnovnih karakteristika anarhizma kao pokreta kroz istoriju. U 19. veku nemački filozof Maks Štirner pisao je da je evropsko liberalno društvo proglasilo „čoveka“ samo po rođenju slobodnim; iako osobe jesu postale jednake (zakon dolazi na mesto monarha/gospodara) njihov imetak nije, siromašnom treba novac bogatog, a bogatom rad siromašnog, odnosno buržoasko-demokratska država ne izgleda manje opasnom od apsolutističke monarhije. Zalaganje za pravdu, a ne zakon (pokoravanje u strahu od kazne) i slobodnu individuu, koja izmiče svakom obliku represije dominira tekstovima anarhističkih mislilaca. Ideji anarhizma stran je bilo kakav institucionalni karakter organizacije i delovanja (anarhisti ne veruju u glasačke listiće, ne veruju u hijerarhiju, ne organizuju se u partije...) i zato anarhisti nikada nisu došli u situaciju da svoju zamisao ostvare u praksi - ako izuzmemo šansu koju su imali u španskom građanskom ratu.
nstitucionalizaciju zamenjuje atomizacija, odnosno u političkom životu anarhisti se svode na manje grupe ili pojedince, koji u svom interesu imaju samo jedan cilj, a to je donošenje pravde (mesijanski momenat!). Međutim, za razliku od istorijski realizovanih oblika društvenog uređenja (monarhija, liberalna demokratija, fašizam, socijalizam...) i istorijski nerealizovanog (komunizam), anarhizam nema eshatološki karakter. Nabrojani oblici društvenog uređenja u opoziciji prema anarhizmu u svojoj finalnoj realizaciji (kada bi bili izvedeni do kraja) pretpostavljaju ukidanje istorije; recimo, liberalna demokratija bi trebalo da postane društvo idealne proizvodnje i razmene u svim oblicima ljudskog delanja, bez kriza, dok bi komunizam trebalo da dovede do ukidanja klasa, države i eksploatacija na svim nivoima. Kraj istorije treba razumeti kao konačnu usklađenost vremena i sveta, trenutak kada više nema poziva iz budućnosti, kada sadašnje vreme postaje život u stalno usklađenoj sadašnjosti. U anarhizmu nema eshatologije (kraja istorije), za razliku od pomenutih društvenih uređenja, jer organizacija budućeg anarhističkog društva pretpostavlja slobodna dogovorna udruženja građana najviše nalik organizaciji polisa. To je kreativni život neprestane improvizacije, evolucije i slobode ostvarene ukidanjem državne i institucionalne sile i prinude. U anarhizmu je presudan mesijanski momenat ostvarenja zahteva koji dolazi iz budućnosti - zahtev koji je formiran u prošlosti, ali kao još neispunjen ili nikad neispunjen, javlja se iz budućnosti da se ispuni u njoj - odnosno pravde. Hajdegerova dike koja daruje pravdu, nadoknađuje neku krivdu i daruje s one strane potrebe, duga, zločina i greške, dolazi da ponovo kako treba uzglobi razglobljenost sadašnjeg vremena - to je vreme našeg života, koje je dislocirano, poremećeno, neuravnoteženo, razuzdano i ludo, kako sada, tako i u prošlosti. Ovde se ne radi o izvršavanju pravde, o činjenju unazad prema kazni, plaćanju ili ispaštanju, već je reč o daru bez nadoknade, bez računa, bez saglasnosti, bez svakog iskustva osvete. Dike se može tumačiti kao mogućnost samog dobročinstva, naime slaganja koje sabira i skuplja tako što harmonizuje, kao događajnost događaja. Davanje ovde počiva samo u prisutnosti, onog što se ne poseduje, onog što se ostavlja, pridododaje, što najčešće znači dodatak, štaviše višak. Davanje se sastoji u ostavljanju drugom ono što mu lično pripada (Žak Derida Marksove sablasti).
Kako razumeti avgustovski događaj ispred grčke amabasade u Beogradu? Učinjena je nepravda grčkom anarhisti – zahtev je ispostavljen. Kao čin, zahtev traži delovanje: odmah, odlučno, nesebično, bez kalkulisanja s rizikom, računajući samo na slobodnu volju pojedinca, ne obazirući se na zakone i pravo (zakoni su samo jedan od instumenata države u čuvanju njenih moći i nisu „pravedni“). Bacajući molotovljeve koktele na ambasadu, anarhisti su na simboličnom nivou vratili nekad davno ukradenu vatru (Prometej, „pra-anarhista“, pošto je već jednom spasio ljude od Zevsa, ukrao je vatru Hefestu kako bi je podario čovečanstvu, a tim činom im je darovao um, pamćenje, jezik – omogućio im da postanu Ljudi), na „pravu adresu“ - Grcima, upozoravajući i nas i Grke da je loše vreme u kome živimo doživelo još jedno od svojih iščašenja. Oni su ovim činom objavili za nas i za Grke, mogućnost događaja koji daruje pravdu (dike), uzglobljava razglobljeno vreme kroz sabirajuće sakupljanje (harmonizaciju). Anarhisti su putem događajnosti događaja dopustili pravdi (dike) ili makar prividu (sablasti) pravde da izađe na videlo. Može se reći da nisu samo anarhisti nosioci objave mogućnosti dolaska pravde, već su to mahom kroz istoriju bili veliki svetski mislioci, umetnici, kao i grupe pojedinaca obično na marginama društva.
Činovi anarhista su performativni, izvedeni sa manje ili više destrukcije, ali ih ne treba mešati sa destruktivnim činovima adresata, koji su nastali kao posledica indukovanja mržnje (zla) od strane nacio-klero-fašisoidnih autoriteta. Naravno, niko nije van zakona, pa nisu ni anarhisti. Sa pretpostavkom da su izvršili navedeno delo rizikujući sankcije, državna represija delovala je preko svake mere, nesrazmerno sankcionisanom delu. Privedeni anarhisti su u zatvoru od avgusta meseca, bez mogućnosti da se brane sa slobode, što znači da su zavredili tretman najvećih neprijatelja države, čime je u osnovi povređen zakon, a kamoli pravda. Ponavlja se istorijsko iskustvo da se države i pojedinci na vlasti najviše plaše vesnika mogućeg događaja pravde, proganjaju ih, podmeću im neistine, vrše torturu nad njima, a često ih i lišavaju života. Međutim, vlastodršci, a većinom i zabludeli podanici gube iz vida da društvo bez autentičnih pojedinaca i bez marginalnih grupa postaje društvo samozaborava - društvo koje prihvata i živi život u anahronom, korumpiranom (isčašenom) vremenu, životom tupe sadašnjice, sivila svakodnevnice, bez inicijative, kreacije, pravog pamćenja i vizije, odnosno društvo podređeno laganom samoodumiranju.
http://www.e-novine.com/drustvo/34427-Anarhizam-kako-stei.html
Avgustovski incident/događaj - crtanje grafita i bacanja dva molotovljeva koktela na grčku ambasadu u Beogradu - i hapšenje šestoro anarhista, koje je potom usledilo, osumnjičenih ni manje ni više nego za međunarodni terorizam, skrenuli su pažnju javnosti na fenomen anarhizma u našoj zemlji. Međutim, anarhizam je pogrešno izjednačen sa terorizmom i sve se brzo zaboravilo. Putem medija u svesti prosečnog građanina stvorena je predstava o nekoliko mladih huligana koji treba da sede u zatvoru (navršilo se četiri meseca) za ono što su „počinili“, dok čekaju da ih izvedu na suđenje. A na vest koja je došla sa facebooka, da je jedan od osumnnjičenih brutalno pretučen u zatvoru, niko nije posebno reagovao.
Smatrati da je anarhija sinonim za haos i rasulo potpuno je netačno. Termin „anarhija“ odnosi se na društvo ka kome anarhisti teže i za koje veruju da će biti potpuno moralno. Kao socijalno i političko učenje, „anarhizam“ predstavlja projekat za uspostavljanje novog oblika ljudskog udruživanja bez posredovanja države, jer je ona na sebe uzela sve mehanizme sile i ugnjetavanja. Anarhisti veruju u ideju da je moguće organizovati društvo bez vlasti i zato se zalažu za zamenu autoritarne države nekim (drugim) oblikom ne-državne saradnje između slobodnih individua. Posle revolucije izvedene u ime ličnosti i njene neotuđive slobode, trebalo bi da sledi izgradnja novog poretka, stabilnog i racionalnog, zasnovanog na slobodi i solidarnosti: ...države treba da se reorganizuju odozdo nagore i to uz apsolutnu slobodu svih svojih delova... ta se reorganizacija treba izvršiti prema stvarnim potrebama i prirodnim težnjama delova na osnovi slobodnog federativnog udruživanja pojedinaca, društava, opština, oblasti, pokrajna i naroda u čovečanstvo - Mihail Bakunjin (Država i sloboda).
Kritika društva i poziv na bunt protiv sile države i institucija, predstavljaju jednu od osnovnih karakteristika anarhizma kao pokreta kroz istoriju. U 19. veku nemački filozof Maks Štirner pisao je da je evropsko liberalno društvo proglasilo „čoveka“ samo po rođenju slobodnim; iako osobe jesu postale jednake (zakon dolazi na mesto monarha/gospodara) njihov imetak nije, siromašnom treba novac bogatog, a bogatom rad siromašnog, odnosno buržoasko-demokratska država ne izgleda manje opasnom od apsolutističke monarhije. Zalaganje za pravdu, a ne zakon (pokoravanje u strahu od kazne) i slobodnu individuu, koja izmiče svakom obliku represije dominira tekstovima anarhističkih mislilaca. Ideji anarhizma stran je bilo kakav institucionalni karakter organizacije i delovanja (anarhisti ne veruju u glasačke listiće, ne veruju u hijerarhiju, ne organizuju se u partije...) i zato anarhisti nikada nisu došli u situaciju da svoju zamisao ostvare u praksi - ako izuzmemo šansu koju su imali u španskom građanskom ratu.
nstitucionalizaciju zamenjuje atomizacija, odnosno u političkom životu anarhisti se svode na manje grupe ili pojedince, koji u svom interesu imaju samo jedan cilj, a to je donošenje pravde (mesijanski momenat!). Međutim, za razliku od istorijski realizovanih oblika društvenog uređenja (monarhija, liberalna demokratija, fašizam, socijalizam...) i istorijski nerealizovanog (komunizam), anarhizam nema eshatološki karakter. Nabrojani oblici društvenog uređenja u opoziciji prema anarhizmu u svojoj finalnoj realizaciji (kada bi bili izvedeni do kraja) pretpostavljaju ukidanje istorije; recimo, liberalna demokratija bi trebalo da postane društvo idealne proizvodnje i razmene u svim oblicima ljudskog delanja, bez kriza, dok bi komunizam trebalo da dovede do ukidanja klasa, države i eksploatacija na svim nivoima. Kraj istorije treba razumeti kao konačnu usklađenost vremena i sveta, trenutak kada više nema poziva iz budućnosti, kada sadašnje vreme postaje život u stalno usklađenoj sadašnjosti. U anarhizmu nema eshatologije (kraja istorije), za razliku od pomenutih društvenih uređenja, jer organizacija budućeg anarhističkog društva pretpostavlja slobodna dogovorna udruženja građana najviše nalik organizaciji polisa. To je kreativni život neprestane improvizacije, evolucije i slobode ostvarene ukidanjem državne i institucionalne sile i prinude. U anarhizmu je presudan mesijanski momenat ostvarenja zahteva koji dolazi iz budućnosti - zahtev koji je formiran u prošlosti, ali kao još neispunjen ili nikad neispunjen, javlja se iz budućnosti da se ispuni u njoj - odnosno pravde. Hajdegerova dike koja daruje pravdu, nadoknađuje neku krivdu i daruje s one strane potrebe, duga, zločina i greške, dolazi da ponovo kako treba uzglobi razglobljenost sadašnjeg vremena - to je vreme našeg života, koje je dislocirano, poremećeno, neuravnoteženo, razuzdano i ludo, kako sada, tako i u prošlosti. Ovde se ne radi o izvršavanju pravde, o činjenju unazad prema kazni, plaćanju ili ispaštanju, već je reč o daru bez nadoknade, bez računa, bez saglasnosti, bez svakog iskustva osvete. Dike se može tumačiti kao mogućnost samog dobročinstva, naime slaganja koje sabira i skuplja tako što harmonizuje, kao događajnost događaja. Davanje ovde počiva samo u prisutnosti, onog što se ne poseduje, onog što se ostavlja, pridododaje, što najčešće znači dodatak, štaviše višak. Davanje se sastoji u ostavljanju drugom ono što mu lično pripada (Žak Derida Marksove sablasti).
Kako razumeti avgustovski događaj ispred grčke amabasade u Beogradu? Učinjena je nepravda grčkom anarhisti – zahtev je ispostavljen. Kao čin, zahtev traži delovanje: odmah, odlučno, nesebično, bez kalkulisanja s rizikom, računajući samo na slobodnu volju pojedinca, ne obazirući se na zakone i pravo (zakoni su samo jedan od instumenata države u čuvanju njenih moći i nisu „pravedni“). Bacajući molotovljeve koktele na ambasadu, anarhisti su na simboličnom nivou vratili nekad davno ukradenu vatru (Prometej, „pra-anarhista“, pošto je već jednom spasio ljude od Zevsa, ukrao je vatru Hefestu kako bi je podario čovečanstvu, a tim činom im je darovao um, pamćenje, jezik – omogućio im da postanu Ljudi), na „pravu adresu“ - Grcima, upozoravajući i nas i Grke da je loše vreme u kome živimo doživelo još jedno od svojih iščašenja. Oni su ovim činom objavili za nas i za Grke, mogućnost događaja koji daruje pravdu (dike), uzglobljava razglobljeno vreme kroz sabirajuće sakupljanje (harmonizaciju). Anarhisti su putem događajnosti događaja dopustili pravdi (dike) ili makar prividu (sablasti) pravde da izađe na videlo. Može se reći da nisu samo anarhisti nosioci objave mogućnosti dolaska pravde, već su to mahom kroz istoriju bili veliki svetski mislioci, umetnici, kao i grupe pojedinaca obično na marginama društva.
Činovi anarhista su performativni, izvedeni sa manje ili više destrukcije, ali ih ne treba mešati sa destruktivnim činovima adresata, koji su nastali kao posledica indukovanja mržnje (zla) od strane nacio-klero-fašisoidnih autoriteta. Naravno, niko nije van zakona, pa nisu ni anarhisti. Sa pretpostavkom da su izvršili navedeno delo rizikujući sankcije, državna represija delovala je preko svake mere, nesrazmerno sankcionisanom delu. Privedeni anarhisti su u zatvoru od avgusta meseca, bez mogućnosti da se brane sa slobode, što znači da su zavredili tretman najvećih neprijatelja države, čime je u osnovi povređen zakon, a kamoli pravda. Ponavlja se istorijsko iskustvo da se države i pojedinci na vlasti najviše plaše vesnika mogućeg događaja pravde, proganjaju ih, podmeću im neistine, vrše torturu nad njima, a često ih i lišavaju života. Međutim, vlastodršci, a većinom i zabludeli podanici gube iz vida da društvo bez autentičnih pojedinaca i bez marginalnih grupa postaje društvo samozaborava - društvo koje prihvata i živi život u anahronom, korumpiranom (isčašenom) vremenu, životom tupe sadašnjice, sivila svakodnevnice, bez inicijative, kreacije, pravog pamćenja i vizije, odnosno društvo podređeno laganom samoodumiranju.
http://www.e-novine.com/drustvo/34427-Anarhizam-kako-stei.html
Sadašnja društva i sistemi ograničavaju zadovoljavanje potreba i nagona čoveka, a kako bi se prema tome odnosio anarhizam? Da li bi omogućio potpuno zadovoljavanje svih nagona i potreba, ili bi i tu na delu bilo neko ograničavanje?
