(Spomen-ploča u Blajburgu, sa ustaškom šahovnicom i muslimanskim polumesecom, posvećen ”nevinim žrtvama”.)
Krajem februara, Arapska televizija Al-džazira napravila je reportažu o Radovanu Karadžiću, sa sve intervjuom. Prilog od nekih četrdesetak minuta počinje redovima zelenih tabuta, naričućih Muslimanki, i imena na spomeniku u Potočarima. Vele, Srbi su izveli preko osam hiljada nevinih, nenaoružanih civila i streljali ih, maltene pred kućama. Nema veze što to nije istina - u arapskom svetu, a i šire, misle da se baš to desilo. Od ove fiktivne Srebrenice je napravljen simbol za celi rat u BiH: zločinački Srbi iz čista mira i motivisani mržnjom ubijaju nevine, nenaoružane, miroljubive Muslimane dok Zapad mirno posmatra ”genocid.”
Godinama se uzimalo zdravo za gotovo da je broj žrtava rata u BiH bio oko 250.000, uglavnom Muslimana. Izveštaj demografa Haške inkvizicije (Eva Tabo i Jakub Bijak) iz 2003. u kom se navodi da je ukupan broj žrtava bio oko 100.000, dugo je bio sakriven od javnosti. Kada je spomenut, krajem 2004, izazvao je buru poricanja u medijima i najava da će zvanični izveštaj, na kom je radila komisija Mirsada Tokače, postaviti tu cifru na 150.000. To se, međutim, nije desilo, i Tokačina konačna brojka bila je 97.000. Zanimljivo je, međutim, da se, uprkos toj značajnoj korekciji broja žrtava rata, i u Tokačinoj studiji tvrdi da je broj stradalih u Srebrenici osam hiljada!
A evo šta kažu činjenice. Od 7.661 nestalih na spisku Tribunala, za koje se tvrdi su poginuli posle pada Srebrenice u Julu 1995, njih 5.371 su pripadnici Armije BiH. Identifikovani su posmrtni ostaci 3.837 osoba. Od toga su 3.602 muškarci starosti 15-65 godina, 201 muškarci preko 65 godina, 9 dečaci mlađi od 14 godina, 11 žene, a 14 osobe nepoznatog pola i uzrasta. Istraživači Tribunala našli su 448 poveza za oči i 423 poveza za ruke, što ukazuje na streljanja. Zaključili su da je 1.785 lica sigurno a 169 verovatno ubijeno vatrenim oružjem, 67 je poginulo od šrapnela, 11 od vatrenog oružja i šrapnela, 6 od traume, a za 1.441 uzrok smrti je nepoznat.
Od ”osam hiljada civila” stižemo prvo do 5.300 vojnika, 3.800 identifikovanih tela, 1800 žrtava vatrenog oružja, i oko 450 streljanih. A celo vreme stoji činjenica da su žene i deca, koje su ”hrabri borci” 28. divizije i ostalih formacija pod komandom Nasera Orića ostavili u bazi UN u Potočarima, bezbedno prevezeni do Tuzle kamionima i autobusima koje je od civilnog srpskog stanovništva za tu svrhu rekvirirala VRS. Kakav je to ”genocid” u kojem civili, žene i deca ostanu na životu?
Stvari dodatno komplikuju činjenice da se 3.000 ljudi sa spiska nestalih nalazilo na biračkim spiskovima u BiH 1996. Ili se radilo o zbornoj krađi (mrtvi glasaju!) ili ti ljudi u stvari nisu mrtvi! Milivoje Ivanišević (”Lična karta Srebrenice”) optužuje vlasti u Sarajevu da su u spomen-centru u Potočarima sahranjivale ljude koji su umrli davno pre rata, kao i borce poginule pre jula 1995. Bugarski istraživač Žerminal Čivikov dovodi u sumnju svedočenje Dražena Erdemovića, čoveka čije svedočenja je u temelju svake presude za Srebrenicu u Hagu; Čivikov u svojoj knjizi ”Krunski svedok” pokazuje da prosto nije bilo fizički izdvodljivo da Erdemović i njegove kolege za jednu noć pobiju onoliko ljudi koliko je navedeno u svedočenju (1.200). Na lokaciji koju je Erdemović naveo nađeno je 127 leševa. General Krstić, koji je prvi osuđen za ”saučesnštvo u genocidu” nije bio ni blizu Srebrenice, već je komandu nad Drinskim korpusom preuzeo 20. jula 1995! Momir Nikolić, još jedan ”krunski svedok” u desetak procesa o Srebrenici, razobličen je kao lažov - ali su njegova svedočenja svejedno ostavljena na snazi! A Tribunal je u svojim presudama naveo da, iako je ”nemoguće sa sigurnošću utvrditi šta se zasta desilo”, sudije svejedno ”veruju da je ubijeno 8.000 ljudi.” Ali u pravu nije bitno šta ko veruje, već šta ko može da dokaže. A ”genocid” u Srebrenici niti je dokazan, niti je dokaziv, jer se nije desio.
U leto 1992. godine, britanski novinari montirali su sliku teško bolesnog Fikreta Alića, koji se nalazio u izbegličkom logoru Trnopolje, tako da izgleda kao zatočenik nacističkih logora smrti. Po zapadnim medijima se govorilo o ”Belsenu '92” i Srbima kao novim nacistima. Iako je list koji je objavio analizu trnopoljske obmane nateran da bankrotira tužbom za klevetu (mada je britanski sudija rekao da niko ne osporava istinu analize, već samo tvrdnju da su to reporteri uradili sa zlim namerama!), istina je izašla na videlo i danas se o Fikretu Aliću i ”logorima smrti” više i ne govori. Ali zato se insistira na Srebrenici, kao ”najvećem zločinu u Evropi od Hitlera.”
U Potočarima, gde je nekad bila baza Holandskih mirotvoraca, izgrađen je veliki spomen-centar. Na svečanom otvaranju je bio bivši američki imperator Klinton, to oličenje iskrenosti i vrline. Nema veze što je narod u Federaciji BiH gladan, što muslimanski povratnici u Srebrenicu nemaju posla, važno je bilo da se napravi ogromno svetilište u Potočarima. Da ”osveta postane pravda” kako kaže posveta na arapskom. Da laž o ”genocidu” postane istina. Baš kako prikazuje Al-Džazira.
Krajem 2. svetskog rata, prilikom povlačenja iz Jugoslavije, jedan broj Ustaša i domobrana zarobili su u Koruškoj partizani. Englezi su takođe predali nekoliko hiljada zarobljenika Titu. Partizani su nekoliko hiljada tih zarobljenika streljali u selu Blajburg, baš kao što su od 1944. pa nadalje streljali desetine hiljada ”narodnih neprijatelja” po Srbiji, recimo. Ali, ustaška emigracija i katolička crkva su od Blajburga posle rata napravile svetilište, a današnja hrvatska istorija naziva povlačenje Ustaša ”križnim putem” i tvrdi da je u Blajburgu ubijeno 60.000 ljudi (!). Evo kako to objašnjava engleski istoričar D.B. Mekdonald:
Preuveličavanje broja mrtvih u Blajburgu imalo je više nivoa značenja. Prvo, Hrvati su time postali žrtve Srba/komunista, što im je omogućilo da osporavaju genocid nad Srbima u Jasenovcu tezom o genocidu nad njima samima. Drugo, omogućilo je Hrvatima da se distanciraju od Srba i komunističkog režima koji je počinio masakr, i tako prikažu Hrvatsku kao nevoljnu članicu SFRJ, više zatvorenika nego konstitutivnu naciju. Treće, kroz taj masakr Hrvati su prešli svoj ”križni put,” kako se to često opisivalo u hrvatskim tekstovima.
(Balkan holocausts?: Serbian and Croatian victim-centered propaganda and the war in Yugoslavia, David Bruce MacDonald, Manchester University Press, April 19, 2003)
Paralelno sa dizanjem broja žrtava Blajburga, išlo se sa smanjivanjem broja žrtava Jasenovca, da bi se uspostavila moralna jednakost Ustaša i ”Srbokomunista” (koje je vodio Hrvat Broz...), pa čak i dotle da su Ustaše proglašavane stvarnim žrtvama, jer eto Jasenovac je bio radni logor u kojem su Jevreji ubijali sami sebe a Srba nije ni bilo...
Čak je Stjepan Mesić, koji teško da se može nazvati srbofilom, svojevremeno izjavio da je Blajburg ustaški festival o državnom trošku, kao i da su oni u Jasenovcu žrtve, a u Blajburgu jasenovački dželati. Pa ništa.
Baš kao što su u Blajburgu ustaše napravile svetilište da od sebe naprave žrtvu (na stranu sad što je insinuacija ”križnog puta” najgore boholjuljenje), tako je u Potočarima napravljeno svetilište lažnom ”genocidu”, kako bi se jedna agresivna ideologija - čije je insistiranje na unitarnoj bosanskoj državi u kojoj bi ne-muslimani bili manjine i dovelo do građanskog rata - kamuflirala oreolom žrtve. Ide se čak dotle da se ovaj ”genocid” stavlja rame uz rame sa holokaustom, kao što je to prošle godine uradio verski poglavar BH muslimana, Mustafa Cerić.
Blajburg u Potočarima jeste simbol rata u BiH, mada ne onako kako su njegovi tvorci nameravali. On predstavlja vrhunac manipulacija i laži, koji vređa ne samo žrtve Hitlerovog ”konačnog rešenja” već i zdrav razum.
Global Research
Poslednja izmena:
