Zloupotreba dece u medijima
Žrtve naslovnih strana
Snježana Milivojević
I kada se bave decom, a to je retko, mediji to uglavnom rade na senzacionalistički način, uz stereotipno prikazivanje i predrasudu da su deca danas gora nego ranije.
Baš uoči proslave petnaestogodišnjice od usvajanja Konvencije UN o pravima deteta, deca su napokon dospela na novinske naslovne strane i udarne termine elektronskih medija u Srbiji.
Način na koji se to desilo, međutim, učinio je potpuno opravdanim saopštenje OEBS-a i UNICEF-a, izdato povodom jubileja, kojim se mediji pozivaju da se “sa odgovarajućom brigom i odgovornošću bave pitanjima vezanim za decu, uzimajući u obzir njihovu ranjivost i štetu koju pogrešne procene mogu da im nanesu”.
Samo nekoliko primera dovoljno je da potkrepi tezu da su se mnogi mediji, pišući o deci, rukovodili mnogo više potrebom da, insistiranjem na senzaciji, povećaju tiraž i gledanost, nego da, ukazivanjem na problem, pomognu u njegovom rešavanju. Tako su, recimo, gotovo svi mediji nekritički preneli (neporofesionalnu) izjavu Borisa Stajkovca, predsednika Upravnog odbora dečje klinike u Tiršovoj, koji je, pre utvrđivanja potpune istine, izneo dramatičnu tvrdnju o navodnom seksualnom zlostavljanju dvomesečne bebe. Publika se danima “naslađivala” morbidnom pričom o sudbini deteta o kome je saopšteno dovoljno podataka da se utvrdi njegov identitet, što ga je obeležilo za čitav život. Jednako je, potom, prošlo i dvoje maloletnika iz Kragujevca, čiji je privatni snimak seksualnog odnosa najpre na neutvrđen način počeo da kruži gradom, da bi se vest potom proširila po čitavoj zemlji, a jedan tiražni dnevni tabloid objavio seriju fotografija preuzetih iz tog filma.
Jedan drugi tiražni list, ovoga puta nedeljnik, mogao bi da se “pravda” dobrovoljnošću iskaza svojih sagovornika: sasvim pohvalan pokušaj da skrene pažnju na činjenicu da grupa dece, bez ičijeg staranja, živi u napuštenoj zgradi u centru grada, taj nedeljnik je pretvorio u svoju suprotnost time što je objavio fotografije i imena dece koja otvoreno priznaju da se izdržavaju krađom i prostitucijom.
Žrtve pretvorene u krivce
Na samo ta tri primera, mediji su prekršili nekoliko propisa, izazvavši time samo javne kritike organizacija koje se bave decom, ali ne neke “opipljivije” sankcije. A važeći zakon o informisanju, recimo, kaže da “maloletnik ne sme biti učinjen prepoznatljivim u informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes”. Već pomenuta Konvencija UN o pravima deteta, koju je prihvatilo više od 190 zemalja, a među njima i bivša SFRJ u decembru 1990, u članu 16. Kaže da “nijedno dete ne sme biti izloženo proizvoljnom i nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, u porodicu, dom ili prepisku, ili nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled”. Tu je i domaći Kodeks “Deca i mediji” (rađen na osnovu Konvencije UN o pravima deteta) koji je potpisala većina medija u zemlji. Kodeks, između ostalog propisuje da su “mediji dužni da čuvaju integritet sve dece, uključujući tu i maloletne prestupnike, čijem se punom identitetu ne sme davati publicitet niti se na mediju mogu slobodno (neobavezno) interpretirati uzroci, posledice i struktura samog devijantnog ponašanja”.
Nakon što su sve te norme prekršene prilikom objavljivanja senzacionalnih informacija, dobar deo medija se nije zaustavio. Tako su, umesto osude neovlaščenog puštanja privatnog snimka dvoje kragujevačkih gimnazijalaca u javnost, mediji pretvorili žrtve u krivce, potpuno, pri tom, zanemarujući razliku između pojmova kao što su “seksualna aktivnost”, “prostitucija”, “pornografija” i “erotika”.
“Kao da još nemamo (dovoljno) slučajeva pedofilije i dečje pornogafije, neki mediji kao da su jedva dočekali da voajerski privire kroz ključaonice mladih”, primećuje Prvoslav S. Plavšić, psiholog, istraživač medija i javnog mnjenja, autor Kodeksa “Deca i mediji” i član Prijatelja dece Srbije, najstarije takve organizacije u ovom delu sveta. On upozorava da se domaće institucije i javnost prenu samo u dramatičnim, ekscesnim, pa i kriminalnim situacijama, “nekada samo onda kada je već kasno da se pomogne detetu, ili kad je ono postalo žrtva, a mi se žrtvama najmanje bavimo”.
“U medijima će se više mesta naći za kriminalce, nego za njihove žrtve. Zato neki istetovirani optuženici postaju idoli neke dece”, kaže Plavšić. S druge strane, ovaj istraživač u razgovoru za Dosije NUNS-a primećuje da mladi talentovani pobednici niza svetskih olimpijada i znanju, umetnosti ili sportu, izgleda da nisu dovoljno atraktivni medijima. A pritom, dodaje, kao da niko nema u vidu da društvo u kojem najmlađi imaju takav tretman, nema prava da od njih očekuje više nego što im daje, ali se može nadati “vraćanju duga sa kamatom”.
Ombudsman za decu
Kakav je taj dug u ovom trenutku? Prema nalazima UNICEF-a na koje ukazuje Plavšić, naša deca su među najugroženijim u Evropi, mnoga su neuhranjena, druga su zapostavljena, treća maltretirana... Naša porodica je, prema njegovim rečima, u lošem položaju, a deca u njoj još u gorem: beleži se enormni porast nasilja u porodici, posebno nad decom, što se retko otkriva, a još ređe predupređuje i kažnjava. Svako kao da “gleda svoja posla”, a dete ne može samo sebe da zastupa, ne može samo da se brani. Umesto da u takvoj situaciji nastupe kao zaštitnik dece i njihovih prava, mediji prečesto nastupaju sasvim suprotno, čineći situaciju još gorom.
Deca su, pri tom, potpuno svesna te situacije. “Novija istraživanja Prijatelja dece Srbije i UNICEF-a pokazuju, naime, ne samo da su deca nezadovoljna poštovanjem svojih prava u sredini gde žive, nego ukazuju i na teške povrede i zloupotrebe tih prava. Ona su nezadovoljna većinom institucija, pa i medijima koji se vrlo malo bave njima”, objašnjava Plavšić.
A koliko malo se mediji bave decom i koliko, s druge strane, deca mnogo i uglavnom bez nadzora roditelja, konzumiraju TV program, čulo se na Okruglom stolu “Deca i mediji”, održanom nedavno u Subotici. Pozivajući se na rezultate istraživanja sprovedenog u vaspitnim ustanovama, Branka Beslić, psiholog OŠ “Sonja Marinković”, rekla je da devetogodišnjaci gledaju tri i više sati dnevno televiziju, a petnaestogodišnjaci i nešto mlađi, oko četiri do pet sati. Pri tom, pokazalo se da, osim crtanih filmova, serija i sportskih emisija, deca od 13 do 14 godina neretko prate i emisije političkog sadržaja?!
S obzirom na ponudu, nije ni čudno, jer, prema podacima Dijane Kopunović, koordinatora Okruglog stola, iako u populaciji ima 36 odsto dece, njima je u štampi posvećeno svega 3 odsto sadržaja, a na TV 7,6 odsto. Prema njenim rečima, i kada se bave decom, mediji to neretko rade na senzacionalistički način, uz stereotipno prikazivanje i predrasudu da su deca danas gora nego ranije. A, s obzirom da se i u stvarnom životu deca retko pitaju o bilo čemu, ni prava deteta se ne pojavljuju u medijima. Štaviše, odrasli koji na neki način žele da pomognu deci, predstavljaju se kao izuzetni dobrotvori, humani i plemeniti, a ne kao oni koji imaju obavezu da brinu o deci?!
“Ratovi i siromaštvo su učinili svoje – deca su se našla u mnogim slučajevima na začelju naše brige o sve brojnijim problemima”, ocenjuje Plavšić. Zato je, prema njegovim rečima, “ostalo mnogo posla za pravnike, zakonodavce, poslanike, a zatim i za policiju, tužioce, centre za socijalni rad, za školu, za stručnjake i roditelje... a potom i za organizacije koje se bave decom i dečjim pravima”.
Plavšić smatra da je neophodno uvođenje ombudsmana za decu. Visoki poverenik Skupstine, zakonski ovlašćen da zastupa određenu stranu – decu – odnosno kontroliše državne organe i javne službe, mogao bi da doprinese da propisi koji već postoje, i oni koji bi trebalo da budu doneti – poštuju. Ideja o uvođenju ombudsmana za decu prisutna je već duže vreme, ali još nema naznaka da bi ona mogla biti i realizovana.
al ni ne čudi kad su fašisti poput ovih u Obrazu u Srbiji dozvoljeni da šire svoj nacionalistički i fašistički svetonazor bez ikakvih sankcija a još imaju jako veliku publiku i fanove što je ujedno i na ovom forumu ogledni primer njihovih idol poklonika...žalosno...al takva Srbija neće u EU još jako dugo ako se to ne promeni 
u vezi toga 
) написао да су му претили са форума Вајтпауер, Брејнсторм и осталих (не знам тачне називе), где је, ваљда, покушао да пише..
