Novokomponovane SPC freske: Jevanđelje po Koletu

Rešenje stare biblijske dileme o tome šta je sve moglo da stane u Nojevu barku koja je postala simbol spasenja, napokon je pronađeno zahvaljujući vrednim stvaraocima iz redova Srpske pravoslavne crkve. Na fresci u crkvi u čačanskom selu Kotraža, u replici barke spasenja kojom Sveti Nikola spašava davljenike i prevodi ih u carstvo nebesko, našao se zanimljiv tovar: lokalni biznismen – donator, njegove dve žene, bivša i sadašnja, kao i deca iz oba braka!

Na restauriranoj fresci spasavanja davljenika, zahvaljujući snazi svojih donatorskih kapaciteta, našao se lokalni čačanski biznismen Milenko Kostić – Kole, vlasnik Auto Čačka, generalnog zastupnika Škode za Srbiju. U bezgraničnoj spremnosti da udovolje željama svog tajkunskog finansijera, crkveni poslenici su blagoslovili i osveštali čuvenu barku kojom Sveti Nikola prevozi prebogatog bogougodnog Koleta i njegov harem pravo u raj. Da li je u pitanju biznis ili ekonomska klasa na fresci nije naznačeno, pošto crkveni kanoni ne poznaju te kategorije. Na živopisu takođe nije prikazan iznos čeka ili verovatnije gotovine kojom je Kole platio svoju ulaznicu u raj kroz dveri paganizovane Srpske pravoslavne crkve.

U dovitljivosti prilikom izvođenja megalomanskog poduhvata izgradnje preko hiljadu crkava u Srbiji, vladike i sveštenici SPC prevazišli su pristalice najtvrdokornijeg nihilizma. U kreativnom tumačenju hrišćanskih poruka potpuno su paganizovali pravoslavni ogranak hrišćanstva, a čoveka kao centralno ishodište čitavog sistema vrednosti transformisali u hibridnog super-Srbina-pravoslavca. U osnovi humanističke vrednosti, na kojima hrišćanska verovanja počivaju u srbijanskoj interpretaciji dobile su svoj najuzvišeniji domet u obliku ekskluzivnih privilegija namenjenih pripadnicima srpskog plemena, sa izričitim naglaskom na onima koji su posednici krvavo zarađenog novca. Duhovnim pranjem basnoslovnih iznosa zarađenih na muci nebrojenih žrtava i krvavih ratova devedesetih, SPC kao jedna okoštala, ali raštimovana institucija davala je svoj nemerljiv doprinos opštem društvenom nazadovanju i srozavanju u ambis javnog etosa.

Najvišu vrednost koju je kao društvena institucija pretendovala da čuva, crkva je žrtvovala na oltaru svojih nacionalističkih poriva koji su vredeli onoliko koliko su novca donosili u crkvenu kasu. Činjenica da je time sahranjen temelj učenja na koje se crkva kao takva poziva, njenu kadrovsku infrastrukturu nikada nije previše brinula. Poslenici SPC se ionako ne obraćaju ljudima koji propituju i nastoje da razlikuju laž od istine, dobro od zla, pravdu od nepravde. Njihova ciljna grupa su slepi sledbenici koji će se bespogovorno klanjati pred svakom ikonom ili idolom koji im bude određen od strane crkvenog establišmenta. Kao posledica takvog poretka stvari i osnovnih vrednosti, ne čudi to što su se u pravoslavne crkve u Srbiji uselili prvo ljudi, a potom i simboli jedne izopačene društvene stvarnosti koja se iznova generiše upravo njenim podizanjem na nivo neupitne svetosti. Svako preispitivanje tih lažnih svetih postulata crkva monolitno, često uz pomoć sluškinje države, satanizuje, proganja i omalovažava na sve moguće načine.

Da se iza paravana navodne borbe za sveta i uzvišena načela kriju najprizemniji interesi, odavno je postalo jasno svima onima koji su bar donekle ostali imuni na razarajuće uticaje verskog fanatizma i nacionalističkog slepila. Spoj jedne univerzalne verske doktrine i okorelog partikularnog nacionalizma nije se mogao dogoditi bez tektonskih procesa koji su morali slomiti ili jedno ili drugo. U srpskoj verziji primat je odneo nacionalizam, hrišćanstvo je dobilo svoju pagansku pravoslavnu formu koja je, oslobođena osnovnih postulata pravog hrišćanstva mogla da s popunjava svakojakom sadržinom. Tako su ktitori crkava postali okoreli kriminalci, ogroman novac, plod ratnih profita i mirnodopskog kriminala osveštan je kroz finansijski prenaduvane građevinske i prateće troškove prilikom obnove i izgradnje verskih objekata. Otuda ne treba da čudi što se među sadržajem koji je ispunio takvu ispraznu formu našao i lokalni biznismen koga u barci, sa dve žene prevozi Sveti Nikola. Šta bi bilo da ima još nekoliko žena, da se na ispovesti poverio svom svešteniku da ima i po neku ljubavnicu, vanbračnu decu, da je uživalac praškastih supstanci, da je krao, ne daj bože ubijao? Šta bi se dogodilo da je Kole kojim slučajem poželeo da ga Sveti Nikola u raj odveze automobilom marke Škoda?

Da li ćemo za koju godinu na freskama gledati brodove nepojmljive veličine kojima Ratko Mladić sa oreolom oko glave prevozi svoje žrtve do neke željene destinacije, nevidljive masovne grobnice? Da li će svako ko ima dovoljno novca moći sebe da uvrsti u red svetitelja predstavljenih na nekoj ikoni ili fresci? Zamislite samo u čemu bi Pahomije mogao prevoziti dečake ili Kačavenda maloletne devojčice žrtve njegovih silovanja. Da ne pominjemo sve one koji su krijući se iza svešteničkih mantija blagosiljali nebrojene zlikovce na njihovim stazama zločina u koje su kretali tako što su od strane crkvenog establišmenta bili ubeđeni da čine ispravnu stvar. Poslednjim primerom neukusa koji počiva na izvruntom sistemu vrednosti Srpska pravoslavna crkva, slikovitije nego ikada ranije, pokazala je da je postala taksi servis koji ljude s one strane razuma i morala prevodi u svet vrednosno legitimnih istovremeno im skupo naplaćujući tu svetu uslugu.

Kliknite za proširenje...