VladimirPutin89
Aktivan član
- Poruka
- 1.308
SENZACIONALNI PREDLOG IZ NEMAČKE: POZOVIMO RUSIJU U NATO
sreda, 10 mart 2010 13:00 Volker RUEHE, Klaus NAUMANN, Frank ELBE i Ulrich WEISSER
natoarticleČetvorica uticajnih nemačkih eksperata u oblasti odbrane tvrde da NATO u sadašnjem obliku nije sposoban da izađe na kraj sa svojim zadacima, zbog čega bi u Alijansu trebalo uključiti Rusiju
Transatlantska bezbednost se na fundamentalan način promenila tokom poslednje dve decenije. Okončana je konfrontacija između Istoka i Zapada, i Moskva sada ima mnogo više zajedničkih interesa sa NATO. Vreme je da alijansa otvori svoja vrata za Rusiju, tvrde u zajedničkom tekstu apelu autoritativni nemački eksperti u oblasti odbrane Folker Rue, Klaus Najman, Frank Elbe i Ulrih Vajzer.
Bivši nemački kancelar Helmut Šmit zabrinut je zbog toga što mnogi savremeni političari veoma slabo poznaju istoriju. On bi takođe mogao dodati da postoji stravično malo političara koji se razumeju u strateška pitanja, a takođe i u pitanja bezbednosti. U Nemačkoj se ne vodi nikakva značajnija diskusija o budućnosti NATO, o njegovom imidžu i strategiji za budućnost. Ne razmatra se ni pitanje na koji način bi u Alijansu mogla biti uključena Rusija. Berlin ne iskazuje liderstvo ni u jednom od pitanja niti stimuliše međunarodnu diskusiju. To izaziva razočarenje kod mnogih članova Alijanse koji sebi postavljaju pitanje: plaše li se možda Nemci debate te vrste ili prosto nisu sposobni da tim debatama daju doprinos orijentisan na perspektivu.
Evropska bezbednost, međutim, i dalje ostaje nepromenjiv zadatak, a novi izazovi zahtevaju drugačije prilaze, različite od onih koji su korišćeni u prošlosti. Evroatlantskom regionu potrebni su mir i stabilnost, ali mu je potrebna i zaštita od spoljnih opasnosti. Na kraju, pojavljivanje višepolarnog sveta zahteva nalaženje adekvatnih odgovora na političku, ekonomsku i stratešku dinamiku, koju iskazuju najveće azijske države.
TRI CENTRA MOĆI U svom sadašnjem obliku NATO nije sposoban da izađe na kraj sa tim zadacima. U budućnosti Alijansa bi trebalo da samu sebe tretira kao okvirnu strukturu sa tri centra moći – Severnom Amerikom, Evropom i Rusijom. Taj trio ima zajedničke interese, suočene sa istim izazovima. Ako Alijansa namerava da bude glavni forum za razrešavanje svih kriza – pošto je to jedini forum u okviru koga Severna Amerika, Evropa i Rusija sede za istim stolom – onda je on dužan da za to stvori neophodne institucionalne okvire. Vrata za ulazak u NATO trebalo bi da budu otvorena za Rusiju. Sa svoje strane, Rusija bi trebalo da bude spremna za to da prihvati prava i obaveze člana NATO kao jednakog među jednakima.
Nesumnjivo da toj zemlji predstoji da pređe dug put pre nego svi uslovi za uključivanje budu ispunjeni. Međutim, Severnoatlantski ugovor, potpisan u Vašingtonu 1949. godine, ne sadrži nikakve prepreke za ulazak Rusije. Svojom jednoglasnom odlukom države učesnice ugovora mogu pozvati bilo koju drugu evropsku zemlju da se obrati molbom za prijem pod uslovom da će poštovati osnovne principe ugovora i da će doprinositi jačanju bezbednosti u severnoatlantskom regionu.
U 21 veku koncepcija bezbednosti ne ograničava se samo na zaštitu ljudskih prava, već pretpostavlja poštovanje principa pravne države, što uključuje politički pluralizam, slobodnu tržišnu privredu, slobodu štampe i druga temeljna prava. Poštovanje tih normi i principa realan je osnov evropske bezbednosti. Zato bi NATO trebalo da bez odlaganja izjavi da je on alijansa vrednosti i da zatraži vreme da Rusija u potpunosti odgovori tim kriterijumima. I u prošlosti je perspektiva ulaska u NATO u zemljama kandidatima inicirala proces koji se na kraju završavao formiranjem konsenzusa o osnovnim vrednostima.
Tokom poslednjih godina NATO je otvorio svoja vrata za ulazak zemalja Centralne Evrope. Komentarišući te događaje, ruski predsednik Dmitrij Medvedev je nedavno podvukao da su skoro sve zemlje našle svoje mesto u Evropi izuzev Rusije. Alijansa je dugo vremena ignorisala Rusiju i nije joj poklanjala pažnju. Bilateralni odnosi se nisu razvijali u duhu istinskog strateškog partnerstva i Rusija je ispustila mogućnosti koje su joj se pružile čuvajući lik NATO kao neprijatelja. U isto vreme članice NATO su tokom poslednje dve decenije sve manje težile tome da razviju konstruktivni prilaz Rusiji na pitanjima politike u bezbednosti. Naročito je to primetno kada se poredi sa raspoloženjem koje je vladalo 1990. godine, kada je vođstvo NATO pružilo Sovjetskom Savezu ruku prijateljstva na susretu na vrhu u Londonu.
Nema jedinstvenog mišljenja o tome kako ocenjivati Rusiju i kako se prema njoj odnositi. To je fundamentalno pitanje oko koga su članovi Alijanse i Evropske unije duboko podeljeni. Jedno od glavnih spornih pitanja sastoji s u tome što u odnosu na ceo niz istorijskih razloga nove članice NATO determinišu svoju bezbednost usmerenjem protiv Rusije, i to u vreme dok se krucijalna nužnost za Zapadnu Evropu svodi na to da bezbednost Evrope može biti obezbeđena samo zajedno sa Rusijom, a ne protiv nje.
Rusija je sve vreme stavljala do znanja da se oseća izbačenom iz igre zbog širenja NATO, čija se granica pomerila za hiljadu kilometara (620 milja) na Istok. Rusija se takođe zalaže protiv ulaska bivših republika SSSR u NATO. Ali NATO insistira na tome da sve države Evrope, ukoliko to žele, imaju pravo da uđu u Alijansu. Ćorsokak u rešenju tog pitanja može biti uzrok ozbiljnog konflikta. Ukoliko Rusija postane članica NATO, onda će biti lakše integrisati Gruziju i Ukrajinu u evropske strukture jer sama želja Rusije da postane članica Alijanse pretpostavlja priznavanje teritorijalne celovitosti evropskih država.
Evroatlantskoj zajednici potrebna je Rusija zbog celog niza razloga: za osiguranja energetske bezbednosti, za razoružanje, za kontrolu nad naoružanjem, za sprečavanja širenja oružja za masovno uništavanje, za rešavanje problema Irana, Avganistana i bliskoistočnog konflikta, za suzbijanje moguće krize i konflikata u Centralnoj Aziji, za olakšano formiranje mišljenja u donošenja odluka u Savetu bezbednosti UN i u u okvirima G-8 i G-20. Sada je potrebno da NATO shvati na koji način Rusija može da postane članica evroatlantske zajednice.
ŠTA MOŽE RUSIJA Učešće Rusije u kolektivnoj bezbednosti imalo bi i unutrašnju i spoljnu dimenziju. Potpuna transparentnost u Alijansi na osnovu striktne uzajamnosti, kao i politička integracija u sistem Alijanse i učešće u zajedničkom procesu donošenja odluka, mogli bi da učine kraj svim predstavama o postojanju opasnosti sa Zapada po Rusiju. Istovremeno bi kompletna Alijansa imala korist od političkih i vojnih mogućnosti Rusije i u odbijanju spoljnih opasnosti i u rešavanju problema sa kojima se suoačava Severnoatlantska alijansa.
Sklopljen od Severne Amerike, Evrope i Rusije, taj trio ima objektivni interes za prevazilaženje posledica svetske ekonomske krize, zatim za suprostavljanje stvaranju novih centara moći na račun postojećih struktura, za suprostavljanje izazovima u kriznom južnom regionu i na Arktiku. Ali postoje i snage koje će se protiviti ulasku Rusije u NATO.
Zato bi u debatama sa istočnoevropskim skepticima NATO trebalo da jasno stavi do znanja da će Alijansa biti samo na dobitku ako Rusija postepeno postane punopravni član te organizacije. U interesu obe strane će biti da se odredi red poteza koji u prvoj etapi može da započne zajedničkom deklaracijom NATO i Rusije, u kojoj bi bilo fiksirano uzdržavanje od primene bilo kojih vrsta oružja u odnosima jednih prema drugima i da njihovi arsenali mogu da služe samo jednom cilju – sprečavanju korišćenja nuklearnog oružja. Polazeći od toga, celokupno rusko taktičko nuklearno oružje moglo bi biti prevezeno u centralno skladište, gde bi se nalazilo pod stalnim međunarodnim monitoringom. To bi trebalo da bude učinjeno kao odgovor na povlačenje američkog nuklearnog oružja iz Evrope. Osim toga, mogao bi se formirati zajednički sistem protivraketne odbrane za zaštitu teritorije NATO i Rusije.
Transatlantske veze između Evrope i Severne Amerike ostale bi nepromenjene u toj trojnoj kombinaciji, što je jedini način zajedničkog opstajanja u našem nemirnom svetu. Ali sada, kada je konfrontacija između Istoka i Zapada završena, Evropa, uključujući Nemačku, nije strateški važna koliko je bila u prethodnim decenijama. Očigledno je da SAD obraćaju osnovnu pažnju na azijsko-pacifički region.
NATO je pružio okvirnu strukturu stabilnosti za integrisanje zemalja Centralne Evrope u evropske strukture. To je omogućilo EU i Alijansi da se bave realizacijom istorijskog zadatka, povezanog sa reorganizaciojom Evrope posle hladnog rata, kao i osiguranjem stabilnosti i mira za nju. Uključivanjem Rusije na dnevni red se postavlja najznačajniji zadatak. Članstvo Rusije u Atlantskoj alijansi značilo bi logični završetak napora na stvaranju evroatlantskog poretka, u kome bi NATO ostao glavni institut bezbednosti
Folker Rie bio je nemački ministar odbrane 1992-1998. godine
Klaus Najman, general u penziji, bio je generalni inspektor oružanih snaga Nemačke i predsednik Vojnog komiteta NATO.
Frank Elbe je pre odlaska u penziju bio asmbasador Nemačke u Indiji, Japanu, Poljskoj i Švajcarskoj; bio je na čelu komiteta za planiranje u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke
Ulrih Vajzer, viceadmiral u penziji, bio je šef Komiteta za planiranje u Ministarstvu odbrane Nemačke
Der Spiegel, Nemačka
Како су ово Швабе ( и остала гамад) фино смислиле да добију руске ресурсе, оружје, да контролишу Русију да је искористе за своје интересе у борби против Кине, Индије...
Е сад ваља Руси неће као ми (глупи) Срби да насједну на те глупости...
sreda, 10 mart 2010 13:00 Volker RUEHE, Klaus NAUMANN, Frank ELBE i Ulrich WEISSER
natoarticleČetvorica uticajnih nemačkih eksperata u oblasti odbrane tvrde da NATO u sadašnjem obliku nije sposoban da izađe na kraj sa svojim zadacima, zbog čega bi u Alijansu trebalo uključiti Rusiju
Transatlantska bezbednost se na fundamentalan način promenila tokom poslednje dve decenije. Okončana je konfrontacija između Istoka i Zapada, i Moskva sada ima mnogo više zajedničkih interesa sa NATO. Vreme je da alijansa otvori svoja vrata za Rusiju, tvrde u zajedničkom tekstu apelu autoritativni nemački eksperti u oblasti odbrane Folker Rue, Klaus Najman, Frank Elbe i Ulrih Vajzer.
Bivši nemački kancelar Helmut Šmit zabrinut je zbog toga što mnogi savremeni političari veoma slabo poznaju istoriju. On bi takođe mogao dodati da postoji stravično malo političara koji se razumeju u strateška pitanja, a takođe i u pitanja bezbednosti. U Nemačkoj se ne vodi nikakva značajnija diskusija o budućnosti NATO, o njegovom imidžu i strategiji za budućnost. Ne razmatra se ni pitanje na koji način bi u Alijansu mogla biti uključena Rusija. Berlin ne iskazuje liderstvo ni u jednom od pitanja niti stimuliše međunarodnu diskusiju. To izaziva razočarenje kod mnogih članova Alijanse koji sebi postavljaju pitanje: plaše li se možda Nemci debate te vrste ili prosto nisu sposobni da tim debatama daju doprinos orijentisan na perspektivu.
Evropska bezbednost, međutim, i dalje ostaje nepromenjiv zadatak, a novi izazovi zahtevaju drugačije prilaze, različite od onih koji su korišćeni u prošlosti. Evroatlantskom regionu potrebni su mir i stabilnost, ali mu je potrebna i zaštita od spoljnih opasnosti. Na kraju, pojavljivanje višepolarnog sveta zahteva nalaženje adekvatnih odgovora na političku, ekonomsku i stratešku dinamiku, koju iskazuju najveće azijske države.
TRI CENTRA MOĆI U svom sadašnjem obliku NATO nije sposoban da izađe na kraj sa tim zadacima. U budućnosti Alijansa bi trebalo da samu sebe tretira kao okvirnu strukturu sa tri centra moći – Severnom Amerikom, Evropom i Rusijom. Taj trio ima zajedničke interese, suočene sa istim izazovima. Ako Alijansa namerava da bude glavni forum za razrešavanje svih kriza – pošto je to jedini forum u okviru koga Severna Amerika, Evropa i Rusija sede za istim stolom – onda je on dužan da za to stvori neophodne institucionalne okvire. Vrata za ulazak u NATO trebalo bi da budu otvorena za Rusiju. Sa svoje strane, Rusija bi trebalo da bude spremna za to da prihvati prava i obaveze člana NATO kao jednakog među jednakima.
Nesumnjivo da toj zemlji predstoji da pređe dug put pre nego svi uslovi za uključivanje budu ispunjeni. Međutim, Severnoatlantski ugovor, potpisan u Vašingtonu 1949. godine, ne sadrži nikakve prepreke za ulazak Rusije. Svojom jednoglasnom odlukom države učesnice ugovora mogu pozvati bilo koju drugu evropsku zemlju da se obrati molbom za prijem pod uslovom da će poštovati osnovne principe ugovora i da će doprinositi jačanju bezbednosti u severnoatlantskom regionu.
U 21 veku koncepcija bezbednosti ne ograničava se samo na zaštitu ljudskih prava, već pretpostavlja poštovanje principa pravne države, što uključuje politički pluralizam, slobodnu tržišnu privredu, slobodu štampe i druga temeljna prava. Poštovanje tih normi i principa realan je osnov evropske bezbednosti. Zato bi NATO trebalo da bez odlaganja izjavi da je on alijansa vrednosti i da zatraži vreme da Rusija u potpunosti odgovori tim kriterijumima. I u prošlosti je perspektiva ulaska u NATO u zemljama kandidatima inicirala proces koji se na kraju završavao formiranjem konsenzusa o osnovnim vrednostima.
Tokom poslednjih godina NATO je otvorio svoja vrata za ulazak zemalja Centralne Evrope. Komentarišući te događaje, ruski predsednik Dmitrij Medvedev je nedavno podvukao da su skoro sve zemlje našle svoje mesto u Evropi izuzev Rusije. Alijansa je dugo vremena ignorisala Rusiju i nije joj poklanjala pažnju. Bilateralni odnosi se nisu razvijali u duhu istinskog strateškog partnerstva i Rusija je ispustila mogućnosti koje su joj se pružile čuvajući lik NATO kao neprijatelja. U isto vreme članice NATO su tokom poslednje dve decenije sve manje težile tome da razviju konstruktivni prilaz Rusiji na pitanjima politike u bezbednosti. Naročito je to primetno kada se poredi sa raspoloženjem koje je vladalo 1990. godine, kada je vođstvo NATO pružilo Sovjetskom Savezu ruku prijateljstva na susretu na vrhu u Londonu.
Nema jedinstvenog mišljenja o tome kako ocenjivati Rusiju i kako se prema njoj odnositi. To je fundamentalno pitanje oko koga su članovi Alijanse i Evropske unije duboko podeljeni. Jedno od glavnih spornih pitanja sastoji s u tome što u odnosu na ceo niz istorijskih razloga nove članice NATO determinišu svoju bezbednost usmerenjem protiv Rusije, i to u vreme dok se krucijalna nužnost za Zapadnu Evropu svodi na to da bezbednost Evrope može biti obezbeđena samo zajedno sa Rusijom, a ne protiv nje.
Rusija je sve vreme stavljala do znanja da se oseća izbačenom iz igre zbog širenja NATO, čija se granica pomerila za hiljadu kilometara (620 milja) na Istok. Rusija se takođe zalaže protiv ulaska bivših republika SSSR u NATO. Ali NATO insistira na tome da sve države Evrope, ukoliko to žele, imaju pravo da uđu u Alijansu. Ćorsokak u rešenju tog pitanja može biti uzrok ozbiljnog konflikta. Ukoliko Rusija postane članica NATO, onda će biti lakše integrisati Gruziju i Ukrajinu u evropske strukture jer sama želja Rusije da postane članica Alijanse pretpostavlja priznavanje teritorijalne celovitosti evropskih država.
Evroatlantskoj zajednici potrebna je Rusija zbog celog niza razloga: za osiguranja energetske bezbednosti, za razoružanje, za kontrolu nad naoružanjem, za sprečavanja širenja oružja za masovno uništavanje, za rešavanje problema Irana, Avganistana i bliskoistočnog konflikta, za suzbijanje moguće krize i konflikata u Centralnoj Aziji, za olakšano formiranje mišljenja u donošenja odluka u Savetu bezbednosti UN i u u okvirima G-8 i G-20. Sada je potrebno da NATO shvati na koji način Rusija može da postane članica evroatlantske zajednice.
ŠTA MOŽE RUSIJA Učešće Rusije u kolektivnoj bezbednosti imalo bi i unutrašnju i spoljnu dimenziju. Potpuna transparentnost u Alijansi na osnovu striktne uzajamnosti, kao i politička integracija u sistem Alijanse i učešće u zajedničkom procesu donošenja odluka, mogli bi da učine kraj svim predstavama o postojanju opasnosti sa Zapada po Rusiju. Istovremeno bi kompletna Alijansa imala korist od političkih i vojnih mogućnosti Rusije i u odbijanju spoljnih opasnosti i u rešavanju problema sa kojima se suoačava Severnoatlantska alijansa.
Sklopljen od Severne Amerike, Evrope i Rusije, taj trio ima objektivni interes za prevazilaženje posledica svetske ekonomske krize, zatim za suprostavljanje stvaranju novih centara moći na račun postojećih struktura, za suprostavljanje izazovima u kriznom južnom regionu i na Arktiku. Ali postoje i snage koje će se protiviti ulasku Rusije u NATO.
Zato bi u debatama sa istočnoevropskim skepticima NATO trebalo da jasno stavi do znanja da će Alijansa biti samo na dobitku ako Rusija postepeno postane punopravni član te organizacije. U interesu obe strane će biti da se odredi red poteza koji u prvoj etapi može da započne zajedničkom deklaracijom NATO i Rusije, u kojoj bi bilo fiksirano uzdržavanje od primene bilo kojih vrsta oružja u odnosima jednih prema drugima i da njihovi arsenali mogu da služe samo jednom cilju – sprečavanju korišćenja nuklearnog oružja. Polazeći od toga, celokupno rusko taktičko nuklearno oružje moglo bi biti prevezeno u centralno skladište, gde bi se nalazilo pod stalnim međunarodnim monitoringom. To bi trebalo da bude učinjeno kao odgovor na povlačenje američkog nuklearnog oružja iz Evrope. Osim toga, mogao bi se formirati zajednički sistem protivraketne odbrane za zaštitu teritorije NATO i Rusije.
Transatlantske veze između Evrope i Severne Amerike ostale bi nepromenjene u toj trojnoj kombinaciji, što je jedini način zajedničkog opstajanja u našem nemirnom svetu. Ali sada, kada je konfrontacija između Istoka i Zapada završena, Evropa, uključujući Nemačku, nije strateški važna koliko je bila u prethodnim decenijama. Očigledno je da SAD obraćaju osnovnu pažnju na azijsko-pacifički region.
NATO je pružio okvirnu strukturu stabilnosti za integrisanje zemalja Centralne Evrope u evropske strukture. To je omogućilo EU i Alijansi da se bave realizacijom istorijskog zadatka, povezanog sa reorganizaciojom Evrope posle hladnog rata, kao i osiguranjem stabilnosti i mira za nju. Uključivanjem Rusije na dnevni red se postavlja najznačajniji zadatak. Članstvo Rusije u Atlantskoj alijansi značilo bi logični završetak napora na stvaranju evroatlantskog poretka, u kome bi NATO ostao glavni institut bezbednosti
Folker Rie bio je nemački ministar odbrane 1992-1998. godine
Klaus Najman, general u penziji, bio je generalni inspektor oružanih snaga Nemačke i predsednik Vojnog komiteta NATO.
Frank Elbe je pre odlaska u penziju bio asmbasador Nemačke u Indiji, Japanu, Poljskoj i Švajcarskoj; bio je na čelu komiteta za planiranje u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke
Ulrih Vajzer, viceadmiral u penziji, bio je šef Komiteta za planiranje u Ministarstvu odbrane Nemačke
Der Spiegel, Nemačka
Како су ово Швабе ( и остала гамад) фино смислиле да добију руске ресурсе, оружје, да контролишу Русију да је искористе за своје интересе у борби против Кине, Индије...
Е сад ваља Руси неће као ми (глупи) Срби да насједну на те глупости...
Poslednja izmena:
Braca smo, zar ne?
