Mitternachtsträumer
Veoma poznat
- Poruka
- 12.064
Smrt patrijarha Pavla kao da je uskomešala neke ionako vrlo nemirne duhove, pa se Crkvi, na žalost, ovih dana posvećuje drastično veća pažnja nego inače.
"Na žalost" zbog čega?
Zbog toga što ovih dana malo šta, što dolazi iz te sfere, služi Crkvi, a i nama kao vernicima na čast.
Odmah da razjasnim zašto je ova tema za Politiku, a ne za neki drugi podforum. Crkva je daleko od toga da bude samo organizacija zadužena za duhovno vođenje ljudi. Ona već neko vreme deluje u širokoj sferi koja se zove politika, pa je stoga jedino logično da se na kroz politiku i opisuje, a i kritikuje.
Šta je, naime, problem koji mene bode u oči ne kratko vreme?
Jednostavno odnos Crkve prema nama i nas prema njoj.
Nakon što je Irinej postavljen za patrijarha mnogi glasovi su pre svega prošaptali da je on taj koji će dovesti papu u Srbiju. Neki su to pohvalili nazivajući novog patrijarha vizionarom, dok su ga drugi kudili i nazivali izdajnikom, ali niko, NIKO, nije pitao - zbog čega je to bitno? Mislim da jedna Crkva u kojoj se sveštenici ponašaju kao kabadahije, episkopi kao paše i biznismeni, monasi kao huligani, vernici kao turisti i gde se ne zna koja vrsta liturgije je "ispravna" ima daleko veće probleme nego taj hoće li mali čovek u belom preleteti Jadran, održati neki šuplji ekumenistički govor, mahnuti tri puta i vratiti se odakle je došao.
Daleko veći problem je i to zbog čega se dešava da se episkopi otimaju kontroli, od tog ko ih i po čijem nalogu vraća pod kontrolu.
Dok se vaskoliki analitičari bave međucrkvenim odnosima, a skeptici o izdaji, tajnim službama, i sličnim glupostima niko se ne bavi običnim čovekom koji pati jer se Crkva pretvara jednu celinu koju vode ljudi koji su vrlo plitki i interesima i mozgom. Čast slavnim izuzecima.
Patrijarh Pavle. Taj mali veliki čovek je i svojom smrću pokazao svoju duhovnu veličinu. Njegov duh će, nadam se, živeti među Srbima bar onoliko da pogledaju sami sebe kakvim jesu, te da se, kao i on, nauče živeti.
U međuvremenu, treba pomenuti neke stvari u kojima pokojni patrijarh nije briljirao. Administraciji.
Iako se za njegovog stolovanja, što zahvaljujući trenutku, što njemu, ogroman broj ljudi vratio crkvi, on nije pazio da ta crkva sačuva samu sebe. Patrijarh Pavle je verovatno bio čovek koji nije želeo konflikte, pa je zato pustio stvari da idu svojim tokom. Svuda se grade nove crkve, a ne pazi se kakvi ljudi vode te crkve. Svakakav šljam se uvukao u Crkvu koristeći je kao paravan za svoje bogaćenje i oholost. Mislim da mnogi znaju o čemu pričam.
Neki vernici su posebna priča. Unazad par decenija nije se mogla napuniti jedna obična seoska crkva, a danas su svi teolozi i stručnjaci, pa mogu da kažu da je Artemije žrtva CIA-e, da je poseta tog pape nedopustiva i da je ekumenizam greh. Što je najgore, uprkos tome što se Srbi zaklinju u svoju Crkvu i veru, crkve su i dalje poluprazne, osim za velike praznike kada će se prošetati žene u pantalonama i muškarci u patikama.
Ja se samo pitam jedno - kad će i Crkva i javnost prestati da nam maže oči besmislicama i kad će početi da rešava probleme koji su zaista bitni? Kada će se Crkva vratiti vernicima?
Očekujem da neki neće fino primiti ovo što pišem, ali neka. Mislim da postoji dovoljan broj vas koji shvataju o čemu pričam da bi zaključili da ja ovo ne pišem protiv Crkve već upravo suprotno.
"Na žalost" zbog čega?
Zbog toga što ovih dana malo šta, što dolazi iz te sfere, služi Crkvi, a i nama kao vernicima na čast.
Odmah da razjasnim zašto je ova tema za Politiku, a ne za neki drugi podforum. Crkva je daleko od toga da bude samo organizacija zadužena za duhovno vođenje ljudi. Ona već neko vreme deluje u širokoj sferi koja se zove politika, pa je stoga jedino logično da se na kroz politiku i opisuje, a i kritikuje.
Šta je, naime, problem koji mene bode u oči ne kratko vreme?
Jednostavno odnos Crkve prema nama i nas prema njoj.
Nakon što je Irinej postavljen za patrijarha mnogi glasovi su pre svega prošaptali da je on taj koji će dovesti papu u Srbiju. Neki su to pohvalili nazivajući novog patrijarha vizionarom, dok su ga drugi kudili i nazivali izdajnikom, ali niko, NIKO, nije pitao - zbog čega je to bitno? Mislim da jedna Crkva u kojoj se sveštenici ponašaju kao kabadahije, episkopi kao paše i biznismeni, monasi kao huligani, vernici kao turisti i gde se ne zna koja vrsta liturgije je "ispravna" ima daleko veće probleme nego taj hoće li mali čovek u belom preleteti Jadran, održati neki šuplji ekumenistički govor, mahnuti tri puta i vratiti se odakle je došao.
Daleko veći problem je i to zbog čega se dešava da se episkopi otimaju kontroli, od tog ko ih i po čijem nalogu vraća pod kontrolu.
Dok se vaskoliki analitičari bave međucrkvenim odnosima, a skeptici o izdaji, tajnim službama, i sličnim glupostima niko se ne bavi običnim čovekom koji pati jer se Crkva pretvara jednu celinu koju vode ljudi koji su vrlo plitki i interesima i mozgom. Čast slavnim izuzecima.
Patrijarh Pavle. Taj mali veliki čovek je i svojom smrću pokazao svoju duhovnu veličinu. Njegov duh će, nadam se, živeti među Srbima bar onoliko da pogledaju sami sebe kakvim jesu, te da se, kao i on, nauče živeti.
U međuvremenu, treba pomenuti neke stvari u kojima pokojni patrijarh nije briljirao. Administraciji.
Iako se za njegovog stolovanja, što zahvaljujući trenutku, što njemu, ogroman broj ljudi vratio crkvi, on nije pazio da ta crkva sačuva samu sebe. Patrijarh Pavle je verovatno bio čovek koji nije želeo konflikte, pa je zato pustio stvari da idu svojim tokom. Svuda se grade nove crkve, a ne pazi se kakvi ljudi vode te crkve. Svakakav šljam se uvukao u Crkvu koristeći je kao paravan za svoje bogaćenje i oholost. Mislim da mnogi znaju o čemu pričam.
Neki vernici su posebna priča. Unazad par decenija nije se mogla napuniti jedna obična seoska crkva, a danas su svi teolozi i stručnjaci, pa mogu da kažu da je Artemije žrtva CIA-e, da je poseta tog pape nedopustiva i da je ekumenizam greh. Što je najgore, uprkos tome što se Srbi zaklinju u svoju Crkvu i veru, crkve su i dalje poluprazne, osim za velike praznike kada će se prošetati žene u pantalonama i muškarci u patikama.
Ja se samo pitam jedno - kad će i Crkva i javnost prestati da nam maže oči besmislicama i kad će početi da rešava probleme koji su zaista bitni? Kada će se Crkva vratiti vernicima?
Očekujem da neki neće fino primiti ovo što pišem, ali neka. Mislim da postoji dovoljan broj vas koji shvataju o čemu pričam da bi zaključili da ja ovo ne pišem protiv Crkve već upravo suprotno.
