Kada dajes ovakve opste konstatcije o ljudskom umu molim te upotrebljavaj prvo lice jedinine jer bi mogao u suprotnom nekog da uvredis.
Hoces da kazes da ljudski um nije ogranicen???
Da bi mogao da ocenjujes ljudski um uopste, onda moras dospeti do granica njegove mogucnosti a to ne mozes na taj nacin "uradi sam" filozofijom pri cemu te mrzi da procitas makar uvodni post neke teme a mani misli najvecih mislilaca covecanstva.Na taj nacin ne mozoes znati sta ljudski um moze a sta ne, vec samo sta tvoj um moze a sta ne. Tako da....
Moj sopstveni um je dovoljan da zakljuci da je ljudski um ogranicen. Kada kazem ogranicen ne velicam svoj, vec konstatujem da svaki covek, koji je samo to, covek ,poseduje ograniceni um. Cak i kad bi dosegao maksimum svog uma, pa i kad bi on bio prvi na rang listi najvecih umova ljudi koji su ikad postojali, a da su bili samo ljudi, opet je ogranicen.
Tacno, nisam citao ni Nicea, ni Kanta, Sopenhauera, Hjuma, Berklija, Hegela..ali sta to zapravo govori? I njihovi umovi su bili ograniceni. Generalno ljudski um je ogranicen ali verujem da niko nije iskoristio svoj um, koji mu je prirodno dat, ili bolje reci nije ga razradio, do maksimuma njegovih mogucnosti.
Istrazivanja kazu da urodjeni visok IQ uopste ne znaci puno, sto znaci da svako kada se rodi ima slicnu startnu poziciju. Bitniji je onaj drugi deo u kom okolnosti razradjuju um takmicara koji narano pre svega mora imati volje za tim. E upravo tu je zakazalo moje takmicenje, tacnije batalio sam ga odavno. Iskoristicu priliku i ispricati svoju licnu pricu. Evo kako je to bilo.
Secam se kada sam kao mali, jos pre nego sto sam krenuo u skolu, zanimao mislima koje decu tog uzrasta, pa ni odraslie se nisu interesovale. Nazalost nisam imao pristup knjigama pa sam se iz tog razloga bacio na samoucenje kroz razmisljanje. O tome nisam ni sa kim, razgovarao vec bi ih sam u sebi ispitavao. U to vreme za mene su postojale dve stvari a to su zabava i treniranje misli.
Kada sam krenuo u skolu sve se polako izmenilo. Znanje koje sam dobijao nije bilo ono koje me je interesovalo vec sam sve izvrsavao jer su eto neki rekli da mora to da se uci kako bi zaradio dobru ocenu. I tako bio sam dobar i primeran ucenik sve do momenta kada je proradio bunt u meni ali i dalje sam ucio ali nevoljno. Poceo sam da shvatam da ucitelji, nastavnici i profesori nisu nista pametniji, niti mudriji od mene a to je meni bilo ono najbitnije. Znanje je za mene predstavljalo eto samo sirov materijal koji treba razraditi i iz tog izvuci pouku tj stvoriti mudrost kroz iskustvo drugih. Za neka znanje bio sam ubedjen da uopste ni ne treba da se izucavaju i da ima brdo stvari koje su prioritetnije a ne uce nas tome. Umesto da podignem bunt i pokusam da promenim stvari eto time sto cu otvoreno reci svoje misljenje ja sam cutao i u sebi odlucio da batalim sve. Shvatio sam da je to Don Kihotovski rat sa vetrenjacama. Isao sam eto tako radi reda i prolazio na minimumu. Cetiri godine moj kakav takav um je spavao jer je to bio jedini nacin da opstane. Od tog visegodisnjeg spavanja skoro pa je zardjao ali uspeo sam da ga vratim tamo gde je bio i da prevazidjem. Svest je proradila u meni ali stalno sam pokusavao da je odbacim jer ono sta je pricala je bilo uznemirujuce za mene. Tada vratio sam se nekoliko koraka nazad i pokusao da shvatim. Malo po malo iduci ka cilju shvatao sam a zatim ponovo vracao nazad ali sa drugacijim stepenom svesti. Tada sam shvatio da za svako za ima i protiv teza i tako odlucio da samo razmisljam ne iduci nigde. U svim tim razmisljanjima razumeo sam jednu stvar a to je da je odgovor u nama a mi samo treba da pronadjemo uzrok da se taj odgovor pobudi. Uzrok to je ono sto smo. Ako bi sad uzeo i citao filozofe uskratio bi sebi uzrok koji je moj, bar mislim da je moj. Ili su uzroci tudji a mi samo posledice uzroka?
Sa ovim se slazem. Pojam "vera" ne bi trebalo da postoji. Taj pojam je stvorila relgija i on je namenjen onima koji ne umeju da misle. Oni koji umeju da misle ne veruju vec znaju.
Neka znanja koja su ona osnovna je nemoguce dosegnuti razmisljanjem. Tacno da vera vrlo lako moze da sluzi za manipulaciju i usmeravanje ljudi koji kako kazes ne umeju da misle ali da li uvek u losem smeru i pravcu? Ponekad je lakse ovcu spasti od vuka jer veruje pravom pastiru nego onu sa knjigom u ruci koja misli da zna sve. Poenta je da treba znati razaznati kome treba verovati. Rekao sam da ne verujem nikom ali to ne znaci da ne bih zeleo da verujem nekom vec zato sto je u meni sumnja koja proizilazi iz uma. Kada bi se ljudi polarisali za i za protiv cini mi se da bih ja jos uvek razmisljao. Da nece to moje razmisljanje da zakasni pa doceka situaciju nespreman ili ce mozda sve opcije prikupiti i skladistiti a zatim cekati i posmatrati sta ce se zbiti. I tako kako prolazi vreme neke stvari se prirodno otkrivaju a tim i ukljucuju u procesiranje stvarajuci nove opcije.
Hocu da kazem da je velika istina da je sve ovo program. Mozda zvuci budalasto ali svaki odgovor lezi u osnovi programiranja, bas svaki. Znanja koja su potrebna da bi se uspesno predvidela svaka situacija su ona osnosvna iz svih oblasti znanja a sve to preko programiranja procesirati. Pronadji posledicu i znaces koji je uzrok i obrnuto.
Verovao ili ne..postoji. Samo sto do njega ne dolazimo "shvatanjem" vec svojevrsnom intuicijom. Onim sto je temelj morala a cemu je pojam "sazaljenje" najblizi.
Moral ima promenjive granice i kao takav nije reprezentativan pojam. Dobro je kad ne posluzis kao uzrok posledici koja je zla. Ako medjutim zao uzrok deluje na subjekat mislim da nije velika steta ako se uzvrati nekom od mera koja nije ispod casti. Opet i ta cast je relativan pojam ali zato definise osobu i cini od nje da se oseca vrednom.
Ovde gresis. Suprotno se moze dokazati i to na nacin o kojem tvoj naucni metod fizike moze samo da sanja. Apsolutno, neosporno, apodikticki je dokazano da objekt po sebi ne moze da postoji van svesti.
Slazem se da ne moze da postoji bez svesti i to sam shvatio jos u petom razredu. Meni to nije problem, mogu ja i da plivam u iluziji ali iluziji koja je dobra, medjutim ovaj svet me je davno razocarao i slobodno mogu reci povredio iako to nikada necu priznati. To lecim tim sto se smejem svima pa i sebi i svojoj blizoj ili daljoj proslosti. Znam i da cu se sutra vec smejati sebi svojim radnjama danas i tako sve do momenta kada cu reci e sad je dosta, iskljucujem se iz projekta, ako taj trenutak uopste dodje. Kao Miki sto je rekao e odlazim ja iz ovog velikog brata, ebes pare, sto da izigravam majmuna, a onda kad su mu pare bile potrebne se vratio, tako isto i ja se povremeno i iskljucujem i srameci se vracam ali naravno uvek prikriveno i kao sa smeskom do usiju. I ti Ozimane i svi mi smo u velikom bratu i tesko cemo se odatle izaci.. Mene muci ono da li zelim da izadjem i da posmatram izvan kuce kako ostali ili uzivaju ili pate a u oba slucaja bi ih zalio. Pa makar i da je tamo izvan blazenstvo koje nikad niko od ljudi nije osetio opet bi me pritisla neka teska muka, pogotovo za one koji pate. Isto kao sto mi je urodjeno da ne mogu da podnesem da gledam u mrak. Mogu da budem u mraku, jos bolje ako je u drugoj sobi svetlo ali ja na sveslosti i da gledam na mrak, to me uzasava pri samoj pomisli.
Pisem jer me dotakla tema i to mozda previse opsirno. Verovatno iz mene nikad vise nece izaci ovako nesto. Mozda ce ovo i preskociti, mozda niko nece procitati ove redove koje mozda uzaludno ispisah ali to je najmanje bitno. Kada pisem pisem ni sam ne znam zasto. Ponekad je tu zezanje a ponekad kao sto je slucaj sada je da otvorim neki mozda ucutkani deo.
Mozda u njima nema niceg vrednog, mozda je sve to samo prosta igra reci u kojima nema one filozofke zavrzlame koju treba procitati dva puta kako bi joj dokucio smisao. Znam samo jedno a o je da zelim kisu istine, zelim je u pojedinim trenucima tako jako ali ubrzo dodje misao koja kaze da je bolje da ne znam. Ja sam covek i imam nadu da covek moze da bude bice koje ce dostojanstveno da zivi i uzici sebe iz ponora mraka u koje je uvucen. Zelim, jarko zelim da svi iz tog mraka izadju da uzdigne svoje dostojanstvo, pa i kad je u ovom fizickom svetu. Jednom su mi rekli da ne trazim promenu spolja kako bi se sam promeno vec da u sebi nadjes, pronadjes i napustis ovu realnost. Kada bi se upitao kakav je to svet u kom bi zeleo da zivim ne bih znao da odgovorim. Mogu, znam da mogu da se prilagodim i ovom, mogu da ostvarim cilj i kao „uspem“ u zivotu. Izgleda da gresim sto prizeljkujem kisu istine cije ce kapi pasti na sve. Kada ti se ne dopada grad ti se jednostavo preselis u drugi. Medjutim, ostaje ono pitanje sta ako ne znas sta ocekujes u tom drugom gradu, da li to ono sta trazis. Mozda da odes, probas pa ako se ne dopada odes negde drugde?
Samim tim ono sto opazamo i kako ga opzamo, jeste iluzija. A sta je objekat po sebi ili stvar po sebi, necu ovde da zalazim.
Objekat sam po sebi je da sluzi svrsi a to sta je vise i nije bitno. Neke stvari sluze samo kako bi ih uramili a tim pomogli.
