Možeš da haikuješ kolko oćeš. Eleleth je skoro jedini ovde koji kreativno tumači bibliju.
Haikovati može svako a nešta o nečem znati mogu samo oni koji se potrude da nešta saznaju. Verujem da dotični haiku ''pesnik'' nema pojma o tome ko je bio Jaldabaot. I ko su bili ARHONTI. Neki gnostički mitovi su veoma zanimljivi na svoje neke načine.
Jaldabaot bio arhonat koji je pokušao da siluje sofiu a ona se pretvorila u drvo, a on onda jebbo njenu senku???? i napravio ovaj svet....Možda Biblija nekad izgleda glupo, ali ovo je ipak vrhunac.
Podsećaš me na JS.
Jaldabaot bio arhonat koji je pokušao da siluje sofiu a ona se pretvorila u drvo, a on onda jebbo njenu senku???? i napravio ovaj svet....Možda Biblija nekad izgleda glupo, ali ovo je ipak vrhunac.
Dobro. A šta misliš da li je taj Jaldaboat kao vrhovni arhont , kao himerični nakazni bog ustvari onaj u bibliji poznat kao Jahve ?
Jaldaboata je stvorila Sofija koja je stvrajući misao o sebi, poverovala da može stvarati neovisno od svetog duha. To je nešta slično kada je Lucifer poželeo da bude isto kao bog.
No sve je to manje više bez nekog značaja. U gnostičkom učenju koje je poprilično protivrečno poenta je u suštini ideje učenja koju je lepo na svoj način predočio K.J.Jung.
Radi se o osećanju nemoći da se prevaziđe prolaznost koja prati telesnu prirodu, a bez mogučnosti da se pobedi smrt o apsurdu života koji je unapred osudjen na smrt samim sobom. Bežeći od toga gnostici su osmislili svoje učenje koje je onakvim kakvim je.
Dobro. A šta misliš da li je taj Jaldaboat kao vrhovni arhont , kao himerični nakazni bog ustvari onaj u bibliji poznat kao Jahve ?
Jaldaboata je stvorila Sofija koja je stvrajući misao o sebi, poverovala da može stvarati neovisno od svetog duha. To je nešta slično kada je Lucifer poželeo da bude isto kao bog.
No sve je to manje više bez nekog značaja. U gnostičkom učenju koje je poprilično protivrečno poenta je u suštini ideje učenja koju je lepo na svoj način predočio K.J.Jung.
Radi se o osećanju nemoći da se prevaziđe prolaznost koja prati telesnu prirodu, a bez mogučnosti da se pobedi smrt o apsurdu života koji je unapred osudjen na smrt samim sobom. Bežeći od toga gnostici su osmislili svoje učenje koje je onakvim kakvim je.
Ovo je odlicno....Ne znam da li si se zezao ili bio ozbiljan ali je odlicno
Философију Духа Светога сачињавају вечне истине ο Богу, свету и човеку, које се еванђелско-црквеним језиком зову догмати. Отуда је Догматика философија и наука ο вечним истинама Божјим, које су људима откривене да би их они оваплотили у живот свој, те на тај начин постигли вечни смисао свога постојања, свога мучног путовања од небића ка Свебићу. Али у савременог човека је сувише очигледна парализа осећања бесмртности и вечности као и помраченост сазнања ο вечности и богочовечности свега људског. Успаван и заробљен метафизичким и етичким релативизмом савремени човек обично завршава свестраним нихилизмом. Α када се неко разбуди из кошмарног сна релативизма и назре чаробну реалност вечног и бесмртног, он увек нађе у себи силе за узмах и узлет ка вечној истини ο свету и човеку. Чим у души човековој гране неки вечни проблем, у њему се одмах појави нека понорна и пустињска глад и жеђ за вечном истином. И тада га немилосрдно осећање глади и жеђи гони кроз пустињу живота ка оазама где вечне истине расту и жуборе извори живе воде која отиче у живот вечни. У том новом расположењу човек се сав претвара у стрелу чезнућа за оним што је бесмртно и вечно, божанско и свето. Сав је устремљен од човечјег ка Богочовечјем. И уколико се божански живот слива у његову душу кроз истине Божје, утолико у њему буја живот бесмртни и вечни. Јер су у својој богочовечанској реалности живот и истина, вечни живот и вечна истина, једно и исто. „Ја сам пут и истина и живот", објавио је чудесни Господ Исус, јер је само у Њему ово троје једно и једносушно, а ван Њега нема пута ка вечном, нема истине ο вечном, нема живота у вечном. То је оно што његову Богочовечанску Личност чини јединственом и незаменљивом. У свему што је Христово влада ово нераздељиво тројство: пут, истина и живот. У сваком догмату Христа Господа ово је троје увек једно и недељиво, јер је сваки догмат пут који кроз истину вечну води у живот вечни. Отуда је у догматима све бескрајно, бесмртно и вечно; и нема ничег пролазног, смртног, фиктивног. Вечност и богочовечност су једина категорија новозаветног живота и мишљења, стога су догмати као вечне истине увек вечни и богочовечни. Динамизирајући благодатним еванђелским живљењем своју мисао човек поступно узраста из једне вечне истине ка другој, из друге ка трећој, и тако редом, кроз безброј других, ка врху изнад свих врхова, да најзад постигне пуноћу свога бића, плирому свога постојања, и сазнања, и осећања. Смрт греху и смрти, — то је лозинка еванђелске, богочовечанске, православне философије. Хранећи се вечним истинама Христовим православни човек постепено ослобађа своје сазнање, и вољу, и осећање, и живот од свега греховнога, пролазнога, релативнога, смртнога, а уживљавајући се у све што је свето, непролазно, апсолутно, вечно, он оживљује себе.
Философију Духа Светога сачињавају вечне истине ο Богу, свету и човеку, које се еванђелско-црквеним језиком зову догмати. Отуда је Догматика философија и наука ο вечним истинама Божјим, које су људима откривене да би их они оваплотили у живот свој, те на тај начин постигли вечни смисао свога постојања, свога мучног путовања од небића ка Свебићу. Али у савременог човека је сувише очигледна парализа осећања бесмртности и вечности као и помраченост сазнања ο вечности и богочовечности свега људског. Успаван и заробљен метафизичким и етичким релативизмом савремени човек обично завршава свестраним нихилизмом. Α када се неко разбуди из кошмарног сна релативизма и назре чаробну реалност вечног и бесмртног, он увек нађе у себи силе за узмах и узлет ка вечној истини ο свету и човеку. Чим у души човековој гране неки вечни проблем, у њему се одмах појави нека понорна и пустињска глад и жеђ за вечном истином. И тада га немилосрдно осећање глади и жеђи гони кроз пустињу живота ка оазама где вечне истине расту и жуборе извори живе воде која отиче у живот вечни. У том новом расположењу човек се сав претвара у стрелу чезнућа за оним што је бесмртно и вечно, божанско и свето. Сав је устремљен од човечјег ка Богочовечјем. И уколико се божански живот слива у његову душу кроз истине Божје, утолико у њему буја живот бесмртни и вечни. Јер су у својој богочовечанској реалности живот и истина, вечни живот и вечна истина, једно и исто. „Ја сам пут и истина и живот", објавио је чудесни Господ Исус, јер је само у Њему ово троје једно и једносушно, а ван Њега нема пута ка вечном, нема истине ο вечном, нема живота у вечном. То је оно што његову Богочовечанску Личност чини јединственом и незаменљивом. У свему што је Христово влада ово нераздељиво тројство: пут, истина и живот. У сваком догмату Христа Господа ово је троје увек једно и недељиво, јер је сваки догмат пут који кроз истину вечну води у живот вечни. Отуда је у догматима све бескрајно, бесмртно и вечно; и нема ничег пролазног, смртног, фиктивног. Вечност и богочовечност су једина категорија новозаветног живота и мишљења, стога су догмати као вечне истине увек вечни и богочовечни. Динамизирајући благодатним еванђелским живљењем своју мисао човек поступно узраста из једне вечне истине ка другој, из друге ка трећој, и тако редом, кроз безброј других, ка врху изнад свих врхова, да најзад постигне пуноћу свога бића, плирому свога постојања, и сазнања, и осећања. Смрт греху и смрти, — то је лозинка еванђелске, богочовечанске, православне философије. Хранећи се вечним истинама Христовим православни човек постепено ослобађа своје сазнање, и вољу, и осећање, и живот од свега греховнога, пролазнога, релативнога, смртнога, а уживљавајући се у све што је свето, непролазно, апсолутно, вечно, он оживљује себе.
Sada si me razočarao. Čemu to pastovanje...zar ti nije bilo jednostavnije da postaviš
O V A J pravoslavni link.
A ono pliroma je pleroma onako usput kao suprotnost kenomi.
