Историја Славије је у правом и пуном смислу ријечи историја спорта БиХ, па самим тим и историја спорта Републике Српске. Прије него што је основана Славија на просторима БиХ било је нешто мало ''службене'' туристике и ловачког спорта. Спортских друштава и спортских савеза, којима би био циљ физичко-спортско одгајање, није било.... Остала су свједочења да се фудбал играо у Мостару 1903. године. Извјесни Бернард Лејхнер донио је те године у Мостар фудбалску лопту из Будимпеште. Он је ту лопту поклонио синовима Алфреду и Оскару који су са својим вршњацима играли свакодневно. Нису знали правила, нису били вјешти, али су ипак играли !
Славија је рођена
Фудбал на просторима Босне и Херцеговине почиње организовано да се игра 1908. године. Баш те године су ђаци сарајевске гимназије боравили у Загребу гдје су се упознали са правилима фудбалске игре. Они су из Загреба донијели прву фудбалску лопту. Међу наистакнутијим тадашњим сарајевским гимназијалцима били су Феодор Лукач, Емил Најшул, Стево Јокановић, Здравко Јефтановић..... Они су били иницијатори оснивања првог фудбалског клуба на просторима Босне и Херцеговине. Клуб је добио име ''Средњошколски спортски клуб'' – формиран је 1908. године.
Била је то тешка година за све народе у БиХ, а нарочито за српски народ. Те 1908. године извршена је анексија БиХ и баш тада се појачано будила национална свијест међу ђацима. Јављале су се напредне идеје, па и оснивање спотског клуба, иако је то било забрањено. У то вријеме у Сарајеву није било никаквих факултета нити Универзитета.
Постојала су два културна центра: Гимназија и Хотел ''Европа'' у којима су полазиле све културне активности. Управо у хотелу ''Европа'' свој коријен је заметнуо организован шах, организована атлетика, смучање, фудбал....Син власника ''Европе'' Здравко Јефтановић са друговима Феодором Лукачем, Емилом Најшулом, Светом Геровцем.... основао први спортски клуб у Сарајеву и цијелој БиХ. Дакле, први спортски клуб који је основан у Сарајеву био је у ствари ''Славија''. Разумије се, клуб није имао официјелног карактера, а према томе ни јавно руководство, него се тајно сматрао његовим предсједником Феодор Лукач, а блајник Здравко Јефтановић. Чланарина је била једна круна мјесечно. У првој оснивачкој групи Славије (у почетку Ђачки спортски клуб) били су омладинци – Лукач, Најшул, Јефтановић, Јокановић, Сулејманпашић, Радовић, Геровац, Бугарски, Самарџија, Караман, Зовко, Човић, Матановић....
Прва лопта
Када су чланови из спортских ревија и новина спознали да фудбал оснива све више земаља и да је то игра која поред физичког развијања погодује и разоноди, почеше се ђаци упућивати у фудбалска правила. Клуб је тада набавио једну лопту из Прага, копачке из Загреба и узе боју дресова Славије из Прага, тако да већ у прољеће 1909. године године Славија поставља регуларну фудбалску чету, али још увијек далеко од праве фудбалске игре. Тек, доласком 48. бечког пјешадијског пука у Сарајево с којим је дошао фудбалер Бечког Рапида Хармер, почиње прави фудбалски спорт да се развија у Сарајеву. Како је терен иза Државне штампарије био мален потражили су ново игралиште у Сарајевском Пољу, на војно вјежбалиште на Ченгић Вили. Игралиште није било ограђено, нису постојали ни стални голови, па су младићи за сваки тренинг и за сваку утакмицу морали из града носити тешке балване са крампама и лопатама, као и мреже, лопте и остале реквизите. Славија је у почетку играла под именом ''Средњошколски спортски клуб'' из којег ће касније изнићи још неки клубови као САШК и Макаби. У почетку је најтеже било наћи противнике за одигравање утакмица, а прве су биле против војника Бечлија, који су били на служби у Сарајеву.
Тадашњи центарфор Бечлија Хармер био је први учитељ, фудбалерима Славије. Тако је ишло прве три године – 1908, 1909 и 1910. а сљедеће 1911. проведена је потпуна клупска организација. Клуб је имао 24 фудбалера, наступао је са двије екипе. Прву чету сачињавали су, голмани Јанковић и Малишевић, бекови Најшул и Петровић, халфови Сулејманпашић, Бугарски и Бајер, напад Лукач, Геровац, Јокановић, Радовић, Јефтановић. Друга чета: Варићак, Мишковић, Самарџија, Бранисављевић, Тоукалек, Орлић, Поповић, Херман, Ваш, Штегер, Врињанин, Блажевић. Исте године клуб је отпутовао на турнеју у Сплит. Чекала га је утакмица са Хајдуком, али за домаћина се појавио неочекиван проблем, није знао како плакатирати име екипе из Сарајева. Неко је духовито предложио ''Осман'' и под тим именом је одиграна прва утакмица ван Сарајева. Током балканских ратова 1912. и 1913. године развио се у клубу национални-југословенски покрет тако да је ''Осман'' све више поред спортског добијао и национални карактер. Пред први свјетски рат у Босни, па наравно и у Сарајеву је прокључало. У нарочито тешком стању нашао се српски народ, а сав тај терет осјећао се и у спорту. У Клубу је дошло до расцјепа. Прво су се од ''Османа'' одвојили млади хрватски фудбалери који су приступили раније основаном ''Хрватском спортском клубу'' који ће касније добити име САШК. Готово сви остали омладинци закључили су да од ''Османа'' створе ''Српски спортски клуб''. Међутим, пред те младиће се испријечила администрација, односно тадашња власт. Угледни представници Клуба др Душан Јефтановић и Јово Шошић борили су се да нови клуб добије јавно-правни статус. Нису успјели у тим жељама пред влашћу која није била благонаклона српским идејама. Ипак, то није спријечило ''Српски спортски клуб'' да развије своје успјешне активности, али тешкоће пред којим се нашао ''Српски спортски клуб'' ујединиле су све његове чланове и симпатизере.
Полет се осјећао на сваком кораку. Из тог пожртвовања и самопрегора ''изникло'' је ново игралиште код ''Чурчић-Виле'' које је задовољавало тадашње услове и потребе фудбалске и атлетске екипе. Али, радост због изграђеног терена неће дуго потрајати. Убрзо ће доћи до сарајевског атентата па ће се на српски народ сручити велико страдање што ће у пуној мјери осјетити и ''Српски спортски клуб'' као и остале српске инситуције и радње. Игралиште је руља разорила, а сав инвентар спалила. Неки чланови клуба су домах похапшени, док су неки силом послати у окупаторску војску на фронт. Тиме је повремено престао да дјелује Српски спортски клуб (Славија). Након завршетка првог свјетског рата (1918) вратили су се из војске и интернације многи младићи, чланови клуба, па су са заједно са млађим друговима који су остали у Сарајеву одлучили да обнове ''Српски спортски клуб''. Тада није изабран посебан одбор за обнову Клуба него су функције обављали сами играчи. Носиоци тих активности били су С. Лукач, Б. Векић, Д. Скочајић, Ж. Праштало, М. Катић, Г. Шаренац, А. Спајић, Самовуковић, Лугоњић, Бајер, Малешевић, Самарџија....Године 1919. изабран је Одбор који је предводио професор Н. Вујичић. Било је јасно да без игралишта нема ни Клуба ни фудбала. Због тога су Славија, Хајдук и САШК одлучили да заједнички направе игралиште на Скендерији. Клуб је био по националној орјентацији српски, али је гајио југословенску идеју и 1921. године мијења име у Спортски клуб Славија. Била је то логична посљедица свеславенске оријентације његових чланова.
Поред почетних материјалних неприлика Клуб се у наредном периоду налазио у тешкој борби са тадашњим Сарајевским фудбалским подсавезом који је вршио систематско гушење Славије и Хајдука. Ова два клуба нису могли играти Првенство сарајевског подсавеза у нормалним условима. Славија и Хајдук су у тешкој и неравноправној борби послије петогодишњих напора успјели да збаце стари Подсавез. Прво је регаовао Југословенски ногометни савез у Загребу који није више могао да посматра лакрдију која се догађала у Сарајевском фудбалском подсавезу па је завео принудне мјере. Затим је одржана ванредна Скупштина Сарајевског фудбалског подсавеза 12. аугуста 1928. године на којој је побиједила ''опозиција'' Славија – Хајдук. Тада је Славија кренула путем великог успона. Већ сљедеће године постаје првак Сарајевског подсавеза и учествује у квалификацијама за првенство Југославије. Њени фудбалери су од тада најбољи у Сарајеву и БиХ, њихов успон је незаустављив из године у годину па су 1940. били пред титулом државног првака.
Паде славни Ференцварош
Круна свих Славијиних успеха у њеној стогодишњој историји је побједа у Сарајеву против мађарског првака Ференцварош у Средњоевропском купу 1940. године 3:0 што је у Европи одјекнуло као сензација. У то вријеме Ференцварош је био један од најбољих европских тимова, а Мађарска званично вицешампион свијета у фудбалу. Долазак славног Ференцвароша био је празник над празницима у Сарајеву, а стадион Славије на Марин Двору био је претијесан да прими све оне из разних крајева БиХ који су жељели уживо посматрати меч са прваком Мађарске. Њих осам хиљада имало је среће да се угура на стадион, нису жалили мјесечну плату за улазницу, а неколико хиљада је меч пратило са оближњег брда. Јунак побједе Славије био је Милан Рајлић. Он је крунисао побједу Славије трећим голом, снажним шутом са десетак метара. Била је то тема дана не само у Сарајеву, БиХ, већ у Југославији и цијелој Европи.
Славија је била узорна спортска породица, српски клуб у којем су играли и Хрвати, Муслимани, Јевреји, Мађари, Чеси, Аустријанци, Њемци....
Славија је у том периоду дала низ сјајних фудбалера као што су Брајевић, Дукић, Хрисафовић, Калембер, Булат, Гавриловић, Сабо, Мухибић, Докић, браћа Рашид и Асим Њемчевић, Начевић, Влак, Хелд. Под стручним вођством Ристе Шошића стасали су многи Славијини јуниори који ће годинама носити њен дрес, играти и за репрезентацију Сарајева, а неки и за репрезентацију Југославије. Тако су из тог подмлатка изашли Загорац, Крњајић, Марић, Остојић, Матекало, Манула, браћа Бајагићи, Станковић, Шипка, Дивчић, Шалипур, Рајлић, Видовић, Боснић, Јовановић, Џајић, Радојчић, Тошић....