zidarskomlako
Početnik
- Poruka
- 42
Za ljude koji vole lov i ribolov(dakle za one koji uživaju u lepom) slabo mi nešto imate duha!
Previše se na ovom forumu bavimo egzaktnim stvarima;kalibrima,proizvodjačima,dužinama,širinama,tehnikom ili šta već...
I zato reših da Vas puknem sa Mikom Antićem čisto da pokušam da istražim duh verovatno jedinog lovačkog foruma u Srbiji...
Sve u svemu molim cenjene kolege(lovce i ribolovce)da daju svoj komentar na stihove koji slede ili da postave bolje...
Poznajem neke kapetancine
- sve same surove vucine.
Nose bradurine.
Pustaju brcine.
Pustaju obrve.
Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muskarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.
Al sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i kucine.
Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo sta je to more.
Prvo da vidimo sta su mornari.
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo. I moze od te polovine
komotno jos malo da se skine.
Ti mislis: more je samo voda.
More je ogromna muska sloboda.
Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici – na razglednici.
Ti mislis: more su samo ladje
i samo daleka putovanja.
More je kad covek u sebi nadje
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim zivi.
Mornari se, u stvari, ne radjaju.
Postaju od svoje maste najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadjaju,
svaki put cudnije…neverovatnije…
Zazmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.
Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.
Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
i miluju mu kovrdze zelene
i u svetlost ga umotavaju,
i menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.
Sunce mu od svog najlepseg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj shlingeraja
od algi zelenih i bele pene.
Oblaci sto se nad njim roje
nad kolevkom mu kroz vecnost stoje,
Mlekom ga od munja i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
slagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…
Sve su to znaci da su rodjeni
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…
Sve su to znaci da su rodjaci
more i ogromna visina.
Mozda i ne znas:
svi na svet dodju
sa nekom zvezdom sto je pala.
More je opna kroz koju prodju
na drugu stranu ogledala.
I zivotu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.
I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.
Sta cekas?
Sta gnjavis?
Sta metiljavis?
Prodaj sta imas i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
- pravo na more!
Isprazni dzepove.
Sve zivo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.
Rasprodaj stvari nove i stare.
Sta cekas?
Idi u mornare.
Idi i vidi sto su mornari
divna decurlija i drugari.
Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istusiraj se u orkanu.
Postaces ludji od svake bure.
Postaces mladji od svakog proleca.
Doziveces za deset godina
sto neko ne moze za tri stoleca.
Mornari i zvezde cudesno znaju
da vecno namiguju
i vecno traju.
Kad ljudi ostare – odu u penziju,
a mornar – u neku drugu dimenziju.
I kad je deda, jos se ne da.
Jos u daljinu ceznjivo gleda.
Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.
Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nesto slobodnije od slobode.
Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.
I niko ne moze da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudesno ume,
kako to cini u tisini.
Dusa mu pitomo zamirise
kao maslinjaci posle kise.
I mislis: gotovo!
Nema ga vise.
A on i dalje u vetru dise.
Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znas sta je more.
I mornari.
Mozda bih njihove tajne precutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam sasav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plastom.
Naucio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom mastom.
Kad vidis mornara,
- ne pitaj sta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.
On samo trepne i – kad god hoce
stvori parcence divne samoce.
O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja cvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar shljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!
Sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne koze.
Sad i sam umem da se pruzim.
Da sebe ucinim za osmeh duzim.
Da sebe ucinim za pamet duzim.
Da srce svoje van sebe drzim.
Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga das svima
Previše se na ovom forumu bavimo egzaktnim stvarima;kalibrima,proizvodjačima,dužinama,širinama,tehnikom ili šta već...
I zato reših da Vas puknem sa Mikom Antićem čisto da pokušam da istražim duh verovatno jedinog lovačkog foruma u Srbiji...
Sve u svemu molim cenjene kolege(lovce i ribolovce)da daju svoj komentar na stihove koji slede ili da postave bolje...
Poznajem neke kapetancine
- sve same surove vucine.
Nose bradurine.
Pustaju brcine.
Pustaju obrve.
Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muskarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.
Al sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i kucine.
Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo sta je to more.
Prvo da vidimo sta su mornari.
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo. I moze od te polovine
komotno jos malo da se skine.
Ti mislis: more je samo voda.
More je ogromna muska sloboda.
Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici – na razglednici.
Ti mislis: more su samo ladje
i samo daleka putovanja.
More je kad covek u sebi nadje
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim zivi.
Mornari se, u stvari, ne radjaju.
Postaju od svoje maste najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadjaju,
svaki put cudnije…neverovatnije…
Zazmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.
Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.
Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
i miluju mu kovrdze zelene
i u svetlost ga umotavaju,
i menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.
Sunce mu od svog najlepseg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj shlingeraja
od algi zelenih i bele pene.
Oblaci sto se nad njim roje
nad kolevkom mu kroz vecnost stoje,
Mlekom ga od munja i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
slagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…
Sve su to znaci da su rodjeni
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…
Sve su to znaci da su rodjaci
more i ogromna visina.
Mozda i ne znas:
svi na svet dodju
sa nekom zvezdom sto je pala.
More je opna kroz koju prodju
na drugu stranu ogledala.
I zivotu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.
I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.
Sta cekas?
Sta gnjavis?
Sta metiljavis?
Prodaj sta imas i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
- pravo na more!
Isprazni dzepove.
Sve zivo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.
Rasprodaj stvari nove i stare.
Sta cekas?
Idi u mornare.
Idi i vidi sto su mornari
divna decurlija i drugari.
Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istusiraj se u orkanu.
Postaces ludji od svake bure.
Postaces mladji od svakog proleca.
Doziveces za deset godina
sto neko ne moze za tri stoleca.
Mornari i zvezde cudesno znaju
da vecno namiguju
i vecno traju.
Kad ljudi ostare – odu u penziju,
a mornar – u neku drugu dimenziju.
I kad je deda, jos se ne da.
Jos u daljinu ceznjivo gleda.
Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.
Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nesto slobodnije od slobode.
Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.
I niko ne moze da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudesno ume,
kako to cini u tisini.
Dusa mu pitomo zamirise
kao maslinjaci posle kise.
I mislis: gotovo!
Nema ga vise.
A on i dalje u vetru dise.
Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znas sta je more.
I mornari.
Mozda bih njihove tajne precutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam sasav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plastom.
Naucio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom mastom.
Kad vidis mornara,
- ne pitaj sta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.
On samo trepne i – kad god hoce
stvori parcence divne samoce.
O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja cvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar shljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!
Sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne koze.
Sad i sam umem da se pruzim.
Da sebe ucinim za osmeh duzim.
Da sebe ucinim za pamet duzim.
Da srce svoje van sebe drzim.
Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga das svima
