Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.567
Te vrele noći, 13. jula 1968. godine, u bioskopu „20. oktobar" u Beogradu prikazivao se film „Risifi u Panami". Projekcija je počela u 20 sati, a nešto pre 21 čas jedan gledalac iz 16. reda napustio je salu. U 21.05 u bioskopu je odjeknula strahovita eksplozija.
Kako je kasnije utvrđeno, ispod sedišta 6, u 16. redu, bila je postavljena bomba, od čijeg aktiviranja je Sava Čučurović preminuo, a mlada Magdalena Novaković izgubila obe noge. Lakše je povređeno 76 osoba, dok je materijalna šteta procenjena na 116.630 tadašnjih dinara. Javnost u Jugoslaviji bila je u šoku. Bio je to najveći teroristički napad u novoj državi, za koji je optužena ustaška emigracija.
To je i trenutak koji je, kako tvrdi istoričar Srđan Cvetković, korenito promenio odnos Državne bezbednosti prema emigraciji i od tada kreće žešći obračun sa političkim protivnicima. Policija je te burne 1968. dugo tragala za počiniocima zločina u bioskopu, a 25. septembra opet je odjeknula bomba, ovog puta u garderobi Železničke stanice u Beogradu, kada je teže i lakše povređeno još 13 ljudi. U decembru pronađen je krivac - Miljenko Hrkač (1947), tada dvadesetjednogodišnji tesar bez stalnog zaposlenja, iz Mokrog u Hercegovini. Optužnica ga je teretila da je kao član Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) postavio eksplozive u bioskopu i na Železničkoj stanici.
- Optužen je da je zajedno sa ustaškim emigrantom Antom Penavićem, nakon što je navodno našao zamenu u Opekarni u Mariboru gde je sezonski radio, postavio bombu pod sedište u bioskopu. Po izvršenom delu, podneo je izveštaj u Štutgartu i uzeo novac, međutim ubrzo je po dolasku u zemlju, krajem 1968, uhapšen. Proces protiv Hrkača trajao je dugo, a on je, nakon što je u početku priznao zločin, kasnije tvrdio da nije on izvršilac nego njegov brat Božo, koji je potpuno ličio na njega. Tvrdio je da je nevin i tražio saslušanje pod hipnozom ili sa detektorom laži, ističući da ga je funkcioner mostarskog SUP-a Rade Vukojević nagovorio da prizna delo, obećavajući mu zaposlenje, koje mu je bilo preko potrebno jer mu je supruga bila pred porođajem. Ipak, Hrkač je procesuiran pred sudom u Beogradu, Vrhovnim sudom Srbije i Saveznim sudom Jugoslavije i na kraju 30. decembra 1976. pravosnažno osuđen na smrt streljanjem. Ono što je manje poznato je da po tada važećem zakonu on nije mogao biti osuđen na smrt jer u tom trenutku nije imao 21 godinu. Na kraju, 30. decembra 1976. pravosnažno je osuđen na smrt streljanjem, a kazna je izvršena 10. januara 1978, što je i poslednja smrtna kazna zbog političkog terorizma u SFRJ - govori Cvetković.
Da ovaj slučaj nije do kraja rasvetljen i da je država, u nemogućnosti da pronađe pravog krivca, bez osnova optužila Hrkača, smatra Mihajlo Mihajlov, pored Milovana Đilasa najpoznatiji antikomunistički disident Jugoslavije, koji je sa Hrkačem bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Mihajlov kaže da je, pročitavši sve materijale, uključujući i presudu, „ostao čvrsto ubeđen" da Hrkač nikako nije mogao da podmetne bombu, a jedino što ga je teretilo bila su njegova „apsolutno nemotivisna priznanja krivice" prilikom prve istrage i suđenja.
- Presuda, žalba na presudu i detaljni zaključci nisu ostavljali mesta ni za najmanju sumnju - Hrkač nije bio terorista. Posle eksplozije u bioskopu, u Ljubljani je bila uhapšena grupa Hercegovaca, zaposlenih u tamošnjoj ciglani i optužena za ustašku delatnost, uključujući i diverzije u Beogradu. Međutim, veoma brzo u Mostaru je pronađen vinovnik podmetanja bombe i doveden na istragu u Beograd. Bio je to Miljenko Hrkač iz Lištice, poznatog gnezda hrvatskih ekstremista. Pažnju je izazvalo to što je njegov stariji brat bio prvooptuženi u istrazi i suđenju ljubljanskoj grupi hrvatskih ekstremista. Hrkač je zločin priznao i uskoro je osuđen na smrt. Kako je na taj način glavna optužba protiv ljubljanske grupe otpala, sud u Ljubljani doneo je oslobađajuću presudu i nekoliko nedelja posle toga Hrkačev brat je pobegao u inostranstvo. Kada se za to doznalo, istog trenutka Miljenko, koji je čekao na potvrdu presude beogradskog okružnog suda, porekao je svoja priznanja i dao sudskim organima izjavu da nije ni na kakav način učestvovao u postavljanju mine u bioskopu - navodi Mihajlov.
On ističe da je Hrkač istovremeno pružio neoborivi alibi - ispostavilo se da je kritičnog dana radio u ljubljanskoj ciglani i da fizički nije mogao da izvrši diverziju. Skoro istovremeno, pamti Mihajlov, Vojno-tehnički zavod JNA sastavio je zaključak na oko 100 kucanih strana o tome da Hrkač nije mogao da postavi minu, jer je njegov opis pokazao da on ništa ne zna o eksplozivnim napravama.
Kako Mihajlov napominje, skandalozno je nestao iz arhiva SUP-a i magnetofonski zapis prvog saslušanja Miljenka Hrkača u Mostaru, za vreme kojeg je on dobrovoljno priznao da je podmetnuo bombu u zamenu za zaposlenje u Mostaru.
- Kada sam ga upitao zašto je priznao nešto što nije učinio, kazao mi je: „Pa, tukli su me." I zaista, Miljenko, visok, stasit, snažan mladić od jedno 26 do 28 godina, gorštačkog tipa, prirodno veoma inteligentan, imao je izbijene sve zube na jednoj strani lica. Pa, ipak, to nije objašnjavalo zašto je iznenada porekao sva priznanja i izneo neoborive dokaze o svojoj nevinosti o kojoj je više od dve godine ćutao. On sam nije ni u kom slučaju odavao utisak čoveka koji bi se mogao batinama smrtno preplašiti. Na moja pitanja o njegovom starijem bratu odgovarao je sa diskretnom toplinom i nekim čudnim patrijarhalnim poštovanjem. Poricao je mogućnost da bi njegov brat mogao biti krivac za tragediju u bioskopu. Pobegao je iz zemlje, govorio je, zato što u Jugoslaviji vlada teška policijska represija i takvima kao on, poreklom iz Širokog Brijega, pa još posle sumnje u diverzantsku aktivnost, nema života. I to je bilo tačno - naglašava Mihajlov.
Kaže da se sa Hrkačem sreo u KPD Mitrovica u proleće 1975, u vreme kada je on očekivao rešenje Vrhovnog suda na žalbu svog advokata. Mada su, kako navodi, kontakti između njih bili zabranjeni, ali budući da su zajedno vođeni u šetnju, na kupanje, kantinu i ambulantu, komunikacija ipak nije mogla da bude sprečena. Hrkač je, priseća se Mihajlov, bio optimistički raspoložen očekujući povoljan rasplet situacije. Miljenko u tipično arhaičnom junačkom duhu svesno spasavao svog obožavanog starijeg brata, verovatno na neki način upletenog u diverziju, a da služba ili određene jugoslovenske službe bezbednosti nisu želele da priznaju svoj poraz, pa je zato smrtna presuda izvršena, uprkos zdravoj pameti i svim dokazima nevinosti. Dovođenje istrage i suda u zabludu takođe je krivično delo, ali koje se ne kažnjava smrću. Naravno, sve to ostaje samo pretpostavka dok se dokumenti o ovom mračnom i zamršenom slučaju ne izvuku na svetlo dana - zaključuje Mihajlov.
S.D.
Zločin u bioskopu bio povod za obračun sa emigracijom
Zločin u bioskopu „20. oktobar" bio je okidač za žešći obračun države sa političkom emigracijom, ističe Srđan Cvetković. Prema njegovim rečima, od tog trenutka, narednih godina širom sveta ubijeno je nekoliko desetina političkih emigranata.
- Iako su se ustaše bavile pravim terorizmom i bile mnogo aktivnije od srpske emigracije, država se vodila reciprocitetom, pa su ubijani pripadnici i jedne i druge strane. U akcijama koje je izvodila srpska emigracija nije bilo ljudskih žrtava, jer su oni podmetali bombe ispred ambasada, uglavnom u toku noći, a to je izazivalo samo manju materijalnu štetu. Pobeda konzervativnih struja u Savezu komunista tih sedamdesetih bila je isprovocirana delom i otporom prema terorističkim aktima u zemlji. Nakon što je krajem 50-ih opao broj političkih osuđenika, jer je šezdesetih godišnje bilo oko 400 političkih zatvorenika, taj broj se početkom sedamdesetih „penje" na 2.000 - priča Cvetković.
Kako je kasnije utvrđeno, ispod sedišta 6, u 16. redu, bila je postavljena bomba, od čijeg aktiviranja je Sava Čučurović preminuo, a mlada Magdalena Novaković izgubila obe noge. Lakše je povređeno 76 osoba, dok je materijalna šteta procenjena na 116.630 tadašnjih dinara. Javnost u Jugoslaviji bila je u šoku. Bio je to najveći teroristički napad u novoj državi, za koji je optužena ustaška emigracija.
To je i trenutak koji je, kako tvrdi istoričar Srđan Cvetković, korenito promenio odnos Državne bezbednosti prema emigraciji i od tada kreće žešći obračun sa političkim protivnicima. Policija je te burne 1968. dugo tragala za počiniocima zločina u bioskopu, a 25. septembra opet je odjeknula bomba, ovog puta u garderobi Železničke stanice u Beogradu, kada je teže i lakše povređeno još 13 ljudi. U decembru pronađen je krivac - Miljenko Hrkač (1947), tada dvadesetjednogodišnji tesar bez stalnog zaposlenja, iz Mokrog u Hercegovini. Optužnica ga je teretila da je kao član Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) postavio eksplozive u bioskopu i na Železničkoj stanici.
- Optužen je da je zajedno sa ustaškim emigrantom Antom Penavićem, nakon što je navodno našao zamenu u Opekarni u Mariboru gde je sezonski radio, postavio bombu pod sedište u bioskopu. Po izvršenom delu, podneo je izveštaj u Štutgartu i uzeo novac, međutim ubrzo je po dolasku u zemlju, krajem 1968, uhapšen. Proces protiv Hrkača trajao je dugo, a on je, nakon što je u početku priznao zločin, kasnije tvrdio da nije on izvršilac nego njegov brat Božo, koji je potpuno ličio na njega. Tvrdio je da je nevin i tražio saslušanje pod hipnozom ili sa detektorom laži, ističući da ga je funkcioner mostarskog SUP-a Rade Vukojević nagovorio da prizna delo, obećavajući mu zaposlenje, koje mu je bilo preko potrebno jer mu je supruga bila pred porođajem. Ipak, Hrkač je procesuiran pred sudom u Beogradu, Vrhovnim sudom Srbije i Saveznim sudom Jugoslavije i na kraju 30. decembra 1976. pravosnažno osuđen na smrt streljanjem. Ono što je manje poznato je da po tada važećem zakonu on nije mogao biti osuđen na smrt jer u tom trenutku nije imao 21 godinu. Na kraju, 30. decembra 1976. pravosnažno je osuđen na smrt streljanjem, a kazna je izvršena 10. januara 1978, što je i poslednja smrtna kazna zbog političkog terorizma u SFRJ - govori Cvetković.
Da ovaj slučaj nije do kraja rasvetljen i da je država, u nemogućnosti da pronađe pravog krivca, bez osnova optužila Hrkača, smatra Mihajlo Mihajlov, pored Milovana Đilasa najpoznatiji antikomunistički disident Jugoslavije, koji je sa Hrkačem bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Mihajlov kaže da je, pročitavši sve materijale, uključujući i presudu, „ostao čvrsto ubeđen" da Hrkač nikako nije mogao da podmetne bombu, a jedino što ga je teretilo bila su njegova „apsolutno nemotivisna priznanja krivice" prilikom prve istrage i suđenja.
- Presuda, žalba na presudu i detaljni zaključci nisu ostavljali mesta ni za najmanju sumnju - Hrkač nije bio terorista. Posle eksplozije u bioskopu, u Ljubljani je bila uhapšena grupa Hercegovaca, zaposlenih u tamošnjoj ciglani i optužena za ustašku delatnost, uključujući i diverzije u Beogradu. Međutim, veoma brzo u Mostaru je pronađen vinovnik podmetanja bombe i doveden na istragu u Beograd. Bio je to Miljenko Hrkač iz Lištice, poznatog gnezda hrvatskih ekstremista. Pažnju je izazvalo to što je njegov stariji brat bio prvooptuženi u istrazi i suđenju ljubljanskoj grupi hrvatskih ekstremista. Hrkač je zločin priznao i uskoro je osuđen na smrt. Kako je na taj način glavna optužba protiv ljubljanske grupe otpala, sud u Ljubljani doneo je oslobađajuću presudu i nekoliko nedelja posle toga Hrkačev brat je pobegao u inostranstvo. Kada se za to doznalo, istog trenutka Miljenko, koji je čekao na potvrdu presude beogradskog okružnog suda, porekao je svoja priznanja i dao sudskim organima izjavu da nije ni na kakav način učestvovao u postavljanju mine u bioskopu - navodi Mihajlov.
On ističe da je Hrkač istovremeno pružio neoborivi alibi - ispostavilo se da je kritičnog dana radio u ljubljanskoj ciglani i da fizički nije mogao da izvrši diverziju. Skoro istovremeno, pamti Mihajlov, Vojno-tehnički zavod JNA sastavio je zaključak na oko 100 kucanih strana o tome da Hrkač nije mogao da postavi minu, jer je njegov opis pokazao da on ništa ne zna o eksplozivnim napravama.
Kako Mihajlov napominje, skandalozno je nestao iz arhiva SUP-a i magnetofonski zapis prvog saslušanja Miljenka Hrkača u Mostaru, za vreme kojeg je on dobrovoljno priznao da je podmetnuo bombu u zamenu za zaposlenje u Mostaru.
- Kada sam ga upitao zašto je priznao nešto što nije učinio, kazao mi je: „Pa, tukli su me." I zaista, Miljenko, visok, stasit, snažan mladić od jedno 26 do 28 godina, gorštačkog tipa, prirodno veoma inteligentan, imao je izbijene sve zube na jednoj strani lica. Pa, ipak, to nije objašnjavalo zašto je iznenada porekao sva priznanja i izneo neoborive dokaze o svojoj nevinosti o kojoj je više od dve godine ćutao. On sam nije ni u kom slučaju odavao utisak čoveka koji bi se mogao batinama smrtno preplašiti. Na moja pitanja o njegovom starijem bratu odgovarao je sa diskretnom toplinom i nekim čudnim patrijarhalnim poštovanjem. Poricao je mogućnost da bi njegov brat mogao biti krivac za tragediju u bioskopu. Pobegao je iz zemlje, govorio je, zato što u Jugoslaviji vlada teška policijska represija i takvima kao on, poreklom iz Širokog Brijega, pa još posle sumnje u diverzantsku aktivnost, nema života. I to je bilo tačno - naglašava Mihajlov.
Kaže da se sa Hrkačem sreo u KPD Mitrovica u proleće 1975, u vreme kada je on očekivao rešenje Vrhovnog suda na žalbu svog advokata. Mada su, kako navodi, kontakti između njih bili zabranjeni, ali budući da su zajedno vođeni u šetnju, na kupanje, kantinu i ambulantu, komunikacija ipak nije mogla da bude sprečena. Hrkač je, priseća se Mihajlov, bio optimistički raspoložen očekujući povoljan rasplet situacije. Miljenko u tipično arhaičnom junačkom duhu svesno spasavao svog obožavanog starijeg brata, verovatno na neki način upletenog u diverziju, a da služba ili određene jugoslovenske službe bezbednosti nisu želele da priznaju svoj poraz, pa je zato smrtna presuda izvršena, uprkos zdravoj pameti i svim dokazima nevinosti. Dovođenje istrage i suda u zabludu takođe je krivično delo, ali koje se ne kažnjava smrću. Naravno, sve to ostaje samo pretpostavka dok se dokumenti o ovom mračnom i zamršenom slučaju ne izvuku na svetlo dana - zaključuje Mihajlov.
S.D.
Zločin u bioskopu bio povod za obračun sa emigracijom
Zločin u bioskopu „20. oktobar" bio je okidač za žešći obračun države sa političkom emigracijom, ističe Srđan Cvetković. Prema njegovim rečima, od tog trenutka, narednih godina širom sveta ubijeno je nekoliko desetina političkih emigranata.
- Iako su se ustaše bavile pravim terorizmom i bile mnogo aktivnije od srpske emigracije, država se vodila reciprocitetom, pa su ubijani pripadnici i jedne i druge strane. U akcijama koje je izvodila srpska emigracija nije bilo ljudskih žrtava, jer su oni podmetali bombe ispred ambasada, uglavnom u toku noći, a to je izazivalo samo manju materijalnu štetu. Pobeda konzervativnih struja u Savezu komunista tih sedamdesetih bila je isprovocirana delom i otporom prema terorističkim aktima u zemlji. Nakon što je krajem 50-ih opao broj političkih osuđenika, jer je šezdesetih godišnje bilo oko 400 političkih zatvorenika, taj broj se početkom sedamdesetih „penje" na 2.000 - priča Cvetković.