Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Земља жали и клања се погинулима у Великом Отаџбинском рату.
22. јун најтрагичнији је датум у историји Русије. Пре тачно 68 година у исто тако топло и мирно јутро фашистичка Немачка је без објаве рата напала СССР и започео је рат, страшан и крвав, који је однео милиона људских живота, лишио децу родитеља, мајке синова, породице оставио без крова над главом.
Данас скоро да нема међу живима оних који су учествовали тада у 4 сата ујутру у свом првом боју, све мање је оних који су брнаили од фашистичких освајача родну земљу, али сећање на браниоце домовине млада генерација ће носити вековима.
Тачно у 4 сата ујутру у свим градовима Русије започеле су меморијалне церемоније. Хиљаде људи сакупило се у Москви поред Вечитог огња у Александровског парку, на Мамајевом кругану у Волгограду – на месту једне од најстрашнијих битака метроном је откуцао минуту ћутања, за врем екоје су окупљени пустили на воду језер Суза запаљене свеће, у Тули и Костроми људи су носили црвене каранфиле на обелиске посвећене рату. Међу онима који су дошли ове ноћи да одају пошту погинулима, било је много младих, они који знају за ужасе рата на основу причања својих дека и бака. И мало је сведока тог доба. Међу њима је генерал-мајор, ветеран Другог светског рата Виктор Новиков, који је у јуну 1941. завршио школу:
15. јуна 1941. стао сам на чело пионирског кампа који је био смештен у касарни за регруте из региона. Просторија је била слободна, тачно недељу дана касније започео је рат. Започео је у 4 сата ујутру, а 30 миута касније неко је покуцао на врата. Дошао је човек из војног одсека и рекао: ослободите просторију. За један сат овамо ће доћи мобилисани. И за два сата запрежним колима из села су почели да долазе људи. И ујутру у 10-12 сати они су отишли на фронт. Све то се ниеј дешавало у Москви, већ у далеком сибирском селу, у тајги, до најближе станице било је 160 километара. Сви су сматрали да је то шетња. Идемо мало да ратујемо. Јер учили су нас: ратоваћемо само на туђој територији. А све је испало другачије. Тако је за мене започео рат. За момка из далеког сибирског села. Затим сам три године ратовао.
Читавог живота памтим тај дан, 22. јуни 1941. године – наставља Виктор Новиков. Он је променио читав мој живот, не само мој. И док имам снаге, причаћу о ужасима рата мојим унуцима и њиховим друговима како би сви памтили.
Млади памте. Они који су дошли овог јутра на споменике Славе, запалили свећу и ставили је у прозор у знак сећања на погинуле у Другом светском рату.
22. јун најтрагичнији је датум у историји Русије. Пре тачно 68 година у исто тако топло и мирно јутро фашистичка Немачка је без објаве рата напала СССР и започео је рат, страшан и крвав, који је однео милиона људских живота, лишио децу родитеља, мајке синова, породице оставио без крова над главом.
Данас скоро да нема међу живима оних који су учествовали тада у 4 сата ујутру у свом првом боју, све мање је оних који су брнаили од фашистичких освајача родну земљу, али сећање на браниоце домовине млада генерација ће носити вековима.
Тачно у 4 сата ујутру у свим градовима Русије започеле су меморијалне церемоније. Хиљаде људи сакупило се у Москви поред Вечитог огња у Александровског парку, на Мамајевом кругану у Волгограду – на месту једне од најстрашнијих битака метроном је откуцао минуту ћутања, за врем екоје су окупљени пустили на воду језер Суза запаљене свеће, у Тули и Костроми људи су носили црвене каранфиле на обелиске посвећене рату. Међу онима који су дошли ове ноћи да одају пошту погинулима, било је много младих, они који знају за ужасе рата на основу причања својих дека и бака. И мало је сведока тог доба. Међу њима је генерал-мајор, ветеран Другог светског рата Виктор Новиков, који је у јуну 1941. завршио школу:
15. јуна 1941. стао сам на чело пионирског кампа који је био смештен у касарни за регруте из региона. Просторија је била слободна, тачно недељу дана касније започео је рат. Започео је у 4 сата ујутру, а 30 миута касније неко је покуцао на врата. Дошао је човек из војног одсека и рекао: ослободите просторију. За један сат овамо ће доћи мобилисани. И за два сата запрежним колима из села су почели да долазе људи. И ујутру у 10-12 сати они су отишли на фронт. Све то се ниеј дешавало у Москви, већ у далеком сибирском селу, у тајги, до најближе станице било је 160 километара. Сви су сматрали да је то шетња. Идемо мало да ратујемо. Јер учили су нас: ратоваћемо само на туђој територији. А све је испало другачије. Тако је за мене започео рат. За момка из далеког сибирског села. Затим сам три године ратовао.
Читавог живота памтим тај дан, 22. јуни 1941. године – наставља Виктор Новиков. Он је променио читав мој живот, не само мој. И док имам снаге, причаћу о ужасима рата мојим унуцима и њиховим друговима како би сви памтили.
Млади памте. Они који су дошли овог јутра на споменике Славе, запалили свећу и ставили је у прозор у знак сећања на погинуле у Другом светском рату.
prelepa pesma Белая Армия, черный Барон
