- Poruka
- 4.184
Pokrećem ovu temu u duhu jednog događaja, koji je po meni veoma značajan, naročito što vlada nije uspela da ga zataška: isplaćeno je milion dolara porodici studenta, koga je Miladin Kovačević teško pretukao.
Hoću da vam svima postavim jedno prosto pitanje za početak: ODAKLE PARE?
Srbija se suočava sa vremenom u kome joj preti državni bankrot, a sad ću vest po vest analizirajući, da objasnim (onako laički) zašto...
Počnimo od Miloševića. Više nije ni jasno da li je danas dozvoljeno reći da je on bio divljak, koji je zemlju gurnuo u nepotreban rat i doneo nam (više)decenijsku bedu.
U drugoj polovini 1991. godine, u tada još zajedničkoj državi SFRJ besneo je građanski rat. JNA se povlačila iz Slovenije i grupisala u Hrvatskoj oko područja gde je kasnije osnovana RSK. Kasnije te godine, i početkom sledeće, Hrvatska, Slovenija i Makedonija su priznate kao nezavisne države (čime su po konstitutivnoj teoriji državnosti i definitivno "počele da postoje"), dok se rat preneo na Bosnu. Srbija i Crna Gora kao jedini preostale republike SFRJ osnivaju novu državu, nikad priznatu kao naslednicu stare- SRJ.
Istovremeno, drugačija igra počinje u Beogradu. Još dok rat nije počeo u punoj meri, osnivaju se privatne piramidalne banke, među kojima prednjače Dafiment i nešto kasnije Jugoskandik. Njihovi vlasnici, koje već nije potrebno ni imenovati, u tajnoj su sprezi sa vlašću i koriste poslednje ostatke pozitivne ekonomske politike Ante Markovića- sasvim pristojna primanja građana- ne bi li zgrnuli veliko bogatstvo. Kako vreme prolazi, rastu kamatne stope, a mediji ni ne objavljuju da je to posledica inflacije, koja već svakodnevno raste. Do nje je došlo kako su strane zemlje krajem 1991. godine celoj bivšoj SFRJ uveli sankcije, a naročito kako je uveden totalni embargo UN-a 15.05.1992. godine, za teritoriju SRJ, koji su kontrolisali američki vojni brodovi. Nekoliko meseci kasnije, banke, jedna po jedna propadaju, njihovi vlasnici nestaju u inostranstvu, a novac završava na raznim ostrvima, od Mediterana, preko Indijskog, pa sve do južnog Tihog okeana. Zemlju trese najveća hiperinflacija u istoriji sveta, Narodna Banka štampa novac, kako bi održala ekonomsku situaciju "pod kontrolom", iako po prirodi stvari, ona to odavno nije, jer nema proizvodnje, nema resursa, a NOVAC SAM PO SEBI NE VREDI NIŠTA, naročito obzirom da je zlatni standard odavno prestao da postoji. Tek 1994. godine, Dragoslav Avramović, novi guverner NBJ, svojim "super dinarom" obuzdava ovu strahovitu pojavu, i izjednačava dinar i marku. Ovo možda i ne bi bilo postignuto da Milošević nije uveo sankcije Republici Srpskoj, prestao da šalje sredstva tamo, kao i da UN nisu delimično ublažile sankcije. Naredne godine, nakon Dejtonskog sporazuma, sankcije spadaju, ali posledice očajne ekonomske politike se osećaju, naročito od početka rata za Kosovo, kao i drugih sankcija. Tako će zapravo ostati sve do 2000. godine, kad smo Miloševiću najzad videli leđa.
Verovali ili ne, koliko god nam ova situacija bila poznata, i koliko god mislili da gore ne može, objasniću kako i zašto može da bude gore...
Nedavno je Miroljub Labus izjavio kako je Srbija (iliti SRJ) bila de facto bankrotirala 2001. godine, i kako su je strana ulaganja i krediti zapravo spasili propasti. Vlada Zorana Đinđića, koga je sada sramota ne kanonizovati, zar ne, otpočela je privatizaciju, tvrdeći da kad država nema para, onda će privatni vlasnici imati dovoljno da se industrija pokrene. Preduzeća su se prodavala po simboličnoj ceni, jer su bila propala, bombardovana, ili šta sve ne... Istovremeno, ne preduzima se ama baš ništa da vojska, koju je NATO unakazio, počne da se oporavlja (čik neka to neko porekne). Javnost očekuje da novi vlasnici preduzeća postanu strani investitori, ali oni postaju vlasnici tek dela velikih preduzeća, umesto njih firme kupuju uglavnom "naši respektovani privrednici, koji su pošteno zaradili novac", ili dotadašnji rukovodeći kadar, iz tih istih propalih preduzeća, koji je smogao snage da profitira u mutnim vremenima. Sad, naravno, u pitanju su šverceri, ratni profiteri ili dugogodišnji kriminalci, koji su sve vreme imali novac, koji je dobro opran po raznim arhipelazima, i sad se "ulaže u privredu". A sve je to omogućio kadar svetog apostola demokratije. Ne kažem da je on lično kriv... I sad kad su se tu ispodogađale razne petljancije između dva klana poštenih biznismena, kada je jedan od njih apostola poslao među njemu slične svece nešto je trebalo da se promeni, a nije se promenilo ništa. Bez obzira na teritorijalni gubitak, u ekonomiji koja je prividno jačala na svojim dugovima nije se menjalo mnogo, živelo se loše... A onda, počela je svetska kriza. Nacionalne valute svih svetskih ekonomija počele su da devalviraju, kada su na berzi (istorija će pokazati da se dogodio krah) počele da propadaju akcije pojedinih banki i osiguravajućih društava. Za Amerikom, u krizu tone Evropa, pa Rusija, pa Kina, pa Japan,... Već sam pomenuo da novac sam po sebi ne vredi ništa, i da mu je potrebno pokriće, a kako kreću otpuštanja da bi se novac prištedeo, proizvodnja usporava, raste recesija, novca sa pokrićem je sve manje (legenda kaže da ga u Americi i inače nikad nije bilo mnogo, ali o tome u nekoj drugoj temi), a svuda, PA I KOD NAS se štampa onaj, koji bi išao na socijalna davanja. Ekonomija radi samog novca je nekakav ekonomski larpurlartizam, jer cilj treba da bude da ljudi lakše dolaze do resursa za život, a ne da oni koji imaju novac lakše dolaze do ljudi, jer ljudi nisu potrošna roba. Ali na stranu to, istovremeno sa razvojem krize, filijale stranih banaka u Srbiji počinju da povlače svoje, inače još znatno jače od dinara, valute u centrale, koje su sad nacionalizovane, kako bi banke preživele. Evre u inostranstvo šalju i domaće banke, pa dinar slabi, a NBS je primorana da ga štampa, kako bi nadomestila gubitak. Zar to ne podseća na 1992/93, kada je počinjala hiperinflacija? Samo sad novac ne ide na razna ostrva, već direktno u zemlje porekla banaka, ne bi li spasao tamošnje ekonomije, a banke lukavo koriste konvertibilnost dinara, koji je jedina valuta u Srbiji, kako bi imale prava da strani novac povlače. Naravno, i Srbiju tresu otkazi, bankroti sve većih preduzeća, čime sama ekonomija propada. Sve su to prvi znaci državnog bankrota... I na kraju, da zaokružim moj "esej", jedini ko štedi veliki novac u devizama je- sama država. I spremna je da značajan deo tog novca izdvoji za nepotrebnosti, kakvo je spašavanje jednog kriminalca od ruke pravde, pa makar ona bila i američka. A za penzije, plate i stipendije... Ništa.
Hoću da vam svima postavim jedno prosto pitanje za početak: ODAKLE PARE?
Srbija se suočava sa vremenom u kome joj preti državni bankrot, a sad ću vest po vest analizirajući, da objasnim (onako laički) zašto...
Počnimo od Miloševića. Više nije ni jasno da li je danas dozvoljeno reći da je on bio divljak, koji je zemlju gurnuo u nepotreban rat i doneo nam (više)decenijsku bedu.
U drugoj polovini 1991. godine, u tada još zajedničkoj državi SFRJ besneo je građanski rat. JNA se povlačila iz Slovenije i grupisala u Hrvatskoj oko područja gde je kasnije osnovana RSK. Kasnije te godine, i početkom sledeće, Hrvatska, Slovenija i Makedonija su priznate kao nezavisne države (čime su po konstitutivnoj teoriji državnosti i definitivno "počele da postoje"), dok se rat preneo na Bosnu. Srbija i Crna Gora kao jedini preostale republike SFRJ osnivaju novu državu, nikad priznatu kao naslednicu stare- SRJ.
Istovremeno, drugačija igra počinje u Beogradu. Još dok rat nije počeo u punoj meri, osnivaju se privatne piramidalne banke, među kojima prednjače Dafiment i nešto kasnije Jugoskandik. Njihovi vlasnici, koje već nije potrebno ni imenovati, u tajnoj su sprezi sa vlašću i koriste poslednje ostatke pozitivne ekonomske politike Ante Markovića- sasvim pristojna primanja građana- ne bi li zgrnuli veliko bogatstvo. Kako vreme prolazi, rastu kamatne stope, a mediji ni ne objavljuju da je to posledica inflacije, koja već svakodnevno raste. Do nje je došlo kako su strane zemlje krajem 1991. godine celoj bivšoj SFRJ uveli sankcije, a naročito kako je uveden totalni embargo UN-a 15.05.1992. godine, za teritoriju SRJ, koji su kontrolisali američki vojni brodovi. Nekoliko meseci kasnije, banke, jedna po jedna propadaju, njihovi vlasnici nestaju u inostranstvu, a novac završava na raznim ostrvima, od Mediterana, preko Indijskog, pa sve do južnog Tihog okeana. Zemlju trese najveća hiperinflacija u istoriji sveta, Narodna Banka štampa novac, kako bi održala ekonomsku situaciju "pod kontrolom", iako po prirodi stvari, ona to odavno nije, jer nema proizvodnje, nema resursa, a NOVAC SAM PO SEBI NE VREDI NIŠTA, naročito obzirom da je zlatni standard odavno prestao da postoji. Tek 1994. godine, Dragoslav Avramović, novi guverner NBJ, svojim "super dinarom" obuzdava ovu strahovitu pojavu, i izjednačava dinar i marku. Ovo možda i ne bi bilo postignuto da Milošević nije uveo sankcije Republici Srpskoj, prestao da šalje sredstva tamo, kao i da UN nisu delimično ublažile sankcije. Naredne godine, nakon Dejtonskog sporazuma, sankcije spadaju, ali posledice očajne ekonomske politike se osećaju, naročito od početka rata za Kosovo, kao i drugih sankcija. Tako će zapravo ostati sve do 2000. godine, kad smo Miloševiću najzad videli leđa.
Verovali ili ne, koliko god nam ova situacija bila poznata, i koliko god mislili da gore ne može, objasniću kako i zašto može da bude gore...
Nedavno je Miroljub Labus izjavio kako je Srbija (iliti SRJ) bila de facto bankrotirala 2001. godine, i kako su je strana ulaganja i krediti zapravo spasili propasti. Vlada Zorana Đinđića, koga je sada sramota ne kanonizovati, zar ne, otpočela je privatizaciju, tvrdeći da kad država nema para, onda će privatni vlasnici imati dovoljno da se industrija pokrene. Preduzeća su se prodavala po simboličnoj ceni, jer su bila propala, bombardovana, ili šta sve ne... Istovremeno, ne preduzima se ama baš ništa da vojska, koju je NATO unakazio, počne da se oporavlja (čik neka to neko porekne). Javnost očekuje da novi vlasnici preduzeća postanu strani investitori, ali oni postaju vlasnici tek dela velikih preduzeća, umesto njih firme kupuju uglavnom "naši respektovani privrednici, koji su pošteno zaradili novac", ili dotadašnji rukovodeći kadar, iz tih istih propalih preduzeća, koji je smogao snage da profitira u mutnim vremenima. Sad, naravno, u pitanju su šverceri, ratni profiteri ili dugogodišnji kriminalci, koji su sve vreme imali novac, koji je dobro opran po raznim arhipelazima, i sad se "ulaže u privredu". A sve je to omogućio kadar svetog apostola demokratije. Ne kažem da je on lično kriv... I sad kad su se tu ispodogađale razne petljancije između dva klana poštenih biznismena, kada je jedan od njih apostola poslao među njemu slične svece nešto je trebalo da se promeni, a nije se promenilo ništa. Bez obzira na teritorijalni gubitak, u ekonomiji koja je prividno jačala na svojim dugovima nije se menjalo mnogo, živelo se loše... A onda, počela je svetska kriza. Nacionalne valute svih svetskih ekonomija počele su da devalviraju, kada su na berzi (istorija će pokazati da se dogodio krah) počele da propadaju akcije pojedinih banki i osiguravajućih društava. Za Amerikom, u krizu tone Evropa, pa Rusija, pa Kina, pa Japan,... Već sam pomenuo da novac sam po sebi ne vredi ništa, i da mu je potrebno pokriće, a kako kreću otpuštanja da bi se novac prištedeo, proizvodnja usporava, raste recesija, novca sa pokrićem je sve manje (legenda kaže da ga u Americi i inače nikad nije bilo mnogo, ali o tome u nekoj drugoj temi), a svuda, PA I KOD NAS se štampa onaj, koji bi išao na socijalna davanja. Ekonomija radi samog novca je nekakav ekonomski larpurlartizam, jer cilj treba da bude da ljudi lakše dolaze do resursa za život, a ne da oni koji imaju novac lakše dolaze do ljudi, jer ljudi nisu potrošna roba. Ali na stranu to, istovremeno sa razvojem krize, filijale stranih banaka u Srbiji počinju da povlače svoje, inače još znatno jače od dinara, valute u centrale, koje su sad nacionalizovane, kako bi banke preživele. Evre u inostranstvo šalju i domaće banke, pa dinar slabi, a NBS je primorana da ga štampa, kako bi nadomestila gubitak. Zar to ne podseća na 1992/93, kada je počinjala hiperinflacija? Samo sad novac ne ide na razna ostrva, već direktno u zemlje porekla banaka, ne bi li spasao tamošnje ekonomije, a banke lukavo koriste konvertibilnost dinara, koji je jedina valuta u Srbiji, kako bi imale prava da strani novac povlače. Naravno, i Srbiju tresu otkazi, bankroti sve većih preduzeća, čime sama ekonomija propada. Sve su to prvi znaci državnog bankrota... I na kraju, da zaokružim moj "esej", jedini ko štedi veliki novac u devizama je- sama država. I spremna je da značajan deo tog novca izdvoji za nepotrebnosti, kakvo je spašavanje jednog kriminalca od ruke pravde, pa makar ona bila i američka. A za penzije, plate i stipendije... Ništa.
и тако рекетира читаво друштво. Нека ме неко сад убеди да банке нису врховна власт у овој земљи, а богами и шире.
Uvek mozemo da nastampamo para koliko zatreba i da roknemo hiperinflaciju.
