Šta (mi) propuštamo u životu..??!

...nista neobicno - obican covek je sve vise narcisoidan....svoj narcizam pokazuje potpuno otvoreno iako nije svestan da je narcistican - njegove misli, govor i postupci odnose se iskljucivo na njega i vrlo malo ga zanima spoljni svet...veliki ljudi takodje smatraju sebe toliko zanimljivim da zele da i mi uzivamo u ispoljavanju njihove velicine...mogu misliti kakvo je to bilo razocarenje za violinistu :)
 
Mene zanima zašto sve više imamo nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje.Da li smo u svakodnevnoj i kontinuiranoj borbi za boljim životom zaboravili da uživamo u lepom i lepota nam postaje nevažna i daleka.Ili- je Kant bio u pravu:da univerzalno lepo opažamo samo u optimalnim uslovima...

Meni je Kant nekako bliži....:)
 
marina.c:
Mene zanima zašto sve više imamo nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje.Da li smo u svakodnevnoj i kontinuiranoj borbi za boljim životom zaboravili da uživamo u lepom i lepota nam postaje nevažna i daleka.Ili- je Kant bio u pravu:da univerzalno lepo opažamo samo u optimalnim uslovima...

Meni je Kant nekako bliži....:)
Kliknite za proširenje...

marina.c, mene ponekad Kant podsjeca na nekoga ko tvrdi da zna xy ljubavnih pozicija al ne poznaje nijednu zenu. Kant je zivio kao samotnjak po nenormalnom dnevnom redu a opet je pisao nadahnuto idealisticki. Nije uzivao u ljepoti i nije volio drustvo. Goethe je bio ljut kad ga Kant nije htio primiti za gosta.

U ljude prisutan nemir ili borba za egzistenciju, onemogucava potrebnu koncentraciju za prirodno uzivanje u ljepotu za opustanje... Kako doci do harmonije koja je za to potrebna?
 
marina.c:
Mene zanima zašto sve više imamo nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje.Da li smo u svakodnevnoj i kontinuiranoj borbi za boljim životom zaboravili da uživamo u lepom i lepota nam postaje nevažna i daleka.Ili- je Kant bio u pravu:da univerzalno lepo opažamo samo u optimalnim uslovima...

Meni je Kant nekako bliži....:)
Kliknite za proširenje...

recimo da je to americki nacin zivota...ni u cemu oni ne uzivaju, pa ni u hrani (koja treba da se konzumira s uzivanjem) te su postali najgojazniji narod na svijetu.

dakle, nemaj oni "sluha" ni za violinistu, ni za hranu, ni za ovo ni za ono, samo neke se okrece, jer svi nekud zure, hitaju...a najgore je sto je izgubljena prava vrijednost, ljudi ne cijene umjetnost, pravu umjetnost, umjetnost iz duse, ....mnogo ljudi ne uspijeva da spozna bit pravih vrijednosti tako i kod nas...najslusaniji je npr. grand, najvise su gledani filmovi koji uopste i ne moraju da znace kvalitet tipa "mi nismo andjeli" i td
 
Frank Lampard:
recimo da je to americki nacin zivota...ni u cemu oni ne uzivaju, pa ni u hrani (koja treba da se konzumira s uzivanjem) te su postali najgojazniji narod na svijetu.

dakle, nemaj oni "sluha" ni za violinistu, ni za hranu, ni za ovo ni za ono, samo neke se okrece, jer svi nekud zure, hitaju...a najgore je sto je izgubljena prava vrijednost, ljudi ne cijene umjetnost, pravu umjetnost, umjetnost iz duse, ....mnogo ljudi ne uspijeva da spozna bit pravih vrijednosti tako i kod nas...najslusaniji je npr. grand, najvise su gledani filmovi koji uopste i ne moraju da znace kvalitet tipa "mi nismo andjeli" i td
Kliknite za proširenje...


Ако ћемо поштено не можемо само Американци немају слуха за прелепу уметност.Не верујем ни да би Срби или било који нардо света застао и слушао Бахове композиције, овде је реч о савременом човеку који се бори за своје место у друштву коме је посао постао важније од уживања(мада искрено не верујем да би сиромашан човек мога да ужива колико може онај који има мало новца, што нас опет наводи да увек у свему треба имати меру и познавати своју границу).

Проблем модерног је човека је што oн дословно живи да би радио, а не ради да би живео, то је моје реално сагледавање...

У само тексту је дат одговор, а то је ова одломак:,,Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera "Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života", smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka".
 
Poslednja izmena:
луталица:
Ако ћемо поштено не можемо само Американци немају слуха за прелепу уметност.Не верујем ни да би Срби или било који нардо света застао и слушао Бахове композиције, овде је реч о савременом човеку који се бори за твоје место у друштву коме је посао постао важније од уживања(мада искрено не верујем да би сиромашан човек мога да ужива колико може онај који има мало новца, што нас опет наводи да увек у свему треба имати меру и познавати своју границу).

Проблем модерног је човека је што oн дословно живи да би радио, а не ради да би живео, то је моје реално сагледавање...
Kliknite za proširenje...
da, slazem se apsolutno imamo i mi svoje amerikance, postalo je sve borba za novcem, s te strane njima je to uzivanje... umjesto u muzici odnosno umjetnosti uopste...oni su posveceni poslu, a i da imaju vremena, dakle, mislim da malo ljudi shvata i prihvata ko razumljive baha i klasicne izvodjace, njohova djela...tu se dakle hocu reci, iako je fokus apsolutno stavljen na propust u zivotu, jer mozemo da dozivimo, al nam je nesto drugo prioritet, ja kazem da i da imamo slobodno vrijem, ne pronalazimo se tamo , u toj vrsti muzike
 
HIMHIMHIM:
ne mogu da otvorim ovo iz uvodnog posta.
Kliknite za proširenje...

Šta propuštamo u životu?


Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.


Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan srednjovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partite u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.

Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.

Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.

Niko nije primetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista. Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista "Vašington post" kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?

Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera "Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života", smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.

"Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja", kaže Lejn.

Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i nemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.


Blic online | Foto:emich.hu



<< Sadržaj rubrike 'Vesti dana'
 
Andreavk:
...ma da posveceni su poslu...da im je zapevala britney spears ili neka takva javna licnost na ulici propustili bi rucak :)
Kliknite za proširenje...

HEHEHEH
TACNO!

Nekvalitet dostupan sirokim narodnim masama u mcdonaldsu npr...koji traje taman koliko i jedan obrok...fast food fast music...

za kvalitet treba vremena, posvecenosti i truda.
za svaki kvalitet! za kvalitetan koncert, muziku, film, posao, porodicu, odnos, sex, prijateljstvo, stan, rucak, pa cak i najobicniju kafu...

koliko vremen amozes tome da posvetis toliki kvalitet dobijes zauzvrat...
 
Зашто се овде сви понављају, видим неке исте постове по неколико пута послате...:dontunderstand:

Него да се вратим теми, шти се тиче Бритни Спирс то је тачно из простог разлога што им то пласира, данашњи најјачи медиј, телевизор...Мада неком се и свиђа Бритни, то је већ ствар укуса, а о укусима се не расправља(мада некада може мало:cool:)

Тачни је колико труда уложиш да уживаш у неком уметничком делу толико ћеш заиста и уживати.То је бар јасно...

Али видете, мислим да то има више времена са глобализмом који од данашњег човека прави робота који ће да ради ток му трају батерије некада чак и више, и прави и животињу тако што праве конкуренцију, а самим ти и борбу коју ретко ко зна да одигра поштено, тако да и они који никада не би ишли тим путем некада су приморани и тада се буди и оно најгоре у њима, она мрачна страна, која никада и није морала да се пробуди...:thumbdown:

,,Сви ми у себи имамо два вука, једног доброг и једног лошег који воде борбу, а сада кога више хранимо тај ће ојачати и победити"...
 
Hah … Pa evo, ja sam sad sebe zamislila u situaciji kako, u hladno zimsko jutro, žurim na bus a na autobuskoj stanici neki (anonimni ili poznati) virtuoz svira, recimo, Mocarta. Iako sam ljubitelj Mocarta, teško da bih stala da ga odslušam. Realno gledajući, u tom trenutku u koji su se slili mnogi ometajući faktori (nedostatak vremena, hladnoća), pojam "lepote" za mene je negde drugde, i ustupio je mesto prizemnim stvarima: kako ugrabiti sedište u zagrejanom autobusu, stići na vreme na posao i popiti šolju toplog čaja ili kafe.
Nisam prinuđena da rano ujutru čekam gradski prevoz niti imam problem nedostatka vremena, ali pretpostavljam da ljudima – bez obzira živeli oni u Vašingtonu, Sofiji, Parizu ili Beogradu – u hladnim, ranim jutarnjim satima nije do Baha. Bahova muzika nije nešto, što se sluša usput. Bah, kao i mnogi drugi muzički klasici, zahteva da ste praznog mozga, udobno zavaljeni, smireni, odmorni i spremni da sva čula i mozak napojite baroknim tonovima.
Zašto ne ulična interpretacija Baha u Božićno veče, na primer? Sigurna sam da bi rezultati bili drugačiji. I da – čini mi se da je Bah upotrebljen u ovom in vivo eksperimentu baš da bi se došlo do ovakvih rezultata: intelektualne podvojenosti onih koji vrše eksperiment (elite, koja sluša Baha i na wc šolji, i nikad ne povlađuje niskim, degute ukusima) i kunića (mase ispranih mozgova, kojoj je smisao postojanja u ždranju, spavanju, i koja radije sluša tzv. jeftinu muziku) ili snobova (koji Baha vide samo kroz mogućnost eksponiranja sopstvenih finansijskih mogućnosti da sebi priušte skupu kartu za koncert). Da li baš SVI posetioci novogodišnjeg bečkog koncerta uživaju u klasičnoj muzici ili se provuče i neko, ko uživa u činjenici što je sebi mogao obezbediti mesto na njemu (i prikladnu toaletu pride)?

Ili: zašto ne bismo, na primer, umesto eksperimenta sa muzikom, probali s drugom vrstom umetnosti? – Čitaju li ljudi ujutru, u prevozu, dok žure na posao, Dostojevskog ili novine? Da li bi iko u zimsko jutro na autobuskoj/tramvajskoj/trolejbuskoj/ bilo kojoj stanici, bilo gde, stao da pogleda uličnu izložbu slika, makar one bile Direrove? Zanemariću faktor obrazovanja, mentaliteta, ukusa, pripadnosti određenoj socijalnoj grupi, ali čovek u žurbi, pritisnut razmišljanjem o predstojećim dnevnim/radnim obavezama, nije u stanju da se prepusti umetnosti ("Umetnost dolazi posle hleba" – Lesing). Umetnost nije spoljna senzacija već zahteva posvećivanje, ili – da parafraziram Šopenhauera – pred remek-delima, kao pred egzaltiranim osobama, treba stajati, gledati ih, slušati i čekati da nam se lično obrate ... a za tu vrstu obraćanja potrebno je da budemo predisponirani. Hoće li iskreni obožavalac Bahovog opusa propustiti voz i zakasniti na posao (rizikujući da ga izgubi) kako bi odslušao vrhunskog interpretatora? – Neće, ali će, ako je zaista obožavalac, prepoznati i Baha i kvalitet izvođenja, i razmišljati o tom trenutku kao propuštenom.

Propuštamo, naravno. Ali navedeni primer po meni apsolutno nije adekvatan. Propuštamo uglavnom ono do čega nam nije stalo, ili propuštamo ono za šta nemamo mogućnosti usled objektivnih uslova, a ne i ono što nam je pred nosom, dostupno, i srcu blisko.
 
Ipak ovaj primer pokušava sagledati stvari malo nekompletno i jednostrano. Ja bih to diskutovao kada bi recimo na tom istom mestu svakodnevno u isto vreme po neko od dobrih muzoičara izvodio valjanu muziku. Ako u takvim uslovima nikada nebi krenuo ranije na posao da usput odvojim malo vremena i odslušam muziku mogli bismo govoriti o bezosećajnosti, neukusu, propuštanji.....Ovako možemo reći da su dokone babe otkrile toplu vodu. I pored toga što svako od nas voli po neku od muzika nije nam u svakom trenutku do muzike ili bar ne onda kada se nekome prohtelo. Nesporno je da je ritam života brz ali u životu svako od nas mora imati i znati red kada će za šta odvajati vemena.
 
Borac za prava zivotinja:
Propuštamo, naravno. Ali navedeni primer po meni apsolutno nije adekvatan. Propuštamo uglavnom ono do čega nam nije stalo, ili propuštamo ono za šta nemamo mogućnosti usled objektivnih uslova, a ne i ono što nam je pred nosom, dostupno, i srcu blisko.
Kliknite za proširenje...

Propustamo samo ono do cega nam nije stalo.
Onaj ko stvarno uziva u muzici bi stao i poslusao, onaj ko voli Dostojevskog bi ga citao i u metrou i fotelji i klozetu :p

Umetnost i snobizam nikad nisu isli ruku pod ruku.

Moderno potrosacko drustvo je drustvo snobova hteli mi to da priznamo ili ne.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Ljubo2
šta je volja
2 3 4
Odgovora
80
Pregleda
1.154
Ljubo2
Ljubo2
Nikita Kulganov
Sta je covek?
Odgovora
13
Pregleda
417
Steinadler
Steinadler
Smorisha
Šta je za vas *čast*?!
Odgovora
17
Pregleda
478
Steinadler
Steinadler

Back
Top