Бошњак није верски појам, него регионални. И мора се нагласити да се он НЕ односи на Херцеговце, нити на муслимане из Црне Горе или Србије (Новопазарски Санџак), него да се односи на све житеље Босне, били они православци, католици или муслимани. О томе сведоче српска и хрватска презимена Бошњак, Бошњаков, Бошњачки, Бошњаковић и друга, као и називање свих досељеника из Босне Бошњацима. Такође је битно и да је у питању помало архаични термин који је у модерно доба замењен термином Босанац... Муслимани су једино овај полу-архаични термин извадили из нафталина у сврхе стварања босанске нације и почели да га примењују на себе, тако да данас ниједан Србин (или Хрват) из Босне за себе неће рећи да је Бошњак... А опет, муслиман из Херцеговине, Србије и Црне Горе ће за себе рећи да јесте, иако није из Босне. Термин у рангу термина: Сремац, Херцеговац, Далматинац, Славонац, Црногорац. Током 19. и почетка 20. века, а и раније, сви муслимани су називани Турцима, у складу са оним што је забележио Вук Караџић: "У царству турскоме ко гођ вјерује свеца Муамеда, он се зове, и јест, Турчин; а ко није Турчин, он је раја (тј. турски подајник)".
Термин Хрват такође није верски, него је национални. За католике су коришћени други називи: Латини, Шијаци, Шокци, Буњевци, где опет, са друге стране, постоје и Буњевци и Шокци као етничке групе, али то на страну. Католичка вера је називана латинском или кршћанском. Са друге стране, православна јесте називана, поред 'ришћанске, и српском вером, тако да је оно што је тај Турчин тврдио донекле и истина за православље... међутим, православци НИСУ називани Србима: од стране муслимана и католика, они су називани власима, ркаћима и другим именима, али не српским. Вук Караџић такође спомиње и то да Турци православце не зову Србима, тако да она тврдња не важи. Само су Срби православље називали "српском вером", али нису све православце називали Србима - међу Србима су живели Власи, Грци, Цинцари и Бугари који су такође били православци и под јурисдикцијом СПЦ, али нису били Срби.
Реч Србин има двојаку употребу, у смислу Срба као етноса и у ретким примерима у смислу Срба из Србије, на пример, када се каже "Срби и Црногорци", а потом се у наставку текста говори о Србима Црне Горе и сл.
Сад, не знам колико ти ово помаже и шта би ту могло да се наведе као неки извор који би оно побио... Мислим да је лакше позвати тог саговорника да изложи аргументацију тих својих тврдњи, па ту аргументацију побијати, пошто му је оно, ако стоји само као тврдња, шупље и без доказа.
